“Blackfish”, dokumentarni film o kitovima ubicama u zarobljeništvu, deluje kao akcioni triler. Počinje smrću Done Branšo, trenera koju je njen učenik kit ubio u akvaparku na Floridi, zatim gradi sumnju u naša znanja o tom slučaju, nudi šokantna otkrića i propituje emocionalne osnove nemilog događaja i osećanja kita Tilikuma koji izgleda gotovo pokajnički.
Ovaj film je dobar primer pametno osmišljenih komercijalnih dokumentaraca koji su autorima isplativi i doprinose popularnosti ovog žanra.
Da su dokumentarni filmovi sve popularniji pokazuju i podaci Britanskog filmskog instituta da je 2001. godine u ovoj zemlji snimljeno samo četiri dokumentarca a prošle godine njih 86. Dokumentarci čine 16% filmske ponude u Kanu, dok su pre pet godina činili samo 8%. Čak je i Netflix javio da namerava da se okuša u ovom žanru.
Stručnjaci misle da se ovaj zaokret publike ka dokumentarcima desio zato što gledaocima pored superherojskih avantura i apokaliptičnih akcionih filmova nedostaje realizam. Dokumentarci poput Blackfish-a takođe pune one rupe koje ispušta isrtaživačko novinarstvo i otkrivaju nam nove činjenice.
Ana Godas, izvršni direktor u Dogwoof Pictures kaže da su i režiseri u međuvremenu naučili da prave dokumentarno-zabavne sadržaje. Umesto da za centar svoje priče biraju teške socijalne drame oni se fokusiraju na harizmatične glavne junake sa dramatičnim pričama i prikazuju ih publici na nov, svež način.
Osim toga Godas kaže da je bitan i marketing: “Kada smo pustili “Restrepo” mogli smo ga reklamirati kao tužnu priču o životu vojnika u Avganistanu. Međutim, odlučili smo da ga predstavimo kao akcioni film, što je, ispostavilo se, publici bilo mnogo interesantnije”.
Kakva je situacija na našoj dokumentarnoj sceni možete pročitati ovde.
Izvor: The Economist