Novi izveštaj Evropske centralne banke (ECB), pokazuje da čak i zemlje „sigurna utočišta“ mogu biti neotporne na finansijske rizike evro krize, prenosi Euobserver.
Rad ekonomiste ECB Livija Strake, (Livio Stracca), objavljen u ponedeljak (12. avgust), pokazuje da je profitabilnost finansijskih kompanija skakala gore ili dole u ključnim trenucima krize od januara 2010 do maja 2013, čak i u zemljama kao što su Nemačka ili SAD , gde su državne obveznice ostale zdrave.
Ona kaže da su negativni krizni događaji izazvali „averziju prema riziku“ na globalnim tržištima, ugrožavajući zemlje u razvoju, i izazivajući pad vrednosti evra. Kriznei epizode imali samo „marginalan“ efekat na druge valute, kao što su američki dolar, švajcarski franak i jen.
Negativni krizni događaji nisu uspeli da poremete cene nafte i zlata, koje su stalno rasle.
U radu je identifikovano 18 važnih kriznih događaja, sa posebnim osvrtom na izjave zvaničnika EU, politička zbivanja i pisanje medija.
Što se EU reakcija tiče, pozitivni epizode uključuju maj 2010 kada je usledilo obećanje da će lideri EU i ECB preduzeti „drastičnu akciju“ i jul 2012 kada je šef Evropske centralne banke Mario Dragi izjavio da će učiniti „sve što je potrebno“ da sačuva evro. One takođe uključuju septembar 2012 kada je ECB najavio da kupuje problematične italijanske i španske obveznice (tzv. Outright Monetary Transactions programme ) i oktobar 2012 kada je na samitu EU dogovoreno stvaranje bankarske zajednice.
Negativni politički događaji uključuju jul 2011 sukob o politici štednje između tadašnjeg italijanskog premijera Silvija Berluskonija i ministra finansija Đulija Tremontija, nasilne ulične proteste u Italiji i Španiji, u septembru 2012, i paralisani parlament u Italiji, nakon izbora u februaru ove godine.
Izveštaji medija – kao što je curenje informacija krajem 2010 da ECB već kupuje problematične obveznice, ili pisanje medija u novembru 2011, da Francuska i Nemačka razgovaraju o potencijalnom raspadu evra – su takođe uznemirili tržišta.
Negativni događaji tipično su proizvodili bežanje investitora iz obveznica krizom pogođenih zemalja kao što su Grčka, Irska, Italija, Portugal i Španija ka Nemačkoj, Japanu, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji ili SAD.
Ti investitori su pocenjivali kao relativno stabilne obveznice sa manjim prinosom u zemljama van evrozone ili „bezbednim“ evropskim državama, dok su banke, hedž fondovi ili druge finansijske kompanije na „sigurnim“ tržištima beležile opadanje svog profita. Svaki negativan šok je takođe vodio padu evra za oko 0,2 odsto.
Straka je opisao krizu kao „eksperiment globalnog prenošenja šokova …reagovanja na i prelivanja uticaja,“ i rekao da je šteta učinjena profitu nemačkih banaka ukazuje na značaj međusobne umreženosti banka – suvereni dug (sovereign -bank nexus), koji je „u središtu dužničke krize u evro zoni.“
On je napomenuo da su stabilna privreda u nekim zemljama ili njihov povoljan odnos duga i BDP-faktori od male važnosti kad je reč o zaštiti sopstvenih banaka od propadanja, ali da s druge strane „realna“ ekonomska povezanost sa zemljama u krizi igra značajnu ulogu. „Trgovina i ekonomske veze sa evrozonom povećavaju mogućnost prenošenja nestabilnosti i predstavljaju najvažniji kanal kojim se ta nestabilnost prenosi“, dodao je on.