U cilju što bržeg prevazilaženja krize, mnoge evropske zemlje su više-manje ozbiljno razmišljale o ukidanju plaćenih godišnjih odmora. Primamljiva ideja koja bi, možda, ipak bila kontraproduktivna.
Na vrhuncu leta, francuska vlada odlučila je da prebriše avgustovske ferije i započne školsku godinu mesec dana ranije – ovo čini kako bi popunila državnu kasu. Ovo je scenario iz upravo završenog filma Antonena Peretjatkoa, La Fille du 14 juillet (‘Kći 14. Jula’).
(Scena iz filma ‘Kći 14. Jula’ Antonena Peretjatkoa)
Male su šanse da će vlada Žan-Marka Ajroa ili bilo koja druga vlada doneti odluku takvu odluku, naročito ako je donesena tako nenadano. Ideja o smanjenju dana za odmore i praznovanja trebalo bi da podstaknu francusku ekonomiju, što,ipak, nije privilegija i moć scenarista i filmskih stvaralaca.
U 2010, dve nemačke federacije iznele su plan za mala i srednja preduzeća, kojim se predlaže da nemački Zakon o radu broj smanji broj dana plaćenog odsustva za jednu ili dve nedelje „kako bi se i održao (ekonomski) oporavak“. U skorije vreme, italijanski državni sekretar za privredu je predložio da se smanji broj plaćenih dana odmora za nedelju dana kako bi Italija brže prešla put iz recesije, tvrdeći kako bi takva mera mogla rezultirati „neposrednim efektima na ovu stavku u BDP-u“.
pak, ideje ne silaze baš uvek s nivoa koncepta na teren prakse: marta 2012. švajcarski birači, plašeći se negativnih posledica koje bi veći broj plaćenih dana imao po privredu, odbili su na federalnom referendumu – skoro dvotrećinskom većinom od 66,5 odsto – nacionalnu inicijativu kojom se predlaže uvođenje dve dodatne nedelje plaćenih dana odmora.
U ekonomskoj krizi koja pogađa čitav Stari kontinent, evropske zemlje nastoje da ostvare konkurentnost smanjenjem svojih troškova proizvodnje, koji obuhvataju i troškove radne snage. Da bi se postigao ovaj cilj, evropske vlade mogle bi, na primer, smanjivati plate, kao što je Španija učinila 2010. To je politika koja je u najmanju ruku nepopularna, a podrazumeva i značajne rizike.
Smanjenje plaćenih dana odmora je, teoretski, alternativa. Teorijski efekti takve mere mogli bi se, eventualno, izračunati. „Jedan ekstra radni dan, po našim procenama, doneo bi između 0,07 i 0,08 (odsto) dodatnog rasta“, kaže Ronan Mahju, šef Odeljenja nacionalnih izveštaja pri francuskom Nacionalnom institutu za statistiku i ekonomske studije (INSEE). „Efekat rasta na godišnjem nivou bi, dakle, i dalje bio prilično slab.“ Slab, ali opipljiv.
(Prazni ligeštuli plaže u Sperlongi, Italija)
‘Ekonomska zastranjenja’
Uprkos dodatnim teorijskim prednostima koje dodatni radni dani nude, sve zemlje Evropske unije svojim radnicima daju najmanje 20 dana plaćenog odsustva. Sa druge strane Atlantika, mnogi veruju da su 20 do 30 dana plaćenog EU odsustva svojevrsno ekonomsko “zastranjenje” u previše velikodušna socijalna davanja – odstupanje od uobičajenih pravila ostalih zemalja,.
Negativan uticaj plaćenih godišnjih odmora na ekonomiju, međutim, nikada nije dokazan, a neki čak tvrde suprotno važi. „Sa teorijskog stanovišta, što više odmora radnici upražnjavaju, tim su srećniji, a njihova produktivnost na poslu se poboljšava“, objašnjava Frančesko Vona, ekonomista sa Observatoire des Francais Conjonctures Economiques. „Tu je i kognitivno objašnjenje: naša sposobnost da se koncentrišemo je ograničena – teško je fokusirati se kada radite previše radite – dok je naša kreativnost vezana za našu sposobnost da vidimo stvari “spolja”, iz udaljene tačke – što možete samo kada se ‘odmaknete od posla’ tj odete na odmor.“
Dakle pažljivo, premda: Izdavati previše novca za dane plaćenog odmora takođe može podići radni tempo u nekim oblastima kao što je industrija, gde ostali zaposleni moraju nadoknaditi gubitak proizvodnje radnika koji su odsutni. Isuviše jak tempo praznovanja i odmaranja može proizvesti iste štetne efekte po zdravlje (stres, umor, bolest) kao i premalo odmora.
U principu, što su zemlje bogatije – to imaju manji broj radnih sati godišnje – mada ne mora da znači kako je smanjivanje broja radnih sati dobar način da se zemlja brzo ‘obogati’. Južna Koreja i Meksiko, koji rade čak i više sati godišnje nego Grčka, imaju mnogo veću stopu rasta od Francuske.
Regresi za odmor kao idealno rešenje?
Postoje dobri razlozi da mislimo kako bi više praznika doprinelo povećanju produktivnosti, ali ono što je prevashodni interes zemlje jeste, iznad svega, ekonomski rast – to jest, koliko je svake godine moguće proizvesti više dobara, roba, usluga i bogatstava u odnosu na prethodne godine. Ideja da će dodatni praznici poboljšati ukupnu proizvodnju tokom godine, čime se stvara rast, međutim, mnogo je manje očigledna: kada bi to bio slučaj, najbolji način za povećanje proizvodnje bili bi plaćeni odmori – tokom cele godine.
„Izračunavati stvarni uticaj odmora na ekonomiju na nivou “jedan-dan-odmora-više-ili-manje” veoma je teško“, zaključuje Ronan Mahju iz INSEE (Nacionalni Institut za statističke i ekonomske studije), ukazujući da ne koriste svi radnici svoje dane odmora na koje imaju pravo.
Postoji li idealan broj plaćenih dana odmora – to jest, idealnih za privredu? Verovatno ne, pogotovo s obzirom da minimalni zakonski broj dana odmora zapravo ne odgovara danima odmora koje radnici uzimaju: u njih spadaju oni radnici koji ne koriste sve svoje zakonom odobrene dane, te oni koji rade u sektorima ili kompanijama koje nude “samo” dva puta manje plaćenih dana.
Rešenje možda leži u daleko fleksibilnijem pristupu prema danima odmora i, generalno, prema radnom vremenu.
Ili čak uzeti u obzir i neku budućnost u kojoj bismo raspolagali neograničenim brojem dana odmora, kao što su na primer učinili u kompanijama IBM ili Netfliks? Princip – da zaposleni uzimaju onoliko odmora koliko žele, dokle god posao koji obavljaju može biti obavljen na vreme – ovo bi možda bio metod koji je plodotvoran.
Pogled iz Velike Britanije: kako se suprotstaviti najsvetijoj od svih svetinja – danima odmora?
‘The Economist’ piše da na evro-kontinentu, „evropski plaćeni odmori za sada ostaju baš takvi – svetinja“, primećujući kako je ova zakonska mogućnost u praksi „realno onoliko ostvarena u anglosaksonskim i germanskim zemljama koliko i u latinskim tj južnoevropskim.“
Kolumnista “Šarlemanja” nastavlja priču: povećana produktivnost ne odgovara uvek povećanju broja radnih sati, ističući kako je, tokom Drugog svetskog rata, radno vreme – koje je moglo dostizati čak i 100 sati nedeljno – skraćeno, što je izazvalo podsticaj u proizvodnji a ne njen pad. U međuvremenu, svaki napor za redukcijom zakonskog broja plaćenih (i neplaćenih) dana odmora nailazio je na veoma mali pozitivan efekat, jer:
“Dok je Italija pokušavala da ukine neke praznike koji su padali usred radne nedelje, napuljski vernici gnevno su protestovali: njihov lokalni čudotvorac, San Đenaro, svetac čija sasušena krv nanovo poteče svakog 19. septembra (uz još najmanje dva druga dana koje su Napolitanci uspostavili kao neradne), ne može doprineti da se dogodi neko birokratsko čudo povećanja rasta. Izgleda, čak, da ni njihovi šefovi ne gledaju s odobravanjem na ideju da njihovi zaposleni rade više. U evropskoj Federaciji poslodavaca ‘Biznis Evropa’ izjavljuju kako (još uvek) nisu razgovarali o smanjenju izdataka za plaćena odsustva. Njena predsednica, Ema Marcegalja, nije bila dostupna za razgovor: bila je na odmoru.”
Gregoar Flero(Slate.fr), The Economist
(M.L)