Švedska želi da ostane homogeno i egalitarno društvo, ali, je, u stvarnosti, ona zemlja sa širokom segregacijom i velikim poteškoćama u integraciji svojih manjina, piše holandska novinarka Martje Somers.
Problemi sa švedskom integracijom
Nazanin Johanson nikada nije lično iskusila bilo kakve probleme s tim. Da, u nju su zurili zbog njene tamne kose, smeđih očiju i ‘Persijske pojave’ a ona je znala da će morati da se potrudi više od drugih. Ipak, za nju je Švedska zemlja u kojoj možete izgradite svoj put koji će vas izvesti iz nepovoljnog položaja. Švedska je mesto gde npr. možete postati odvažna posrednica za zapošljavanje u kraju koji je na lošem glasu – baš kao što je ona postala.
Ipak, ovaj ‘put izlaska’ mora da bude nešto što zaista želite. I Nazanin ponekad ima sumnje oko toga kada razgovara sa mladim ljudima. „Oni žele da imaju posao, ali samo ako je to kul. Oni ne žele da počnu sa dna. Lako se zaboravlja (i da je uzrok problema) mentalitet mnogih ovdašnjih mladih ljudi. „Nazanin radi u Zavodu za zapošljavanje u distriktu Kista, predgrađu Stokholma, kao i ‘operativnom središtu’ švedskog kapitala. Ali, Kista je uglavljena između naselja Rinkebi, Husbi i Tenste, koja su bila u majskim vestima, kada su mladi ljudi tamo pravili nerede.
U roku od nedelju dana, vozila su se našla u plamenu, a bilo je i sukoba s policijom. Prizori iz Švedske obišli su ceo svet. Bes u zemlji u kojoj vlada brine o vama još od kada promenite prve pelene pa sve do poslednjeg daha? Rasizam i segregacija u najegalitarnijoj zemlji na svetu?
Najbrže rastuća nejednakost u Evropi
Ubrzo je postalo jasno da je to zaista tako. Dok svet nije obraćao pažnju, švedski model je krenuo nizbrdo. Nakon ekonomskog mehura tokom 1990-tih, koalicija desnog centra Fredrika Rajnfelta je 2006. smanjila izdatke javnih službi, smanjujući istovremeno i poreske stope. I mada je i dalje egalitarno društvo, Švedska pati od najbržeg rasta nejednakosti u Evropi. Kao i u ostatku Evrope, migranti, niskokvalifikovani i mladi, posebno mladići, nalaze se u najgorem položaju. I, baš kao i u ostatku Evrope, demonstranti na švedskim ulicama potiču iz svih ovih slojeva i kategorija.
Za razliku od mnogih evropskih zemalja, u kojima imigrantske brojke idu nadole, Švedska svake godine izdaje sve više boravišnih dozvola: rekordnih 110 hiljada izdato je u 2012. (Prema podacima švedskog Nacionalnog statističkog instituta, objavljenim u srpskim medijimaprošle godine je podneto gotovo 44.000 zahteva za azil što je 48 odsto više nego 2011. godine, a podnosioci su iz oko 130 zemalja sveta. Među azilantima su najbrojniji Sirijci (7.814) što je 12 puta više nego u 2011. godini, potom slede Somalijci (5.644), Avganistanci (4.755), državljani Srbije (2.696) i Eritrejci (2.356). Švedska je primila i 2.289 zahteva apatrida.)
Izbeglice trenutno obuhvataju pretežno Sirijce, Somalijce, Iračane i Rome. Njima je bekstvo iz imigrantskih kvartova daleko teže nego što je bilo njihovim prethodnicima. Postoji manji broj radnih mesta, društvo je složenije, a pragovi su viši. „Voleo bih da budem čuvar, ali moram da imam vozačku dozvolu“, kaže 22-godišnji Egipćanin Sameh Sakr iz okruga Holunda. Vozačka dozvola, podsmeva se samom sebi. „Da li ću ikada moći da je priuštim?“
Prosperitet, ali ne i za imigrante
U Švedskoj postoji velika segregacija. U Stokholmu većina migranata živi u “gradovima-baštama” nazvanih ‘Orijent Ekspres’, koja se prostire duž plave linije metroa,. To su betonske zgrade od tri do sedam spratova izgrađene tokom 1960-ih i 1970-ih. U nekim okruzima je 80% onih koji su prva ili druga generacija imigranata, a 50% njih je nezaposleno, u poređenju sa 8% koliko je švedski prosek. Jedan od četiri imigranta ne završi školu. Ukupno je 3% švedske dece siromašno, u poređenju sa 40% koliko je siromaštvo zastupljeno među decom doseljenika.
Činjenica da bogati i siromašni žive odvojeno je slučaj i u svim drugim evropskim gradovima. Ali, Stokholm se takođe sastoji od ostrva i prostranih zelenih površina koje se prostiru između okruga: priroda koja gotovo automatski ograđuje bogate kvartove od siromašnih kvartova. Nokebi je okrug pun savršeno održavanih vila sa alarmnim sistemima. U blizini metro stanice Rinkebi, s druge strane, muškarci sede na klupama između stambenih blokova, ne radeći ništa. Tu je turski kafe i somalijski bazar, ali nema čak ni bankomata.
Kako je moguće da jedna egalitarna Švedska dopusti da se u njoj vode ovakve alarmantne statistike, i da ‘ostrva nezadovoljstva’ toliko narastu? To, ipak, ne znači da vlada ne obraća pažnju na ovo pitanje. Naprotiv. Ministarstvo za integraciju i zapošljavanje želi da stvori subvencionisana radna mesta, i da nastava švedskog jezika postane raznovrsnija i prilagođenija sposobnostima migranata, pa recimo irački inženjer više neće učiti na istom nivou kao i jedva pismeni Somalijac.
‘Rinkebi-Svenska’ akcenat
Ministar za integracije Erik Ulenhag kaže da Švedska neće uvesti strožu politiku izbeglica, kakvu zahtevaju ksenofobične Švedske demokrate. „Mi to vidimo kao ekonomski problem i problem mladih, a ne kao problem migracije. Ako imate oštar stav u vezi sa migrantima to će naškoditi samopouzdanju vaše zemlje. Vi, osim toga, podrivate pozicije onih koji su već ovde. Uostalom, Švedskoj su potrebni migranti. “
Na njih se često ne gleda kao na građane Švedske, iako su u njoj rođeni
Tobijas Hubinet, istraživač migracija multikulturalnog centra u južnom predgrađu, Botkirki, kaže da je u praksi migrantima potrebno puno volje, upornosti i sreće da premoste jaz u zaradama, obrazovanju i predrasudama o poreklu. Na njih se često ne gleda kao na Šveđane, iako su u toj zemlji rođeni. Na primer, ako govorite ‘Rinkebi-Svenska’ – Švedski sa akcentom – možete zaboraviti na iole pristojniji posao.
Novi ‘mi’ za Evropu
Erik Ulenhag ima rešenje: novi „mi“ za Evropu. „Ne dopada mi se činjenica da se, kada kažemo „mi“, to uvek odnosi na tradicionalnu Evropu i njene građane koji potiču sa Starog kontinenta. U Sjedinjenim Državama, svi koji žive na američkom tlu jesu Amerikanci. „Mi“, za Amerikance, znači budućnost a ne prošlost. Tako bi trebalo da bude i u Evropi.“
„Već bi bila učinjena ogromna razlika“, kaže pisac i novinar Vigo Kavling, „ako bismo počeli da shvatamo kako više nismo homogena zemlja u kojoj su svi jednaki“. Ali, upravo bi takvo priznanje palo teško samim Šveđanima, kaže istraživač migracija Hubinet. „Devetnaest odsto Šveđana sada imaju jednog ili dvoje roditelja koji su u Švedsku „došli sa strane“. Ipak, mi to još uvek ne shvatamo. Ne zaboravite da Švedska nikada nije imala nikakve kolonije. Takođe, baš zbog toga, Švedska je nacionalistička zemlja. Šveđani ne samo što vole da čine dobre stvari, takođe i misle da su dobri. Zato smo i želeli da prihvatamo izbeglice, ali nam je teško da priznamo kako smo dozvolili velike zloupotrebe. Za nama su već dve decenije multikulturalne debate.“
Maartje Somers, HANDELSBLAD AMSTERDAM
(M.L.)