Zaustavite zemaljsku kuglu. Britanija želi da iskoči. Olimpijada 2012. bila je sjajna manifestacija u slavu ljudskih različitosti. London se predstavio kao nenadmašni centar sveta. Lokalni heroji Igre – sportisti kao što Mo Farah i Džesika Enis – akteri su jednog novog, šireg pogleda na “britanštinu”. Ali, to je bilo onda…
…Godinu dana kasnije, kada je u pitanju njihova nacionalna politika, prolama se tresak vratima koje su Britanci zalupili za sobom. Poruka strancima je depresivno jednostavna: klonite nas se. Kameronovi konzervativci obećavaju referendum koji bi Britance vodio do ‘raskida veridbe’ sa Evropom. Sećamo se i dana kada su Torijevski skeptici ponudili naciji: odustanimo od Evrope i gledajmo na čitav svet. Ali, ne više. Barikade se sada podižu protiv svih: protiv turista, studenata, poslovnih menadžera; svi se oni tretiraju kao potencijalni ilegalni imigranti.
Narednog dana, Ministarstvo unutrašnjih poslova, odeljenje odgovorno za graničnu kontrolu, nagovestilo je javnosti neprijatnu populističku politiku koju je vlada potpaljivala. Kamioni s bilbordima raspoređenim u nacionalno mešovitim sredinama u Londonu. Poruka? Ilegalni imigranti treba da „idu kući ili će biti uhapšeni“. Liberalne demokrate, mlađa stranka u koaliciji Kamerona, protestovala je: inicijativa je bila glupa i uvredljiva. Neuznemirena ovakvim kritikama, iz premijerove kancelarije stiglo je saopštenje da će kampanja doživeti uspeh širom zemlje.
Britanski MUP takođe planira da od budućih “posetilaca iz zemalja visokog rizika“ zahteva depozit-jemstvo od 3.000 funti, kako bi ušli na britansko tle. Cilj je, kako kažu, odvratiti potencijalne ilegalne imigrante da „prekoračuju dužinu svog boravka“. Ujedno, ovaj ‘depozit’ je svojevrsno obeštećenje – naknada za moguće troškove u slučaju da posetiocima zatreba zdravstvena zaštita na britanskom tlu. Zemlje koje su na ovoj ‘depozitnoj listi’ su Indija, Nigerija, Kenija, Pakistan, Šri Lanka i Bangladeš. Pažnji ne može izmaći ni to što su pretežno „bele“ nacije“ – poput SAD, Kanade, Australije ili Novog Zelanda – izuzete sa ove liste.
Kad je u pitanju “britanski komšiluk”, vlada obećava da će Rumunima i Bugarima ograničiti pristup. Državljani ovih EU zemalja će od naredne godine ponovo moći da se slobodno kreću Unijom, kada budu istekla ograničenja za njihovo kretanje koja važe do kraja 2012. Britanski tabloidi već su krcati horor pričama o hordama “koristoljubivih turista“ koje gamižu Britanijom. Nije im, izgleda,važno ni to što su šanse doseljenika da ostvare iole bolji i pristojniji život daleko manje od šansi koje imaju ‘domoroci’ tj. Britanci.
Vlada igra na populističku kartu. Premijer je odbacio „veliku društvo“ inkluzije, koje je nekada bilo njegov zaštitni znak. Nacionalisti iz Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), od kojih su neki već hapšeni, priklještili su Torijevce s desnog boka. Ekonomska stagnacija i fiskalne mere štednje duboko su uznemirile javnost. Kameron je jednom prilikom nazvao pristalice UKIP-a „rasistima iz ormara“. A sada im i sudi.
Paranoju koja lebdi u vazduhu podstiču i interesne grupe kao što je ‘Migration Watch UK’, koju predvodi nekadašnji diplomata ser Endrju Grin. On sada u javnosti maše studijom koja kaže da bi „beli Britanci“ (njegova fraza) mogli biti manjina već polovinom ovog stoleća.
Neki od nas bi pitali: „pa šta“? Kada smo se prošlog leta peli na krovove, ushićeno navijajajući za Mo Faraha i Džesiku Enis – Mo je poreklom iz Somalije, a Džesika sa Kariba – tada nam je bila sasvim ispravna pretpostavka da se Britanija konačno okanila boje kože kao ‘markera’ za osećanje nacionalnog identiteta. Ne sećam se da se bilo ko žalio kada su „tamnoputi Britanci“ pokupili svoje zlatne medalje – a u ime Velike Britanije. Avaj, takvi uspesi ne mogu razbiti ksenofobiju koja “čuva” pragove engleskih domova.
Britaniji ne treba inteligentna i efikasna imigraciona politika. Ljudi žele da vide da je sistem pravedan, efikasan i da nepotrebno ne remeti lokalne (imigrantske) zajednice. Poslednja laburistička vlada beznadežno je potcenila broj turista iz bivših komunističkih država, nakon što su ove pristupile Evropskoj Uniji. Politika otvorenih vrata, u kombinaciji sa slabom upravom, proizvele su rasprostranjeno shvatanje da se imigracija sasvim otela kontroli.
Za aktuelnu vladu, međutim, ‘moralna panika’ i populistički pokreti postali su metod odvraćanja javnosti od sopstvenih sistemskih neuspeha. Ah, koliko je lakše okriviti imigrante jer ‘popunjavaju radna mesta na kojima bi trebalo da su Britanci’, nego se uhvatiti u koštac s neuspesima sopstvenog obrazovnog sistema, koji proizvodi toliki broj demotivisanih i nekvalifikovanih mladih Britanaca.
Zvaničnik poslaničkog odbora za imigraciju rekao je da su, u svakom slučaju, njihove procene zasnovane samo na “pretpostavkama“. Ovo teško da može iznenaditi kada nema provera pasoša ili viza pri odlasku posetilaca iz Britanije. Ove ‘prepostavke’ kažu da je stopa net imigracije* u prilično oštrom padu. To je verovatno tačno. Međutim, pad je velikim delom uzvratni efekat – ‘odgovor’ na udar proizveden prilivom brojnih inostranih studenata.
(Stopa net-migracije* – stopa koja odražava razliku između broja doseljenih i broja odseljenih iz jednog područja u određenom vremenskom razdoblju. obično se dobija se kalkulacijom na 1.000 stanovnika. Pozitivna vrednost stope bila bi kada više ljudi ulazi u zemlju no što je napušta, dok negativna vrednost znači da više ljudi iz zemlje odlazi nego što u nju ulazi)
Nacije, kao što su Kanada, SAD i Australija ne računaju studente kao stalne doseljenike, i to iz očiglednih razloga: većina njih se, nakon školovanja, vrati kući. Za to vreme, britanski vizni sistem upao je u stanje potpunog rasula, ulazne kontrole na londonskom aerodromu Hitrou su u haosu – tu je i 300.000 još uvek nerešenih azilantskih i useljeničkih predmeta.
Cilj zvaničnika, smanjiti stopu net-imigracije na par desetina hiljada, prepuna je kontradiktornosti. To podrazumeva da bi broj došljaka iz Brazila ili SAD trebalo da raste ili opada u zavisnosti od toga koliko će se penzionisanih Britanaca otići da uživa pod suncem Španije. Ukoliko poljski vodoinstalateri odu kući, tada bi Britanija mogla da potražuje npr. više indijskih inženjera – i obrnuto.
Iza ovakvih idiotluka leži daleko veća opasnost. Britanija je nekada bila šampion u primeni liberalnog, otvorenog međunarodnog sistema. Sada je sebe u svetu redefinisala, smatrajući se ‘kivnom žrtvom’ drugih. Sve izgledniji izlazak iz Evrope i hapšenje imigranata samo govore koliko je njihovo nacionalno samopouzdanje kolabiralo. A ekonomske posledice ovakvih činova bile bi katastrofalne. Zašto bi bilo koji zdravorazumski biznismen iz, recimo, Kine, Indije ili Brazila, investirao u zemlju koja mu uskraćuje pristup u EU, spočitavajući kako su on i njegovi sunarodnici nepoželjni gosti?
Možda će Britanija i iskočiti iz njega, ali će svet i dalje nastaviti da se okreće.
Filip Stivens, Fajnenšel Tajms (London)
(M.L)