Zemlje van evrozone moraće pažljivo razmotriti kako će njihova pregovaračka pozicija u Evropskoj uniji izgledati u budućnosti
I pored brojnih razlika između Poljske i Švedske ekonomije, izgleda kao da ove dve zemlje imaju mnogo toga zajedničkog u pogledu odluka koje se tiču ekonomske politike. Glavni faktori njihove konkurentnosti i nivoa bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika veoma su različiti. Dve zemlje su takođe često na suprotnim polovima kada je reč o politici u Briselu. U naročito po pitanjima kao što su kohezija, ili energija i klimatska politika. Ipak, kada je reč o evru, niti Švedska a ni Poljska nemaju opcije ulaska/ pridruživanja u treću fazu ekonomsko-monetarne unije.
Uprkos ovim zakonskim obavezama, malo je verovatno da će se pridružiti evrozoni u bliskoj budućnosti. U septembru se navršava 10 godina od kada je Švedska održala referendum o evru, na kome je 56% registrovanih birača reklo ‘ne’ zajedničkoj evropskoj valuti. Neki interesantni zaključci iz ovog iskustva mogu se izvući za Poljsku, gde brojni glasovi tvrde da se slično glasanje treba organizovati. Švedska debata o referendumu bila je bazirana na čuvenom izveštaju ‘Calmfors’ – studiji o izdacima i benefitima od (mogućeg) pristupanja evrozoni.
U ovom 28-tomnom izveštaju zaključeno je da su koristi od ulaska (ostalih, tj. evro-zemalja) u jedinstvenu valutu bili uglavnom politički. Takođe se oprezno preporučuje usvajanje zajedničke valute u kasnijoj fazi, nakon što se bude preduzelo ostvarenje ekonomskih podešavanja kao što su smanjenje duga javnog sektora i rebalans na tržištu rada. Za razliku od Švedske, Poljska se suočava sa pravnom preprekom za usvajanje evra, s obzirom na promene u poljskom ustavu koje su preduslov za pridruživanje evrozoni. Međutim, malo je verovatno da će pro-evro koalicija na vlasti dobiti dovoljno glasova da bi prošle (ipak) neophodne promene. Stoga je dil sa glavnom opozicionom strankom – kako bi se moglo dobiti dovoljno glasova u zamenu za raspisivanje referenduma o tom pitanju – još uvek u fazi razmatranja.
Osim dobijanja glasova, politički razlog za održavanje referenduma je slab. Zamršenost arhitekture Evropske Monetarne Unije može biti veliko iskušenje i za iskusne analitičare, a kamo li za birače. Zato je, dakle, verovatnije da bi se diskusija fokusirala na ulogu domaće valute kao simbola suvereniteta, a ne na ekonomske implikacije usvajanja jedinstvene valute. Negativan ishod na referendumu takođe može znatno oslabiti pregovarački potencijal Poljske vezan za njenu (ne)iskrenost oko projekta ekonomske i monetarne unije. Uprkos raznolikim obrazloženjima u prilog održavanju referenduma, Poljska iz švedskog primera može izvući neke korisne zaključke.
Prvo, postoji velika potreba da se poveća kvalitet javne rasprave na tu temu. Na primer, studija slična izveštaju ‘Calmfors’ mogla bi da je unapredi uz ne manju političku težinu. Drugo, švedski slučaj ilustruje prednosti procene stepena ekonomske konvergencije u evrozoni pre ulaska. Pristupanje evrozoni treba smatrati dugoročnim procesom, a ne kratkoročnom političkom odlukom. Trebalo bi da bude usvojen dugoročni put ekonomskog prilagođavanja u cilju poboljšanja ekonomskog približavanja i tehnološke konkurentnosti. Ostanak izvan evrozone za neko vreme, što je verovatan scenario u slučaju Poljske, takođe iziskuje i napore u cilju pridobijanja poverenja stranih investitora.
Nakon referenduma, Švedska je svoju konkurentnost povećala i sačuvala zdrave javne finansije, što je dovelo do ekonomske politike koju mnogi smatraju veoma pouzdanom. Iako za Poljsku još uvek ima načina da uđe u evrozonu pre no što ekonomski dostigne Švedsku, ostanak zemlje izvan evrozone bi je u ovom trenutku mogao bolje pripremiti za pridruživanje, koje će se jednog dana (ipak) dogoditi. Nakon što su Letonija i Litvanija usvojile jedinstvenu valutu, a pod uslovom da iz nje nema izlaska, članovi evrozone činiće više od dve trećine država-članica Evropske unije.
Sa mogućnošću izlaska Velike Britanije iz EU u narednim godinama, zemlje koje su izvan evrozone moraće pažljivo da razmotre kako će njihova pregovaračka pozicija u Uniji izgledati u budućnosti. I dok primena “čekaj-i-vidi” pristupa može izgledati privlačno državama kao što su Švedska i Poljska, zauzimanje ovakvog njihovog stava moglo bi se pokazati štetnim ako žele da utiču na oblik EMU valute. U Švedskoj, negativni ishod na referendumu izgurao je članstvo u evrozonu na neodređeni rok – za Poljsku. Krajnje je vreme, međutim, razmotriti najbolji način da se obe zemlje ispetljaju iz ove svoje trenutne dileme koju zajedno dele.
Paweł Tokarski, Elin Wiklund (Public Service Europe)
02 August 2013.
(Paweł Tokarski je viši naučni saradnik u think-tanku ‘Poljski Institut za međunarodne poslove’ Elin Viklund je gostujući istraživač u istoj organizaciji)
(M.L.)