Postoji izreka da riba od glave smrdi, a da se od repa čisti. Biće da je Argentinac Horhe Mario Bergoljo, sa samoizabranim asketskim nadimkom papa Francisko, uveo novu tehniku da vatikanske finansijske pirane čisti od glave. Istina nije zaboravio ni repove, videćemo to kasnije. Da taj novi Pontifex maximus zna šta hoće i da stoji na zemlji potvrđuje time što se žestoko okomio na sve one kancerogene propratne pojave finansija (korupcija, pranje novca, mutne radnje, trošenje bez računa…) i nije se zadovoljio samo time da ih proskribuje, nego je žestoko udario po onima koji su odgovorni.
Za početak je posmenjivao sve one koji su bili u neposrednom dodiru sa parama, koje nisu male, iako su teško odredive, zbog tajanstvenosti Crkve po tim pitanjima. Papa Francisko je zajedno sa smenama postavio uslov da ubuduće finansijski sistem Vatikana mora biti transparentan i u okviru opštih, legalnih pravila poslovanja. Nema prostora za nabrajanje kardinala i monsinjora drugih rangova koji su maknuti. Od svih onih kojima su ruke bile u vatikanskoj kasi ostao je samo kardinal Tarćizio Bertone, državni sekretar Svete stolice, odnosno predsednik vlade, koji je pod papom Racingerom, upravljao čime je hteo, pa i samim Papom. Ostao je na svom mestu jer bi njegovo smenjivanje bilo preveliki zalogaj.
Pokazalo se da Francisko nije ni malo naivan. Kirografom, svojeručno pisanim dokumentom institucionisao je Komisiju od osam članova u kojoj je samo monsinjor Balda, sekretar Komisije, svešteno lice, da bi se zadovoljila pravila. Ostalo su laici, vrhunski ekonomsko-finansijski stručnjaci, a posao im je da krenu u bespoštedno raščišćavanje finansijske sfere. „Paralelna vlada“ je odgovorna direktno Papi, a sa njom je prava vlada dužna da sarađuje bez ograničenja. Kako se vidi, Papa nema poverenja u kler kada su u pitanju novac i poštenje.
Pored monsinjora Balde, u Komisiji su dva francuska stručnjaka, jedan Nemac, jedan Španac, jedan sa Malte, jedan iz Singapura i kao vrhunac, Franćeska Šaući, od majke Italijanke, oca Egipćanina, najmlađi član Komisije (30 godina), menadžer Ernst & Young i – užas za rimsku kuriju – žensko! Mora da je vraški sposobna kad je uspela da se probije dotle.
To je što se paralelne vlade tiče. Papa je načisto da ne postoji samo jedan centar moći pa je svoj „reformatorski ciklon“ proširio nominovanjem novog prelata (guvernera) IOR, monsinjora Batista Rika sa ovlašćenjima da on dalje pročešljava tu ustanovu. IOR (Istituto per le Opere di Religione) je ustanova iza čijeg se imena krije finansijska moć Vatikana i koju mnogi dešifruju kao centralnu banku. Ona to nije, jer ulogu centralne banke obavlja APSA (Amministrazione del Patrimonio della Sede Apostolica) dakle, administracija imovinskih poslova. U IOR, uz monsinjora, za direktora Papa je postavio Ernesta fon Frajberga, pedantnog Nemca i bankara. APSA je pripala kardinalu Karkanju, ali je i on dobio laika Rene Bruelharta da ga malo nadgleda u svojstvu direktora AIF (Autorità d’Informazione Finanziaria). Promenjen je i „šef ekonomske policije“ pa je novi predsednik ekonomske prefeture kardinal Versaldi. Tu spisak ni iz daleka nije okončan, ali nabrajanje ne doprinosi interesantnosti.
Predomislio sam se, važno je ipak pomenuti da je 28. juna italijanska policija uhapsila monsinjora Skarana na granici sa Švajcarskom odakle je nosio 20 miliona evra u torbama. Kao, to je prijateljska usluga nekim industrijalcima itd. Sigurno je da nema carinika, ni graničara koji bi imao hrabrosti da jednom Vatikanskom velikodostojniku otvara torbe ako pre toga nije obavešten šta da radi i šta da nađe. Monsinjor je bio glavni blagajnik APSA i završio je u apsu. Papa je po svemu sudeći hteo da u igru uvuče i italijansku državu i time spreči zataškavanje pranja novca. Povlačenja više nema.
Eto kako se pirane čiste od glave, a sad da pređem na ono čišćenje od repa. Još negde od 2004. godine kada se mariborska nadbisupija bacila u finansijske poslove po principu onih hohštaplerskih „piramida“, postala je vlasnik holdinga Zvon 1 i preuzela njegovih 11 miliona gubitaka. Posao je krenuo nezadrživo. Niče Zvon 2, kao ćerka sa nejasnim funkcijama, zatim oba holdinga potpadaju pod kompaniju Gospodarstvo Rast, kupuju se akcije pa i čitava preduzeća ne samo u Sloveniji nego i u Hrvatskoj, pa i u Argentini.
Najbolji dokaz za to vreme neoliberalističkog finansijskog mađioničarstva je bilans 2008. sa gubitkom od 450 miliona evra. To je bila referenca! Popovi su pomahnitali za uzbuđenjima profućkavanja tuđeg novca. Traže i dobijaju zajmove od velikih banaka i za čudo uzimaju najčešće kratkoročne kredite koje pokrivaju novim kreditima i tako u nedogled. Štampa u to vreme nabacuje da su u pitanju sumnjivi poslovi, medjutim, političari i sud ne obraćaju pažnju. Zaboga, pa to su božiji ljudi!
Januara 2011. italijanski Espresso objavljuje storiju o slovenačkim popovima – finansijskim muvatorima, pa skandal i u Sloveniji dobija prave razmere. Istina već ranije je papa Racinger smenio ostarelog nadbisupa Krambergera, pa se računalo da će se igra smiriti. Dugovi i dalje rastu, pominje se suma od 700 miliona evra krajem 2011.
Međutim dug ima gadnu osobinu da što se više čeprka po njemu on sve više raste, tako da sadašnje stanje može biti osetno lošije. Možda to nekome izgleda malo, medjutim imajmo u vidu da se slovenačka vlada tresla kada je bankrotirao Kipar i time oko 200 milona evra investicija slovenačkih preduzeća otišlo u vetar. Oni su mala i štedljiva nacija, što će mnogima izaći na nos. Naime kada je sud ove godine konačno, posle dugih odlaganja presekao agoniju, postalo je jasno da će oko 65.000 malih akcionara, koji su verovali u propovedi, u popove, u to da pohlepa spada u sedam smrtnih grehova ostati bez ušteđevine, životnih planova, sigurnije starosti. Šta vredi što su oni verovali, kad popovi nisu. Veliki poverioci će se izvući, jer za njih postoji „slaba (loša) banka“ – deponija gubitaka, kao institucija.
Glavni krivac, veliki mag finansija koji je uvukao čitavu crkvenu strukturu u prevarantski posao, nekadašnji „ravnatelj“ biskupske privredne uprave, Mirko Krašovec, smenjen je i oteran u manastir, ali u Austriji, da ne bude na dohvat sudskih istražnih organa i ne propeva suviše! Bedno je koliko su sve te prljave priče iste. Uzgred, definitivno mi se zgadio Janša, kad je 9. o.m. u Trstu upitan šta ima da kaže o aferi, rekao (interpretiram po sećaju): Postoji sudsko-politička zavera protiv Crkve u Sloveniji, njoj su samo doprinela neka nesnalaženja crkvenih velikodostojnika čiji je ipak prvenstveni posao molitva, a ne finansije.
Dosta o slovenačkoj crkvi čija je dva nadbiskupa, Antona Stresa (Ljubljana) i Marijana Turnška (Maribor), Papa Francisko nedavno bukvalno najurio. No, tu se njegovo čišćenje od repa ne završava. „U skladu sa drugim članom kanona 401…“ papa Francisko je potpisao udaljavanje iz službe kamerunskog nadbisupa Tonija Bakota. Vatikan nikada ne navodi razloge za takve odluke.
Prema pisanju tamošnje štampe, Katolička crkva u Kamerunu je posle države najveći vlasnik nekretnina. Nadbiskup Bakota je učinio da ona ostane bez dela poseda i da još ubeleži velike dugove. Eto leti krljušt piranama i sa repa i taj metod je poučan za političare širom sveta. Ja agnostik bih zamolio Boga da obrati pažnju na zavere koje se sigurno kuju protiv plemenitog Franciska. Opasnost ne predstavljaju ni tradicionalisti, kao najjača struja, ni lefebristi, kao najekstremniji, pa dakle ni svi oni između, nego oni koje pisci feljtona označavaju kao „sile mraka“, oni koji deluju iz senke, motivisani povredom interesa koje su ukorenili. To je na žalost deo tradicije ili folklora Vatikana.
Od mnoštva Papa za koje se veruje da nisu svojevoljno napustili ovaj svet pomenuo bih samo dvojicu: Pio XI napisao je u encikliki „Quadracesimus annus“: „U naše vreme vidljivo je da da su bogatstvo i neobuzdana moć u rukama malobrojnih ljudi…“ i sve tako u današnjem duhu, onda je, zbivalo se to februara 1939. godine, seo i napisao pismo o nedopustivom fašističkom ponašanju i sramnim rasističkim zakonima u Italiji i Nemačkoj i sazvao kardinale da im pročita, te da o tome diskutuju 11 i 12. februara. Dan ranije nađen je mrtav u svojoj sobi. Njegov lični lekar saopštio je da je uzrok srčani udar. Rukopis od kojega se nije odvajao je nestao!
Dve godine kasnije taj lekar je dospeo u vrh fašističke elite. Drugi je Đovani Paolo I – još bliži današnjoj situaciji. Želeo je da Crkvu vrati izvornim principima hrišćanstva: skromnosti, poštenju, samilosti… i zahtevao da se provere i podvrgnu stalnom nadzoru vatikanske finansije. Taj Albino Lućano, narečeni papa Đovani Paolo I je 28. septembra 1978. godine nađen mrtav u svojoj sobi. Opet infarkt i opet sumnjiv, dakako. Britanski novinar Dejvid Jalop (Yallop) posle dugih istraživanja napisao je knjigu „U ime Boga“ koja je postala best seller, a u njoj je dokazivao da su smrt isplanirali kardinali oko Paula Marcinkusa, tadašnjeg predsednika IOR i Žan Mari Vilo-a guvernera banke (danas APSA). Moćnih ustanova koje je Francisko izbacio iz koloseka. Bar za sada.
Nad svim tim papskim ubistvima ili prirodnim smrtima leži sumnja pre svega zato što mrtav Papa ne sme biti podvrgnut obdukciji da bi se utvrdili razlozi smrti. Možda bi Francisku bilo pametno da u svojoj reformatorskoj furiji, dok još može, ukine i taj mračni propis.
Milutin Mitrović