Naši brzi, refleksni pomaci fokusa su nekada bili od ključnog značaja za opstanak ljudske vrste. Brzo menjanje i prebacivanje fokusa je predatorima smanjivalo šanse da nas iznenade, omogućujući nam da ne previdimo neki obližnji izvor hrane. Onda su došle knjige, koje su nam nametnule retku vrstu mentalne discipline. Sa Internetom koji rasipa našu pažnju vraćamo se svojim korenima: rastrojenosti, haotičnosti, nesređenom toku svesti koji su prirodno stanje uma, tvrdi publicista Nikolas Kar na osnovu proučavanja rezultata brojnih istraživanja. Ali, da li su posledice koje Internet ostavlja na “digitalne domoroce” – tj decu koja su srasla sa mrežom – iste kao i posledice koje ima kod starijih generacija?
Čitati knjigu znači vežbati neprirodni proces razmišljanja. To je ta kontrola i ta mentalna disciplina koju rizikujemo da u budućnosti izgubimo, kako provodimo sve više vremena ovlaš pregledajući i prelećući sadržaje na mreži. Onoliko koliko sporo napredujemo u čitanju štampanog štiva – jer klasično čitanje knjiga prigušuje našu želju da budemo preplavljeni mentalnim stimulansima – toliko nas brzo, s druge strane, internet uvlači u razdraženost i rastrojstvo. On nas vraća u naše urođeno stanje ‘mentalne razbacanosti’, pobuđujući u nama takve i tolike poremećaje s kakvima naši preci nikada nisu bili prinuđeni da se suočavaju.
Dubina naših uvida i inteligencije zavisi od toga koliko smo sposobni da prenesemo informacije iz radne memorije – koja je samo jedna vrsta ‘beleške’ koju naša svest pravi – u dugoročno pamćenje, sistem trajnog pohranjivanja podataka u našem umu. Kada činjenice i iskustva uđu u našu dugoročnu memoriju, tek onda smo u mogućnosti da od njih dalje tkamo kompleksne ideje koje doprinose bogatstvu naše misli. Međutim, prelaz iz radne memorije u dugoročno pamćenje takođe formira ‘usko grlo’ u našem mozgu. I dok dugoročno pamćenje ima gotovo neograničen kapacitet, radna memorija može da u jednom trenutku istovremeno zadrži samo relativno mali broj informacija. A kratkoročna memorija je krhka: prekid u našoj pažnji lako izbriše njegov sadržaj iz našeg mozga.
Još 1980, kada su škole počele da investiraju u računare, bilo je mnogo entuzijazma oko očiglednih prednosti koje digitalna dokumenta imaju nad papirnim formatom, piše Kar. Mnogi pedagozi su bili ubeđeni da će uvođenje linkova u tekst prikazan na monitorima blagotvorno uticati na učenje. Hipertekst je, kako su mislili, trebalo da ojača kritičko mišljenje time što studentima omogućava da se lako prebacuju s jednog na drugo gledište. Oslobođeni disciplinovanog čitanja nametnutog odštampanom stranicom, intelekt čitalaca pravi sve raznovrsnije, sveže intelektualne veze između različitih dela. Hiperlink bi trebalo, kako su smatrali, da predstavlja tehnologiju oslobođenja učenika i studenata.
Do kraja decenije, međutim, ovaj se entuzijazam preokrenuo u skepticizam. Dalja istraživanja su doprinela stvaranju potpunije slike, sasvim drukčije od one kojom su se dotad predstavljale kognitivne posledice čitanja hiperteksta. Računarska navigacija kroz povezane dokumente, ispostavilo se, podrazumeva dosta mentalne gimnastike – proceniti vrednost koju neki hiperlink ima (kraće: proceniti da li vam je od bilo kakve koristi), odlučiti da li da kliknete na njega, prilagođavajući se pri tom različitim formatima – što je sve nepotrebno kada je u pitanju (klasičan) proces čitanja. Upravo zato što remeti koncentraciju, stalno ‘digresirajući’ naše mozgove, ‘Internet-čitanje’ spada u aktivnost koja slabi razumevanje. Iz eksperimenata o dejstvu hiperteksta na učenje iz 2007. godine izvodi se zaključak: stalno ‘skakanje’ po veb-stranicama i ‘surfovanje’, kao i jedva letimično pregledanje digitalnih dokumenata otežava osnovno razumevanje i učenje.
Moje se mišljenje svakako alarmantno transformisalo shodno uticaju relativno novih informacionih tehnologija, ali nije u pitanju internet piše Alison Gopnik, psiholog na Univerzitetu Berkli. Kao i mnogi drugi, i ja osećam kako je internet moja iskustva učinio usitnjenim, iscepkanim i isprekidanim. Ali, rekla bih i kako to nije zbog samog Interneta, već i zato što sam njim ovladala tek u zrelim godinama. Zašto se na isti način ne osećamo na Internetu kao, na primer, dok čitamo knjige i učimo na klasičan način? Ove promene u načinu na koji dobijamo tj primamo informaciju ima prodoran i preobražujući uticaj na ljudsku spoznaju i misli – napokon, i univerzalna pismenost i obrazovanje su sa nama jedva stotinjak godina.
Domoroci i imigranti
To je zato što se promene u nama ljudima odvijaju tokom više generacija, a ne u okviru jednog života. Ovo je ugrađeno u samu prirodu razvoja uma i mozga. Svi autori ovakvih eseja su naučili kako da koristite Internet sa mozgovima koji su u potpunosti razvijeni mnogo pre no što su poslali svoje prve e-mailove. Svako od nas je naučio da čita sa otvorenim i fleksibilnim mozgovima, koje smo imali u periodu kada smo bili deca. Kao rezultat toga, niko od nas koji živimo sada neće doživljavati digitalni svet na spontan i nesvestan način kao što će to biti iskustvo dece rođene od npr 2010. nadalje – onako kako spontano i na nesvestan način doživljavamo štampano slovo na papiru.
Postoji ogromna razlika između načina na koji uče deca i odrasli. Mozak mladih ljudi sposoban je za veće promene i prepovezivanja novih/ starih sadržaja od mozga odraslih. Ova razlika između starih i mladih (mozgova) predstavlja pokretač, glavni motor tehnološke i kulturne inovacije. Odrasla bića naše vrste, više od bilo koje druge životinje, u stanju su da preoblikuju svet oko sebe. Ali, odrasli inoviraju polako, namerno i svesno. Promene koje se dešavaju tokom života odrasle jedinke, kao što je razvoj Interneta, remete njenu pažnju, delujući na nju uznemirujuće ili uzbuđujuće. Ali, te promene postaju nešto urođeno budućim pokoljenjima. Mladi mozgovi bezbolno apsorbuju svet koji su njihovi roditelji stvorili, i takav svet poprima sjaj bezvremenosti i večnosti – čak i ako je stvoren samo jedan dan pre nego što su se rodili.
Moje iskustvo Interneta, jeste osećanje fragmentiranosti, isprekidanosti, napora (ali i nečeg zanimljivog), mišljenja je Alison Gopnik. Jer, za odrasle, učenje novih tehnologija zavisi od svesne, pažljive obrade podataka s namerom. Kod odraslih, ova vrsta svesne pažnje predstavlja vrlo ograničen resurs. Ovo važi čak i na nivou naših neurona. Kada obratimo pažnju na nešto, prefrontalni korteks, deo mozga odgovoran za svesno i ciljem-usmereno-planiranje kontroliše oslobađanje holinergičkih transmitera, hemikalija koje nam pomažu da učimo, i da naučeno pohranjujemo u neke vrlo specifične delove mozga. Dakle, s obzirom da se i mi odrasli hvatamo u koštac s novim tehnologijama, jedino što nam preostaje jeste da menjamo naše umove – malo po malo, korak po korak.
Pažnja i učenje funkcionišu veoma različito u mladom mozgu. Mlade životinje imaju mnogo raširenije holinergičke transmitere od odraslih, a njihova sposobnost da uče ne zavisi od planirane, namerne i svesno ciljane pažnje. Mladi mozgovi su dizajnirani da uče od svega što je novo, ili iznenađujuće ili bogato informacijama – čak i kada ove informacije nisu posebno relevantne ili korisne.
Dakle, deca koja odrastaju uz Internet savladaće ga tako da će ga osećati kao celinu, kao što je za nas, starije, bilo ‘prirodno čitanje’ štampanog štiva. To, ipak, ne znači da Internet neće izmeniti njihovo iskustvo i pažnju – i to ne manje no što su nama, starijima, život promenili štampani mediji 20. veka u odnosu na jedva pismene seljake iz 19. veka.
Gejb Ziherman, IT preduzetnik, na TED konferenciji je održao predavanje o tome kako kompjuterske igre čine decu pametnijom. Njegov nastup možete pogledati ovde:
U prilog njegovoj teoriji ide i priča jedne novosadske profesorke engleskog jezika koja je dobila prestižnu nagradu univerziteta Kembridž za inovativni pristup učenju. Ona je, naime, polaznicima koje je obučavala za polaganje FCE ispita, engleski jezik približavala koristeći mobilne telefone.
Ubrizgajte mi pamet, molim vas
Možda će naši ‘digitalni potomci’ gledati na posvećenog čitaoca sa istim onim nostalgičnim strahopoštovanjem koje danas imamo za jednog lovca ili za majku šestoro dece. Dvadesetovekovne veštine hiper-pismenosti i mega-obrazovanosti možda će i nestati, ili bar postati stvar visoko specijalizovanih entuzijasta, kao što su to nekada bile univerzalne veštine lova, poezije i plesa. Tužno je što će se naša deca, nakon osećaja bliskosti i poverenja koje su u detinjstvu imala za nas, neminovno pretvoriti u nešto čudno i neshvatljivo, kao udaljeni gosti iz tehnološke budućnosti. Ali, nadam se da moji unuci neće imati fragmentisano, razbijeno, otuđeno digitalno iskustvo koje ja doživljavam. Osećaće Internet, kaže Gopnikova, kao nešto osnovno, ukorenjeno, bezvremeno – onako kako ja, kao prošlovekovno biće, osećam za pohabanu broširanu knjigu: kao najviši nivo pismenosti naše civilizacije.
Ako to ne pomogne, pomoći će, sugeriše futurista Rej Kurzvejl, sveprisutni Gugl. Povezivanje ljudskog mozga na internet „nije puka maštarija“, kaže on. Odašiljanje nove verzije softvera za ljudski mozak nije toliko futurističko naklapanje kao što bi se moglo pomisliti, a moglo bi da postane uobičajena pojava za manje od 20 godina, kaže Kurzvejl, direktor Guglovog odseka za inženjering.
Naši mozgovi su već povezani na Internet preko naših prenosivih, mobilnih uređaja, koji se mogu koristiti za gotovo trenutno pronalaženje odgovora na skoro svako pitanje. Kurzvejl misli da uređaji kao npr Gugl Naočari ubrzavaju i šire naše interakcije između realnog i virtuelnog sveta. Neki ljudi već imaju računarske uređaje u mozgu u obliku nervnih implantata, za regulisanje poremećaja kao što je Parkinsonova bolest.
„Ova oblast raste eksponencijalno. Nekada ste ih pohranjivali na jedno mesto [u mozgu]. Sada ih možete pohraniti na desetine mesta, a uskoro ćete moći da ih povežete sa stotinama mesta. Moći ćete ćete da preuzmete novu verziju softvera iz spoljnog sveta“, izjavio je on novinarima.
Autor je rekao da ubacivanje takvih uređaja zahteva minimalno invazivnu hirurgiju jer su veličine graška, a u 2030-im će biti veličine krvnih zrnaca.
„Stavljanje ovakvih uređaja unutar naših tela i mozgova biće rutinska stvar. Ovo će se činiti i u druge namene, a ne samo za lečenje zdravstvenih problema. Rutinski ćemo proširivati naša sećanja i razmišljanje.“
Trenutna uloga Kurzvejla u Guglu je rad na stvaranju sintetičkog neokorteksa, kako bi se kreirala veštačka inteligencija na osnovu bioloških modela. „U početku neće biti u mozgu već u Gugl pretraživaču. Ali, na kraju ćemo se sa ovim mogućnostima povezivati direktno iz naših mozgova“, rekao je on.
Da li nas internet zaglupljuje: Neravnoteže iz Mreže (I)