Dnevnik Gardijan nedavno je objavio delove tajno snimljenog internog sastanka u Sanu (The Sun“) na kojem je Rupert Mardok pokušao da primiri sveopšte osećanje izdaje i beznađa koji, sudeći po transkriptu, vlada u navedenom listu nakon hapšenja nekih njegovih novinara.
Javno sramoćenje medijskog magnata Ruperta Mardoka zbog prisluškivanja i navodnog podmićivanja policajaca od strane njegovih medija već duže vreme nije, reklo bi se novinarskim žargonom, dobar štof, dobra roba, pa se naslovnice više posvećuju vlasničkim restrukturiranjima Njuz Korporejšn i investiranjem u kablovsku TV, no to nikako ne znači da je horor za zaposlene Mardokovog glavnog britanskog tabloida The Sun prestao. Po svemu sudeći tu je, još će neko vreme ostati, a posledice će se osećati dugo.
Dnevnik Gardijan nedavno je objavio delove tajno snimljenog internog sastanka u Sanu na kojem je Mardok pokušao da primiri sveopšte osećanje izdaje i beznađa koji, sudeći po transkriptu, vlada u navedenom listu nakon hapšenja nekih njegovih novinara.
Pojedini članovi redakcije pokušali su da počine samoubistvo, drugima se drama preslikava na članove porodice, kojima navodno od stresa otpada kosa, no najviše zle krvi budi činjenica da je Mardok, po Gardijanu, bez zadrški sve inkriminišuće dokumente iz redakcije predao policiji. Onaj ko malo bolje prati Mardokovo carstvo ne može se oteti utisku da se istorija ponavlja i da su ovi događaji zapravo posledica jedne paradigme, načina rada i razmišljanja koje je najviše došao na videlo u Mardokovom preuzimanju The Timesa i The Sunday Timesa početkom osamdesetih.
Tada je nastala jedna dobra knjiga – Good Times, Bad Times, bivšeg glavnog urednika The Timesa i žestokog Mardokovog kritičara Harolda Evansa, a koja pokazuje kako promena vlasnika medija može da izazove tektonske poremećaje u redakciji, naručito kada njeni najistaknutiji članovi žele jedno, a vlasnik drugo. Uz to će se vezati i pojam redakcijske kulture, izrazito slabo istražen u teoriji novinarstva, no ponekad i ključan za konačni izgled novinskog proizvoda.
O tome kako oglašivači, vlasnik, novinari ili uredinici utiču na to što se objavljuje, više manje se sve zna, ali redakcijska kultura – o kojoj sam prvi put slušao 2008. na predavanju Jamesa Currana – misteriozni je faktor X. Radi se o skupu pisanih, ali i – što je puno bitnije – svih nepisanih pravila i običaja kojima su u praksi regulisani odnosi između novinara, urednika i svih ostalih članova redakcije (grafičara, lektora, pa čak i administrativnog osoblja). Nastaje decenijama i vrlo se teško i sporo menja. U nekim se medijima incijativa prepušta novinarima, dok se urednik svodi na sporednog tehničara. U drugima teme i intonaciju teksta diktira urednik, a novinar je puki administrativni izvršilac. Ponekad postoje pojedinci koji kao da su iznad svih i za kojih pravila ne vrede.
Neke su redakcije izrazito polarizovane, uz konstantne svađe i pretnje frakcija i/ili pojedinaca. Redakcijska kultura po pravilu se menja kada se promene istaknuti članovi redakcije ili pak ako postojeći članovi počinju drugačije da funkcionišu. Govoreći pred Levesonovom komisijom, Evans je detaljno opisao načine na koje je Mardok uticao na to šta će se objaviti, iako kao vlasnik to nije mogao direktno da čini. Jedan je, po Evansu, bilo direktno, manje ili više neformalno instruiranje nižih članova redakcije, iza leđa urednika. Drugi je bio grafičke naravi, odnosno insistiranje na većem obimu „nepolitičkih“ rubrika. Naravno, u pozadini svega bilo je, piše Evans, nezadovoljstvo Mardoka činjenicom što većini istaknutnijih novinara i urednika politika Margaret Tačer nije bila simpatična, a o nezdravim vezama Mardoka i Tačer tek su sada počeli curiti dokumenti.
Na kraju, Evans – koje se jednom, prema vlastitim rečima, skoro potukao s Mardokom, dao je ostavku i otišao, a na njegovo mesto došao je urednik koji je kroz naslove članaka preuzeo političku liniju Konzervativne stranke. Nakon nekog vremena, više-manje svi nepoćudni novinari i urednici ili su sami otišli, ili su saterani u zapećak, a istraživačko novinarstvo po kojem je nedeljno izdanje The Timesa bilo poznato pod Evansovim urednikovanjem (The Sunday Times razotkrio je aferu „Thalidomid“), postalo je presedan. Kako je te 2008. na predavanju rekao Curran, poremećena atmosfera u The Timesu bile je narasla do te mere da ljudi koji su praktično ceo život radili u tom dnevniku više doslovce nisu mogli da ga drže u rukama.
Danas, tridesetak godina nakon preuzimanja, Mardoka ispituje tzv. Levesonova parlamentarna komisija. Sve tvrdnje o uticaju na uređivanjeThe Timesa mogul negira. Evansovu knjigu, kaže, nije čitao. Evans pak mogulovo svedočenje naziva patetičnim.
„Očekivao sam da će u Mardoku biti puno više odlučnosti i da će jednostavno reći – da, to sam radio jer sam hteo da Times bude tačno takav kakav je postao», poverio se Evans novinarima. Iako je on taj koji je emigrirao u SAD nakon odlaska iz Timesa, Evans za Mardoka vidi samo jedno rešenje – da napusti Veliku Britaniju, a Time sproda njemu. To je ponuda koju ne može odbiti“, zaključuje Evans.
03.09.2013. Kristian Stepčić Reisman H-alter.org