Verdijeve opere su svima dobro poznate – ali šta znate o njegovom radu u svojstvu člana parlamenta koji je bio vatreni pristalica ujedinjenja Italije? Uoči 200. godišnjice čuvenog italijanskog kompozitora, Klemensi Barton-Hil je za BBC napravila osvrt na Verdijev život i epohu u kojoj se nalazio.
Možete li zamisliti ijednu zemlju koja bi danas objavila dan nacionalne žalosti povodom smrti kompozitora klasične muzike? Kada je januara 1901. preminuo Đuzepe Verdi – od čijeg će se rođenja naredne sedmice navršiti dva stoleća – cela je Italija zaplakala kao jedan čovek. Skoro četvrt miliona ljudi izašlo je na ulice, prolamao se legendarni ‘Va, Pensiero’ iz “Nabuka” – poznatiji kao hor jevrejskih robova – a horom od 800 pevača je tog dana na ulici dirigovao slavni maestro Arturo Toskanini.
Verdi je zaista bio veliki kompozitor: na to ne treba ni trošiti reči. Uz njegov večni Rekvijem, zanosnu sakralnu horsku muziku ili neko od njegovih čuvenih kamernih ili orkestarskih dela tu je, naravno, tridesetak opera od kojih je najmanje dvadeset danas osnova operskog kanona. Više od bilo koje godine u skorije vreme, u ovoj 2013-toj ređale su se godišnjice najvažnijih kompozitora – stogodišnjica Bendžamina Britna, dvestagodišnjica rođenja Riharda Vagnera, četiristogodišnjica od grozne smrti Don Karla Gesualda – i, što se može primetiti, uz pobrojane jubileje je Verdijeva dvestagodišnjica prošla jedva zapaženo.
Ovo nije pokazatelj (ne)uvažavanja koje imamo prema njemu već samo ukazuje na činjenicu da se njegova muzika ionako neprekidno izvodi širom sveta; prilično je sigurno da, bilo koje noći u godini, neko negde peva Rigoleta ili Otela, Aidu ili Violetu.
Ali, razlog zbog kojeg su Italijani izašli na ulice tog zimskog dana u osvit prošlog veka daleko je prevazilazio ljubav prema njegovoj muzici. Verdijeve opere su obezbedile “muzičku podlogu” političkim burama koje je Verdi pravio u italijanskoj politici sve do svoje smrti; njegove su najpoznatije arije postale svojevrsne himne za nedavno ujedinjenu naciju. Kada je Nabuko imao premijeru u milanskoj Skali 1842, „Italija“ je jednostavno bila skup geografski bliskih kraljevstava i kneževina koje su, izuzev zajedničkog jezika, imale tek malo više “nečega” što ih u ovoj zemlji međusobno spaja s ostalima.
Dakle, kada su mu Italijani pevali ‘hor Jevreja’ u pogrebnoj povorci, nije to bilo samo zbog privlačne melodije na koju su Verdijevi zemljaci znali da otpevaju reči. Njen predmet – dirljiv glas Izraeita kao večita žudnja za svojom obećanom zemljom, ‘Va, pensiero’ je takođe postao i moćan glas predugo neispunjenih želja italijanskog naroda. Kada su u pogrebnoj povorci kroz plač uzvikivali „Viva Verdi!“, još su uvek bili svesni dvostrukog značenja ovog slogana, i njegove tajne rezonance koja je pogađala svakog pobornika ‘Risorđimenta’, ujedinjenja Italije; ovaj povik je bio i glas buđenja italijanske nacije. Početna slova VERDI takođe su bila akronim koji je Italijane asocirao na ime kralja Sardinije koji je, po prvi put od 6. veka, 1861. godine konačno preuzeo presto nad ujedinjenim Italijanima: Vittorio Emmanuele Re d’Italia.
Iste godine, na zahtev novog premijera Kamilja Kavura, Verdi je ušao u prvi italijanski parlament u kojem je kao poslanik proveo četiri godine. Možda zvuči nezahvalno, ali teško da bi današnji italijanski političari poput Silvija Berluskonija (ili Enrika Lete ili Marija Montija) naimenovali nekog savremenog kompozitora u poslanika – a kamoli ga pozvali da s njima deli vlasti.
„Neka je slava tim herojima!“
Verdi je svim srcem stao iza duha i ideje ‘Risorđimenta’ i 1848, nakon izbijanja revolucije u Milanu, iz Pariza je pisao svom libretisti Frančesku Pjaveu: „Neka je slava tim herojima! Slava čitavoj Italiji, koja je u ovom trenutku istinski velika! Kucnuo je čas njenog oslobođenja.“ Onda žuri kući, nazad u Milano, što mu je u tom momentu bio prvi lični prioritet, uz reči: „Govorite sa mnom jezikom muzike! Šta je s Vama? … Verujete li da u ovom trenutku zaista želim da brinem o notama… Ove 1848. godine mora postojati samo jedna muzika dobrodošla uhu svakog Italijana: muzika iz topa!“
Ali, u Verdijevim se notama i sazvučjima uvek radilo i o ličnim interesima. Republikanac, dovoljno pragmatičan da shvati da najveći realni izgledi za ujedinjenje leže u podršci kralja, žestoko protiv crkvenog klera, protiv rata, vatreni rodoljub i liberal, dok su njegove opere postale jedinstveno moćan podsticaj upravo zbog – njegovih političkih uverenja.
Ne iznenađuje što su savremeni istoričari brzo prigrlili poruku njegovih ranih opera Nabuko, Ernani i Atila, uprežući svoja muzička dela u pokret nacionalnog buđenja. Pored političkih poruka koje je kroz svoje kompozicije (direktno ili indirektno) emitovao, Verdijev nagon za preživljavanjem avanture sa ljudskim patosom i raspaljenim emocijama, sa empatijama i uzbudljivom unutrašnjom dramom je jednostavno neuporediv. Bio je to genije koji se svojim statusom, na kraju, uzdigao i iznad sopstvene magije muzike i reči.
Na mnogo načina je njegov genije ostao bez premca do danas. Kako se za par dana navršava dva veka od njegovog rođenja, teško je a ne biti zadivljen činjenicom da je njegova politička britkost jedva potamnela.
Na stranu njegove neponovljive pesme i intrige srca, Verdijeva briga i obziri prema društvu i danas su progresivni – baš kao da je u ovom trenutku na svojim rukopisima ostavio trag mastila, toliko svež da se još nije osušilo. Pomislite na Travijatu, u kojoj je prostitutka izborila moralnu pobedu nad plemićem. Ili na Rigoleta, gde je junak utekao surovoj kazni koja bi ga snašla zbog crtanja smrti svog “pretpostavljenog“, grubijana i sebičnog zlikovca. Ili, pre svega, samo poslušajte Griseldu u ‘I Lombardi’: „Božji naum ne služi zemlji da bi se natapala ljudskom krvlju“. Srećan rođendan, Verdi – koji si već dve stotine godina mlad!
(priredio: Milan Lukić)