„Nedavno sam čuo ideju da živimo u postpismenom svetu, u kojem su reči postale nepotrebne, no one su danas važnije nego ikad – kako se svet sve više izražava preko veba, moramo komunicirati i razumeti šta čitamo. Osim toga, čitanje stvara empatiju – kulture bez čitanja imaju veću stopu kriminala, to je dokazano“, rekao je poznati pisac, filmski i strip scenarista Nil Gejman, autor „Koraline“, „Američkih bogova“ i „Sendmena“, na predavanju o važnosti čitanja, održanom u Londonu za The Reading Agency.
Ljudima je veoma bitno da ističu svoje stavove i budu u mogućnosti da ih objasne… to je i te kako danas vidljivo na netu… Ali pokušaću da objasnim zašto je čitanje neophodno – i to čitanje romana, iz čistog uživanja.
(Jedan od razloga je i to što na mene ova tema veoma utiče, jer već 30 godina pišem knjige za decu i odrasle.)
Kažu nam da se u trenutku našeg uživljavanja dok čitamo i čitav naš svet menja.
Nedavno sam u Njujorku prisustvovao razgovoru na temu sve veće potrebe za otvaranjem privatnih zatvora u SAD zbog nedostatka kapaciteta za smeštaj zatvorenika. Jedan od učesnika u razgovoru je istakao da je zapravo najveći problem u tom slučaju proračun broja kažnjenika za nekih 15-20 godina. Sagovornici su došli do jednostavne računice: sve što treba je izračunati procenat današnjih desetogodišnjaka u SAD koji ne umeju da čitaju, jer će ogroman broj njih završiti u kaznionicama. To, naravno, ne znači da su svi nepismeni i kriminalci, ili da u društvima gde je stepen pismenosti 100% nema kriminala, ali prema modernim istraživanjima odnos između nepismenosti i odavanju kriminalnim aktivnostima veoma je veliki.
A ako ne znaju da čitaju, ova deca propuštaju i da upoznaju mnoge svetove pune mašte.
Književna fikcija ima dva zadatka. Prvi je stvaranje „navlakuše“ da želimo da čitamo dalje, okrenemo stranicu, saznamo šta će se desiti dalje sa glavnim likovima. Drugi je učenje novih reči, saznavanje drugačijih stavova, shvatanje da je čitanje per se stvar uživanja.
Pre nekoliko godina pojedini „stručnjaci“ došli su na ideju da živimo u postpismenom svetu, zbog ekspanzije interneta. Međutim, upravo je suprotno: sada je razumevanje na osnovu pisane reči bitnije nego ikada. Sada pretražujemo, komuniciramo, učimo, i međusobno razmenjujemo ideje sa ljudima na drugim krajevima planete.
Najjednostavniji način da privolite dete da čita je da nađete neku knjigu koja će mu se dopasti, kako bi ono prvo naučilo da uživa u čitanju. Pritom mislim da ne postoji takva stvar kao što je loša dečja knjiga. Roditelji često, u želji da prate trendove koje nameću kritičari, biraju detetu „dobre“ knjige, a svedoci smo da su kroz istoriju književnosti mnogi poznati autori bili karakterisani kao ljudi lošeg ukusa ili još goreg uticaja. I za stripove se verovalo da podstiču nepismenost kod dece, a kasnije su uzdignuti na status umetnosti.
Drugi način da „stvorite“ dete koje je nepismeno ili ne voli da čita je da ga stavite u okruženje u kome nema nijedne knjige.
Zato su biblioteke veoma bitne, još uvek. One osim raznovrsnosti pružaju osećaj slobode izbora: mnoštva ideja, zabave, dostupnosti informacija, sigurnog utočišta. Preko knjiga možemo da komuniciramo sa ljudima koji odavno nisu među živima, i na taj način nadograđivati sopstveno saznanje i mudrost, jer ćemo bolje razumeti kako je čovečanstvo dostiglo ovaj stupanj razvoja.
Daglas Adams mi je jednom davno rekao, 20 godina pre nego što će Kindl biti pušten u prodaju, da su knjige poput ajkula. One su morski predatori i postoje na ovoj zemlji još iz vremena pre dinosaurusa. Razlog za to je što su one jednostavno najbolje u tome što jesu, da budu ajkule, uprkos svim promenama. Fizičke knjige je teško uništiti, ne zavise od električnog napajanja, količine osvetljenosti, i dobar je osećaj držati ih u rukama. Zato će uvek biti mesta za njih.
Prevedno i pripremljeno sa theGuardian.com.