„Poslednji put je jaz između bogatih i siromašnih bio ovoliko dubok pre sto godina“, rekao je za „Der Spiegel“ američki ekonomista Robert Rajh, koji se osim predavanjem na univerzitetima aktivno bavi i politikom, a u prošlosti je služio u administraciji predsednika Džeralda Forda i Džimija Kartera, dok je za vreme predsednikovanja Bila Klintona obavljao dužnost ministra rada. Sa H-Altera prenosimo intervju sa njim o posledicama blokade američkih državnih organa, o socijalnoj nejednakosti, o političkim ekstremistima i drugim temama.
Gospodine Rajh, ceo svet sa nevericom posmatra šta se dešava u Vašingtonu – prestanak rada američke vlade i dužnička kriza. Da li je ovo neprijatni déjà-vu?
Da, 1995. sam to isto doživeo dok sam bio ministar rada u Klintonovoj vladi. Bilo je zastrašujuće. Morao sam da na prinudni neplaćeni odmor pošaljem 15.000 državnih službenika. I sve to zbog desničarskih radikala.
Od tada se politička kultura u SAD dodatno radikalizovala?
Tea Party je u svakom slučaju daleko ekstremnija od onoga što smo imali pre. Mnogi od njih preziru državu i žele da joj oduzmu svaku političku i ekonomsku moć. Oni nisu došli u Vašington da bi njime vladali, već da bi ga uništili.
Prestanak rada vlade nanosi štetu celoj zemlji, posledice po finansijska tržišta i još uvek krhku ekonomiju su nepredvidive…
Sa ucenjivačima nema pregovaranja! Umesto da se pridržavaju redovnog političkog procesa, republikanci prosto kažu: „Uzimamo ceo državni aparat za taoca.“
Međutim, republikanci ponovo okrivljuju predsednika. Hoće li Barak Obama na kraju izaći kao pobednik?
Biće veoma teško. Mnogi republikanski poslanici uživaju veliku podršku u svojim izbornim jedinicama, a uz to ih finansijski podržavaju neki od najbogatijih ljudi u Americi, koji im obezbeđuju sredstva za ovu borbu. To što smo dozvolili da bogataška elita ulaže novac u neograničenim količinama u izborne kampanje dovelo je do toga da smo danas industrijalizovana zemlja sa najvećom nejednakošću.
To je tema vašeg novog dokumentarca “Nejednakost za sve”. U njemu ilustrujete mračnu sliku Amerike kao duboko podeljene zemlje i upozoravate na dramatične posledice takvog razvoja događaja po ekonomiju. Da li je zaista toliko loše?
Ekonomski jaz je retko kada bio toliko dubok. Prosečni godišnji dohodak 1978. u SAD iznosio je 48.078 dolara, a najbogatiji 1% stanovništva zarađivao je 390.000 dolara. Danas radnik zarađuje 33.000, a najbogatiji jedan procenat 1,1 milion dolara godišnje. Četiri stotine najbogatijih Amerikanaca poseduje imovinu veću od ukupne imovine 150 miliona najsiromašnijih građana Amerike.
Postati bogat oduvek je bio neizostavni deo „američkog sna“. Ranije su se milionerima ljudi divili…
To je bio slučaj sve dok je postojala socijalna mobilnost. Bili smo ponosni što naša zemlja pruža veće mogućnosti od feudalnog sistema u Britaniji sa njenim vojvodama i prinčevima. Međutim, danas je socijalna mobilnost u Britaniji veća nego ovde. Poslednji put je jaz između bogatih i siromašnih bio ovoliko dubok pre sto godina, u vreme naftnih barona.
Ovaj jaz nije nastao preko noći, već se produbljivao decenijama. Zašto niko nije pokušao da zaustavi ovaj trend?
Većini Amerikanaca je pošlo za rukom da razvije strategije koje su im pomogle da zadrže svoj socijalni status. Prvo su žene ušle na tržište rada kako bi donele drugu platu u kuću, onda se svi radili duže i na kraju su počeli da se zadužuju. Time je prosečno domaćinstvo samo odlagalo trenutak istine. Sada su prestali da veruju u bajke.
Na šta tačno mislite?
Na tvrdnju da ćemo svi imati koristi ako dopustimo bogatima da postanu još bogatiji, jer će u tom slučaju blagostanje dopreti i do nižih slojeva.
Rečima Johna F. Kennedyja: „Plima podiže sve čamce“.
Lepa izreka, ali čista laž. Ovome treba pridodati i ostale neistine: niži porezi na dobit korporacija stvaraju više radnih mesta, smanjivanje poreza na kapitalnu dobit super bogatih rezultiraće većim investicijama. Zato Voren Bafet plaća niži porez od svoje sekretarice.
Oni sa najvišim dohotkom snose najveći poreski teret. Kada bogati više troše, profitira ekonomija.
Ali oni ne mogu toliko da troše. Jedan super bogataš, koji govori u našem filmu, iskusno primećuje: „Iako sam milijarder, mogu da spavam samo na jednom jastuku“. U stvari, ekonomija zavisi od srednje klase i ljudi sa niskim dohocima. Ukoliko ne osnažimo ove slojeve društva, živećemo sve gore.
Kao protivmeru predlažete povećanje poreza na najviše dohotke. O tome se trenutno razgovara i u Nemačkoj. Efekat takve odluke je u najboljem slučaju neizvestan i opasan po ekonomiju.
To je mit. Nije tačno da veći porezi vode do manje tražnje i guše ekonomski rast. U prve tri decenije posle Drugog svetskog rata, stopa najvišeg poreza na dohodak bila je preko 70%. U tom periodu smo imali veliki ekonomski rast, jer smo ulagali u infrastrukturu i obrazovanje. Danas stopa ovog poreza iznosi 22%, dohoci onih koji prosečno zarađuju su u stalnom padu, a poreska opterećenja za srednju klasu iz godine u godinu sve više rastu.
Znači, prosečan Amerikanac je svestan situacije u zemlji. Pa zašto onda niko ne protestuje?
Bilo je protesta. Occupy pokret…
…nikada nije postao masovni pokret kao Tea Party, niti je imao veliku političku snagu. Da li je američka levica izgubila borbeni duh?
Occupy pokretu je pre svega nedostajao novac. Tea Party je sa druge strane, zahvaljujući njenim bogatim sponzorima i finansijskim sredstvima, uspela da izgradi političku organizaciju. Ali tačno je da postoji fatalizam. To je cilj desnice u Americi – da javnost postane do te mere cinična da više niko ne želi da se za bilo šta angažuje.
Izgleda da ta taktika funkcioniše.
Ne više. Do društvenih promena je dolazilo uvek kada je jaz između ideala i stvarnosti bio preveliki.
Da li je cilj vašeg filma da ubrzate ovu promenu?
Mislim da nisam toliko važan. Ali pogledajte, visok sam samo metar i pedeset. U detinjstvu su me zbog toga često šikanirali. To je jedan od razloga zašto čitavog života govorim u ime malih i slabih. Možda će film odigrati ulogu katalizatora za nešto veće, za nešto što se već uskomešalo ispod površine. U izbornoj trci za gradonačelnika Njujorka centralno pitanje je porast nejednakosti.
Kandidat demokrata, Bill de Blasio, obećao je da će povećati poreze za bogate. Tako prikupljenim novcem on namerava da unapredi kvalitet obrazovanja u državnim školama.
Po svemu sudeći izgleda da će di Blasio upravo sa takvim programom pobediti u finansijskom centru sveta. Raspoloženje u zemlji se menja, ljudima je prekipelo.
To ne znači da će doći do promena u politici. Neposredno posle finansijske krize nezadovoljstvo Vol Stritom je bilo ogromno, ali su konkretni koraci izostali.
Obama je prokockao veliku šansu. Mogao je da progura sveobuhvatnu reformu finansijskog sektora, ili da barem ponovo uvede Glass-Steagall zakon, koji predviđa razdvajanje investicionih od komercijalnih banaka.
Zašto Obami to nije pošlo za rukom?
U njegovoj vladi je bilo previše onih koji su bili bliski Vol Stritu. Mnogi iz njegovog tima su radili tamo ili su se kasnije zaposlili u finansijskoj industriji. A budimo iskreni – Vol Strit nema sluha za potrebe prosečnog Amerikanca.
Vol Strit već dugo nije vodeća industrija u Americi. Tehnološka industrija okupljena oko Google, Apple i Facebook samo što nije postala najveća ekonomska snaga u zemlji, kada će od političara dobiti odrešene ruke, baš kao nekada bankari.
Nisam siguran da li je to dobro, a naročito ako obratimo pažnju na to koliko su radnih mesta oni otvorili i gde se slivaju njihovi profiti. Neko može da pomisli da mašina za pravljenje novca poput Apple zapošljava stotine hiljada radnika, a u stvari je reč o nekih 50.000. Ne sviđa mi se ni ono što Microsoft radi.
Objasnite.
Microsoft je ogromne sume novca prebacio na račune u inostranstvu, kako bi izbegao plaćanje poreza u SAD. Tim novcem su nedavno kupili Nokiu. Takvi potezi na pomažu porodicama iz srednje klase, već dodatno uvećavaju nejednakost.
Ali zar nije određeni stepen nejednakosti cena koju moramo da platimo za inovacije? Izgledi da se obogatite podstiču kreativnost i preduzetnički rizik.
Da, malo nejednakosti vodi ka napretku. Ali postoje granice. Da li je menadžeru potrebno 20 miliona dolara godišnje da bi bio inovativan? Mislim da bi mu i 10 miliona bilo dovoljno. Ne verujem da su Mark Zuckerberg (Facebook) i Hasso Plattner (SAP) osnovali svoje kompanije samo da bi zaradili novac.
U poređenju sa onim što se danas dešava, godine kada je Klinton bio predsednik izgledaju gotovo nestvarno. Ekonomija je rasla, budžet je bio uravnotežen. Uprkos tome, po isteku prvog Klintonovog mandata ste dali otkaz. Da li se kajete?
Bio sam frustriran. Iako je ekonomiji išlo prilično dobro, nismo mogli da preokrenemo trend porasta nejednakosti između dohodaka.
Mnogi očekuju da će Hilari Klinton pobediti na sledećim predsedničkim izborima. Može li ona da zakrpi jaz u američkom duštvu?
Možda. Blisko smo sarađivali u prošlosti.
Više od toga. Pa i izlazili ste jedno vreme.
Bio je to samo jedan sastanak, dok smo još bili studenti na Jejlu. To sam već bio gotovo zaboravio, kada me je pre par godina na to podsetio jedan novinar. Ali sada ozbiljno. Zaista je poštujem. Ali ona je svesna da predsednik ne može sve sam da reši.
Zašto?
Naša zemlja nema političku kičmu. Jedan od najvećih problema u SAD je taj što u našoj politici sindikati više ne igraju veliku ulogu. Samo 11% naših radnika je sindikalno organizovano. Umesto toga imamo partije koje su samo mašine za prikupljanje novca, dok se nosioci političkih funkcija prodaju najboljem ponuđaču.