U pokrajini raste jaz između bogatih poljoprivrednih kombinata i sitnih gazdinstava koja fabrikuju seoski proletarijat. Njihov položaj će se pogoršavati sa daljim približavanjem EU i to je problem zbog kojeg bi Vojvodina i Srbija trebale da stave „prst na čelo“, kaže dr Natalija Bogdanov. Istovremeno, reindustrijalizacija nailazi na ozbiljnu kočnicu: demografiju. Ako se izuzmu Novi Sad, Subotica i Zrenjanin, druga mesta ne mogu investitorima da ponude ni radnu snagu ni potrošnju u tericijarnom sektoru, kao džoker spasa.
Kolika je prosečna zarada u Žitištu zavisi od toga da li su zaposleni u pogonu „Agroživa“ isplaćeni na vreme. Kada oko hiljadu radnika na blagajni ovog prerađivača podigne svoju platu, prosečna primanja u Žitištu dostignu tek oko 26.000 dinara i zahvaljujući tome drže ovo banatsko mesto zakucano za dno liste vojvođanskih gradova po prosečnoj plati.
„Živimo gledajući u nebo i berzu poljoprivrednih proizvoda,“ kaže za B&F Dragan Milenković, presednik Skupštine opštine Žitište koja po svim mesečnim statistikama ne uspeva da se otrgne opisu „nerazvijena opština“. I po tome deo su većine, jer od 46 opština i gradova u Vojvodini njih 25 je na spisku nerazvijenih. Od 2010. godine i Vojvodina je svrstana u nedovoljno razvijeno područje jer je njen bruto društveni proizvod, doduše svega za oko pet odsto, ali ipak ispod proseka Srbije. Po uredbi o utvrđivanju nerazvijenih područja, sva ona koja nemaju prosečni BDP spadaju u nerazvijena, i za sada, grad Beograd je jedini razvijeni deo Srbije sa BDP za 80 odsto višim od republičkog proseka. Vojvodini za „petama“ je Šumadijski okrug.
Zavisni od špica sezone
Prošlogodišnji BDP na niovu Srbije je 4.134 evra. Uz Plandište još u Žitištu i Čoki nije ostvareno ni 60 odsto od prosečnog BDP-a, u 11 opština imaju BDP od 60 do 80 odsto od prosečnog, dok je u 13 opština iznad 80 odsto, ali ipak ispod prosečnog. Ovaj nivo društvenog proizvoda svoj odraz ima i u zaradama, od onih od 23.000 do 26.000 u tri vojvođanske opštine do prosečnih gotovo 62.000 dinara u julu u Apatinu. To je i za jul i najviša vojvođanska prosečna zarada, i druga u Srbiji, deblji „koverat“ dobili su samo u Lazarevcu. Prethodni mesec „pobednik“ u prosečnoj plati bio je Vršac, a već u julu zaostao je 20 odsto za Apatinom. Ove dobre julske zarade prvi čovek Apatina Živorad Smiljanić tumačio je špicom sezone za apatinsku pivaru, koja je tada radnicima podelila i više zarade. „Druga naša preduzeća daleko su iza ovog proseka, kaže Smiljanić. To je još jedna potvrda da su vojvođanska mesta većinom zavisna od jedne ili tek nekoliko firmi ili poljoprivrednih dobara, te da i egzistencijalno dele njihovu sudbinu. Ako dobro posluju, dobro je celom naselju, ako propadaju, stagnira čitavo mesto.
„Sve firme u gradu stoje, „Planteks“ je imao 1000 radnika sada ih ima 15, „Agrobanat“ je zapošljavao 800 ljudi, sada od 150 do 200, nedavno je „Vindija“ otvorila pogon, ali po onome što čujemo to je slabo plaćen posao“, kaže Jožef Boroš, šef budžetske službe u Plandištu koji svaki dan očekuje da im opštinski račun bude blokiran jer od 420 miliona dinara sa kojim ovo mesto raspolaže 240 miliona dinara su zaduženja preuzeta po ranije sklopljenim ugovorima. Boroš kaže da preživljavaju zahvaljujući mesečnom transferu iz republike u visini od 14 miliona dinara.
Šta se to dogodilo sa pokrajinom koja je nebrojeno puta predstavljana poređenjem – šta je Slovenija (bila) u (bivšoj) Jugoslaviji, to je Vojvodina u Srbiji, i simbolom razvijene poljoprivrede, industrije, radne i fiskalne discipline i domaćinskog mentaliteta. Tranzicija i privatizacija raspršili su i ovaj mit i za kratko vreme Bela Crkva i Žitište izjednačili su se po ekonomskim pokazateljima sa Tutinom i Trgovištem. Pojedini analitičari skloni su da zaostajanje Vojvodine vrate na početak dvehiljaditih kada je učešće Vojvodine u BDP Srbije bilo 31, 5 odsto, naredne godine 33 odsto, a 2002. godine 30,9 odsto i od tada beleži, prema ovim analitičarima, stalni pad. Suprotno tome, aktuelno rukovodstvo Privredne komore Vojvodine tvrdi da pokrajina u BDP Srbije učestvuje sa 40 odsto. Miroslav Vasin, pokrajinski sekretar za privredu izjavio je da je vojvođanska privreda prednjači u privrednom razvoju, da je u odnosu na lanski industrijski rast veći za sedam odsto, da u izvozu Srbije Pokrajina učestvuje sa 32, 9 odsto, i da je sa 24,8 stopom nezaposlenosti, bolja od Šumadije i regiona zapadne i istočne Srbije.
Zvanična statistika mu ne daje za pravo: Beograd danas stvara 40 odsto BDP, a čitava Vojvodina 26 odsto, prosečna zarada u republici je 41.821 dinar, a u pokrajini 40.474 dinara, stopa nezaposlenosti u Srbiji je 24,1 odsto, u Vojvodini 24,8 odsto, kaže statistika.
Ekonomski analitičar Miroslav Prokopijević smatra da se Vojvodina nalazi u raskoraku između propisane odgovornosti za razvoj Pokrajine i istovremenih ograničenja jer u rukama nema instrumente kojima to može da postigne, naročito u fiskalnoj i monetarnoj politici. Vojvodina ima manje mogućnosti da utiče na sopstveni ekonomski razvoj nego što to imaju opštine po Srbiji. U takvoj situaciji pokrajinskoj vlasti preostaje samo da „nagovori“ svoje opštine na reforme, a autor se zalaže i i za formiranje reformskog fonda kojim bi se pomogla bolja konkurentnost vojvođanske privrede. Još treba dodati i da postoji spori prenos imovine, te je do kraja 2012. godine samo 22 objekta Srbija prepustila Vojvodini. Doduše, primećuje ovaj ekonomista u radu „Kako poboljšati konkurentnost Vojvodine“ koji objavljuje Agencija za ravnomerni regionalni razvoj, ni jedna garnitura vojvođanske vlasti nije pokrenula inicijitivu za reformske promene.
Seoski proletarijat
U isticanju prednosti Vojvodine izdvaja se njenih 1.650.000 hektara obradivih površina, i dok nemački poljoprivrednik ume da nahrani 156 sugrađana, u Srbiji njegov proizvod stigne samo do 15-toro. Prosečno proizvedena vrednost po hektaru u Srbiji je 900 evra, a u EU 1.900 evra. Kada se ovome doda da je poljoprivreda niskoproduktivan sektor i da sve ekonomije koje su oslonjene na nju imaju slabije ekonomske preformanse, izgleda da je ono što se ističe kao najveća vrednost Vojvodine odredilo i njeno siromaštvo. Dr Natalija Bogdanov, sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu za B&F objašnjava da je vojvođanska poljoprivreda izgledala efikasna u zatvorenom sistemu, u ambijentu visokosubvencionisane proizvodnje važne za prehrambenu sigurnost zemlje. Od 1994. godine prestalo je subvencionisanje poljoprivrede iz primarne misije, a novi model nije pronađen.
Preduzeća i gazdinstva u Vojvodini prva su stigla na udar privatizacije jer je taj društveni sektor ovde bio najrazvijeniji i u solidnom stanju, objašnjava dr Bogdanov. Ubrzo će se pokazati da interes investitora nije bilo ulaganje u razvoj već u velikom broju slučajeva ili dolazak do zemljišta ili pranje novca. U privatizaciji ne samo što su propala gazdinstva, propala je i zemlja, velike teritorije su zaslanjene zbog neadekvatne obrade.
Neuspešna privatizacija velikog dela agrokompleksa je dezavuisala mrežu lokalnih proizvođača, njive su ostajale i neobrađene, izostale su investicije. Izgubljena su tržišta, tržišni lanac više ne postoji ili se jednim dobrim delom ovog tranzicionog perioda on odvija u uslovima sive ekonomije i posledica toga je naravno, da su ti veliki uhodani sistemi, i koliko toliko efikasni, rasformiran u celosti a da novi mehanizmi nisu uspostavljeni. Naravno nije se dovoljno vodilo računa, nije se sagledalo i nije se reagovalo, da su posledice tog procesa multidimenzionalne, i da će lokalno stanovništvo i lokalni proizvođači koji su bili „linkovani“ za te sisteme, ostati uskraćeni i za tržište nabavke i za tržište prodaje i reprolanac kojii počinje da strada, kaže dr Bogdanov.
Cene hrane koje vrtoglavo rastu od 2008. godine nisu prelile novac u džepove poljoprivrednika, već je dobit ostala posrednicima i trgovcima. U Vojvodini se poslednjih godina kapital u poljoprivredi koncentriše kroz velika gazdinstva, sa mnogo zemlje i dobrom mehanizacijom i ona uspevaju da posluju pozitivno. S druge strane, oni kreiraju seoski proletarijat čiji položaj će se pogoršavati daljim približavanjem EU i to je problem zbog kojeg bi Vojvodina i Srbija trebale da stave „prst na čelo“.
Za dr Nataliju Bogdanov ključna reč je industrijalizacija i otvaranje radnih mesta koja bi mogla da se otvore oslanjajući se na poljoprivredu koja bi bila samo „podrška“ razvoja. Međutim, dr Bogdanov, ukazuje na još jedan poražavajući apsekt, prema istraživanju rađenom pre dve godine, čak 15 odsto mladih napušta školovanje pre završetka srednje škole. „To vodi lošem kvalitetu radne snage. Bez srednje škole, takva deca nemaju šta da traže u poljoprivredi, više se ne može oslanjati na motiku i znanje očeva“.
Dragan Milenković predsednik Skupštine opštine Žitište, kaže da kada mogući investitori vide demografsku sliku okrenu se i odu: demografski devastirana područja ne obezbeđuju ni dovoljnu radnu snagu niti potrošnju u tercijalnom sektoru. Sve vojvođanske opštine osim Novog Sada beleže pad stanovništva, a na nivou Vojvodine prirodni priraštaj je minus 5,4.
U svom naučnom radu Mirko Savić sa Ekonomskog fakulteta u Subotici o migracijama u Vojvodini otkriva težnju ka promeni mesta stanovanja u korist Novog Sada, Subotice i Zrenjanina. On predviđa da će u ovoj deceniji čak 20 odsto stanovništva Vojvodine živeti u njenom glavnom gradu kao rezultat unutrašnje, dobrovoljne, uglavnom ekonomske migracije. I podaci Crvenog krsta Vojvodine pokazuju da je najteže u mestima gde ostaje staro, radno neaktivno stanovništvo. U narodnim kuhinjama Crvenog krsta hrani se 10.000 Vojvođana a osim toga još oko 7.500 ljudi primi jedan do dva paketa pomoći u hrani. Da udvostruče davanja, ni to ne bi bilo dovoljno, a u poslednje vreme primećuju da su im korisnici čitave porodice kaže Simka Somer, sekretar Crvenog krsta Vojvodine, i dodaje da je ipak najteža situacija u 21 lokalnoj samoupravi koje nemaju narodnu kuhinju. „Ponekad pregovori sa lokalnom samoupravom o otvaranju kuhinje traju i do pola godine. Jer, od lokala se očekuje da obezbedi prostor i deo namirnica koje nisu na spisku onih devet koje obezbeđuje Ministarstvo“, kaže Somer, i tako dolazimo u kontradiktornu situaciju da je pomoć najpotrebnija u siromašnim opštinama, koje opet to sebi ne mogu da priušte.
Petar Ilijin
broj 100, septembar 2013.