Svet je bio isuviše zabrinut zbog Kenedijevog ubistva 22. novembra da bi primetio odlazak dvojice pisaca sa druge strane Atlantika: K. S. Luisa i Oldosa Hakslija. Pedeset godina kasnije, Luisu se danas odaje počast otkrivanjem spomen ploče u Pesničkon kutku Vestminsterske opatije. Fanfare za Hakslija su daleko tiše.
Postoji nekoliko razloga za ovo: „Letopisi Narnije“ su tog autora lansirali u Tolkinovu ligu; „Zemlja senki“, biografski film u kome Luisa tumači Entoni Hopkins je zgrnuo milione; i njegovo pisanje o verskim temama koje ga je učinilo važnom figurom u spiritualnim krugovima. Postoji i, na primer, K. S. Luis društvo u Kaliforniji, K. S. Luis pregled i istraživački centar K. S. Luis & Prijatelji na univerzitetu u Indijani.
Oldus Haksli nije nikada privukao toliko pažnje. Ipak, postoje dobri razlozi zbog kojih se on može smatrati većim vizionarom od njih dvojice. Istorijska je ironija da se vizije naše umrežene budućnosti mogu naći u maštovitim košmarima Hakslija i njegovog kolege sa Itona, Džordža Orvela. Orvel je strepeo da će nas uništiti ono čega se plašimo – državni aparat nadzora koji je tako živo opisao u „1984“. Hakslijeva noćna mora, prikazana u njegovom velikom distopijskom romanu „Vrli novi svet“, je da će nam glave doći upravo ono čime se oduševljavamo.
Haksli je bio dete engleske intelektualne aristokratije. Njegov deda je bio Tomas Henri Haksli, biolog iz viktorijanskog doba, jedan od najefikasnijjih pobornika Darvinove teorije o evoluciji. (Zvali su ga „Darvinov buldog“.) Majka mu je bila nećaka Metjua Arnolda. Njegov brat Džulijan i polubrat Arnold su takođe postali istaknuti biolozi. U takvim okolnostima, nije iznenađujuće to što je Haksli izrastao u pisca čije se interesovanje proteže daleko izvan uobičajenog interesovanja književnika, na istoriju, filozofiju, nauku, politiku, misticizam i istraživanja natprirodnog. Njegov biograf piše : „Kao svoj lični moto uzeo je natpis koji je visi oko vrata strašila od čoveka na jednoj od Gojinih slika: Aún aprendo. Još uvek učim.“ U tom smislu je on bio moderni Volter.
„Vrli novi svet“ je objavljen 1932. godine. Naslov je preuzet iz Mirandinog govora u Šekspirovoj „Buri“: „O čuda! Kol’ko je mnogo krasnih bića ovde! /Kako je lep taj ljudski rod! O divni novi svete koji imaš/ Baš kave ljude!“ (prevod Živojin Simić i Sima Pandurović op.p.). Radnja je smeštena u London, u daleku budućnosti – 2540. godinu. Opisuje izmišljeno društvo inspirisano Hakslijevim kreativnim istraživanjima naučnih i društvenih trendova i njegovom prvom posetom SAD, kada je bio zatečen činjenicom da je narod moguće učiniti pokornim uz upotrebu propagande i terapije kupovinom. Kao intelektualac koga je fascinirala nauka, pretpostavio je (i bio je u pravu, kako se pokazalo) da će napredak nauke na kraju dati ljudima moći koje su do sada smatrane samo ekskluzivnim pravom bogova.
Njegovi susreti sa industrijalcima kao što je toAlfred Mond, su ga naveli da misli da će se društvima na kraju upravljati na osnovu smernica inspirisanih menadžerskim racionalizmom masovne proizvodnje („fordizam“), zbog čega je i 2540. godina u knjizi 632. godina Fordove ere.
U romanu, Haksli opisuje masovnu proizvodnju dece, koju danas zovemo in vitro oplodnja; mešanje u njihov razvoj kako bi se stvorio određen broj „kasta“ sa pažljivo definisanim sposobnostima koje im dozvoljavaju da se bez pobuna uklope i obavljaju različite društvene i industrijske uloge koje su im dodeljene; i Pavlovljevo uslovljavanje dece od rođenja.
U ovakvom svetu se niko ne razboljeva, svako ima isti životni vek, nema ratovanja, institucije braka i seksualne vernosti su prevaziđene. Hakslijeva distopija je totalitarno društvo kojim vlada navodno dobronamerni diktator čiji su podanici programirani putem uslovljavanja da uživaju u potčinjavanju i u korišćenju droge – some, koja je manje opasna po zdravlje, a izaziva daleko veće zadovoljstvo nego bilo koji narkotik koji danas poznajemo. Vladari Vrlog novog sveta su rešili problem kako da nateraju ljude da zavole svoje robovanje…
Što nas vraća do pomenutih krajnosti, vizija budućnosti dva pisca sa Itona koje bi se na polici našle na njenim različitim krajevima. Na orvelovskom frontu nam ide dobro, kako su pokazala skorašnja otkrićaEdvarda Snoudena. Napravili smo konstrukciju državnog nadzora od koje bi se i Orvel zagrcnuo. Već veoma dugo, svima nama koje takve stvari zabrinjavaju, najviše pažnje je privlačila upravo sposobnost interneta da omogući tako obiman nadzor.
U međuvremenu smo ipak zaboravili na Hakslijevu intuiciju. Nismo uspeli da primetimo da se naša prevelika slepa zaljubljenost u blještave igračke, proizvodene od nekog poput Applea i Samsunga, podudara sa nezasitim apetitom za Facebookom, Googleom i drugim kompanijama koje nam nude „besplatne“ usluge u zamenu za intimne detalje iz našeg svakodnevnog života, i da može na kraju da postane narkotik podjednako moćan kao i soma za stanovnike Vrlog novog sveta.
Dok se tako sećamo K. S. Luisa, pomislimo i na pisca koji je predvideo budućnost u kojoj ćemo zavoleti sopstveno digitalno ropstvo.
* Prevela Marija Šerban