Iako pričanje priča nije osnova ljudskog opstanka, ljudski mozak prirodno izmišlja priče koje daju značenje i smisao našim životima, i one prema istraživanjima psihologa igraju veliku ulogu u našem svakodnevnom životu i načinu na koji poimamo sami sebe. Svi mi imamo jednu određenu, za nas važnu priču koju iznova pričamo sebi i ta „naša priča“ nam pomaže da organizujemo svoja iskustva, steknemo svest o sebi samima, nekada čak u velikoj meri određuju i naše ponašanje.
„Priče koje govorimo o sopstvenim životima ne oblikuju ličnosti i karaktere – one predstavljaju nas“, rekao je Dan McAdams, profesor psihologije sa „Northwestern“ univerziteta u Čikagu. McAdams, koji je proučavao „životne priče“ skoro 30 godina, kaže da se ličnost svakog pojedinca sastoji iz slojeva – prvi čini naš elementarni karakter koji se sastoji od osobina koje smo genetskim kodom nasledili od svojih roditelja kao i od okruženja u kom smo odrastali. Drugi sloj čine vrednosti i životni ciljevi, dok je treći sloj zapravo priča o našem životu, vrsta kognitivne skripte koja nam pomaže da shvatimo zašto smo baš takvi kakvi jesmo i u kom pravcu mislimo da naš život ide i na taj način nam daje osećaj da naš život ima određeni smisao i svrhu. Kada uspemo da razumemo na koji način kreiramo ove priče možemo da menjamo i prerađujemo životne scenarije kako bismo poboljšali i obogatili sopstveni život.
McAdams navodi šest načela iz oblasti narativne psihologije koji će nam pomoći da na bolji način razumemo sopstvenu priču:
– naše priče se neprestano razvijaju i postaju sve pozitivnije u kasnijim godinama života; egzistencijalna pitanja poput „ko sam ja i kuda zapravo idem?“ karakteristična su za tinejdžerski period i upravo ona po McAdamsu igraju bitnu ulogu u daljoj motivaciji i razvoju naše priče, koja je najkomplikovanija u 20im i 30im godinama života, dok do poente ili smisla dolazimo tek sa 40, kada se priča pojednostavljuje, upravo zato što su mlade godine pogodne za konfliktne i dramatične situacije i sklonost ka negativnom mišljenju o sebi i životu uopšte.
– Naše trenutne emocije boje našu celokupnu priču; psihologija nam govori da naša osećanja nisu uvek objektivna. Čovek vidi ono što želi i naše percepcije situacija su često obojene našim mislima i emocijama, a upravo to utiče na naše poimanje prošlosti kao i to kako vidimo sopstvenu budućnost, navodi McAdams. Naša priča nikada nije fiksirana, uvek je u procesu preispitivanja i način na koji je posmatramo zavisiće od životnog doba u kome se nalazimo.
– Svoju životnu priču zamišljamo kao roman; ljudska bića imaju mogućnost takozvane „epizodne memorije“ i sa lakoćom mogu da se sete određene situacije ili događaja i da opišu njegov početak, sredinu i kraj. McAdams tu sposobnost naziva „malim pričama“ i veruje da na isti način, svaki čovek može da vidi budućnost u slikama kakvim želi, a koje se u realnom vremenu još uvek nisu desile. Svaki čovek svoj život posmatra hronološki i deli svoja životna iskustva u mala poglavlja što po miščjenu McAdamsa, čini sasvim prirodno.
– Priče uspešnih ljudi sadrže teme i misli o spasenju; kada su McAdams i njegovi studenti proučavali grupu ljudi u životnom dobu između 30 i 40 godina a koji su bili na odgovornim poslovnim pozicijama, svi do jednog su u svoju priču unosili momenat spasenja. McAdams navodi da se spas pojavljuje u trenutku kada nešto u našoj životnoj priči krene po zlu, bilo kakvo remećenje, gubitak ili neuspeh, će u jednom trenutku preći u nešto pozitivno.
– Naše priče su određene društvenim i kulturnim normama; one nisu kreirane u vakumu, pod uticajem su spoljašnjeg sveta u kome se svako od nas nalazi. Kulturne teme, kao i istorijski momenti, mitovi i legende nalaze mesto i u našim pričama u prilagođenom i za svakog pojedinca svojstvenom obliku. Ljudsko biće je evoluiralo u pripovedača koji je u simbiozi sa kulturom u kojoj se nalazi, zbog čega su i naše priče u velikoj meri njom obojene.
– Svako može da preuzme kontrolu nad sopstvenom pričom; Iako su one u velikoj meri određene našom ličnošću i kulturom mi ipak imamo određenu kontrolu nad time u šta uveravamo sebe i mi smo ti koji čine da priča krene u pozitivnom ili negativnom pravcu. Iako McAdams navodi da treba misliti pozitivno, ali upozorava na oprez i podseća da je balans između optimizma i sagledanja realne situacije neophodan. Studije su pokazale da su „realni optimisti“ srećniji i zadovoljniji sobom i životom od striktnih optimista ili pesimista.
McAdams smatra da ljudi moraju iznova i iznova da se preispituju „Šta ja zapravo želim ovim da postignem, i na koji način ću učiniti da ovaj svet postane makar malo bolje mesto kada više ne budem tu?“, ključna su pitanja po McAdamsu kojima preuzimamo kontrolu nad sopstvenim pričama i sopstvenim životima.