Prvu razglednicu u Srbiji objavila je beogradska knjižara Velimira Valožića 1895. godine, a dokumetrani karakter ovih „ilustrovanih karti“ o životu u Srbiji i njenom privrednom razvoju predstavlja vrednu građu za istoričare, ali i pasiju za kolekcionare. Sakupljači ovakvih antikviteta pronalaze ih na različite načine, i mada je njihovu vrednost teško proceniti, cena najstarijih primeraka kreće se uobičajeno između 30 i 50 evra.
Razglednice predstavljaju jedno od prvih sredstava masovne komunikacije u kojima je vizuelni sadržaj podjednako bitan kao i tekstualni. Iako su se u Evropi još tokom 18. veka pojavljivale tzv. ilustrovane dopisne karte njih poznavaoci ne smatraju pravim razglednicama jer su rađene na privatnu inicijativu i u ograničenim serijama, zbog čega ipak imaju posebnu vrednost za kolekcionare. Veruje se da su se prve prave razglednice na kontinentu pojavile za vreme Prusko-francuskog rata 1870. godine, kada su dvojica preduzetnika na obe zaraćene strane skoro istovremeno počela da štampaju „nešto drugačije“ poštanske karte koje je i pošta zvanično pustila u promet. Izvesni Avgust Švarc je sa teritorije koju su okupirali Francuzi štampao poštansku kartu koja je na poleđini imala ilustraciju jednog artiljerca, zbog čega su ga Prusi smatrali gotovo herojem, dok je na drugoj strani francuski knjižar Leon Besnardo izdavao pravougaone bele karte koje su pozadi bile dekorisane motivima oružja i različitim ratnim simbolima. U masovnu upotrebu razglednice su ipak ušle posle Svetske izložbe u Parizu 1889. godine i objavljivanja prvih serija sa motivom Ajfelovog tornja. Ove i još mnoge druge zanimljive pojedinosti navedene su u katalogu izložbe „Razglednice u Srbiji 1895-1914.“ koju je pre nekoliko godina u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu priredila kustos Jelena Perać.
„U domaćoj i stranoj literaturi navodi se da je jedan od najranijih primera ilustrovane karte, na predlog geodetskog oficira Petra Manojlovića, izdalo uredništvo novosadskog lista „Zmaj“ u Beču 1871. godine. Ona je bila komponovana iz više motiva, sa centralnom predstavom zmaja koji nosi svitak – mesto za adresu primaoca – i bila je poslata iz Beča u Sombor u maju 1871. Ipak, prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je beogradska knjižara Velimira Valožića 1895. godine. Ta serija je štampana tehnikom hromolitografije u Minhenu i obuhvatala je razglednice sa prikazom panorame Kalemegdana sa reke Save, Narodnog pozorišta sa spomenikom knezu Mihailu i današnjeg Starog dvora“, piše Perać. Ranije se verovalo da je prva beogradska razglednica zapravo objavljena godinu dana kasnije, ali je u bogatoj kolekciji Snežane i Dragana Vicića pronađen jedan primerak izdanja Valožićeve knjižare, upućen knjižaru A. Petroviću u Čačak kao čestitka za Novu 1896. godinu, pa je taj „datum“ pomeren.
Kolekcionari sa vrha „Beograđanke“
„Suprug i ja smo počinjali sa sakupljanjem sopstvene zbirke razglednica kada smo se slučajno zatekli na sastanaku kolekcionara na vrhu tek sagrađene zgrade „Beograđanke“. Bili smo očarani razglednicama starim skoro jedan vek, koje su po formi i izgledu bile različite od bilo čega drugog u ponudi. U međuvremenu je to postala naša pasija: osim beogradskih razglednica tražili smo i one koje su bile posvećene Slavonskoj Požegi i Banjaluci, odakle smo rodom.
U vreme SFRJ posećivali smo skupove kolekcionara širom zemlje: u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu… Skoro u svakom većem gradu postojao je klub kolekcionara, najčešće numizmatičara i filatelista, koji su sakupljali i razmenjivali i stare razglednice. Takvih sastanaka je bilo još više po celoj Evropi“, priseća se Snežana Vicić.
Porodični Atelje Vicić izdao je monografiju o beogradskim razglednicama, „Pozdrav iz Beograda 1895-1941.“, u čija dva toma je reprodukovano preko 1.300 starih razgednica, dok je više od 2.000 njih skenirano u „užem izboru“. Atelje je prethodno objavio i monografiju sa razglednicama iz Banjaluke, a u planu je i izdanje posvećeno Zemunu.
„Kada smo sakupili „kritičnu“ masu od nekoliko hiljada razglednica, shvatili smo da u rukama imamo veliki izvor bitnih istorijskih dokumenata, koji autentično oslikavaju grad ali i događaje u njemu. Utvrdili smo i da beogradske i banjalučke razglednice do sada nisu bile objedinjene u monografijama ili stručnim zbirkama pa smo se odlučili da najlepše primerke skeniramo i pripremimo u našim izdanjima. Zbog oštećenja je prilikom pripreme za štampu bilo neophodno doraditi samo dva primerka – na jednom je bila slika retko prikazivane zgrade stare gradske pijace na mestu na kome je kasnije izgrađena prva samoposluga u Beogradu, kod Cvetnog trga.
U mnoštvu sakupljenog materijala naišli smo i na prepisku između Milutina Milankovića i njegove sestre bliznakinje Milene. Sestra poznatog naučnika je na prelazu između vekova strastveno sakupljala razglednice, pa su joj rođaci slali primerke iz raznih krajeva tadašnje zemlje“, kaže naša sagovornica.
Od buvljaka do interneta
Na prvim razglednicama korespodenti su, hteli-ne hteli, morali da ispisuju tekst preko ilustracija, jer je poleđina bila rezervisana isključivo za adresu. Iako su najčešće u pitanju topografske razglednice, u razdoblju pre Drugog svetskog rata bile su veoma popularne i tzv. reporterske, jer su na njima u serijama predstavljani svečani događaji, kao što su svečanosti krunisanja kralja Petra I, venčanje kralja Aleksandra, sletovi, dolazak Olimpijskog plamena i slični. Zbog velike raznovrsnosti, njihov dokumentarni karakter značajno doprinosi mnogim istraživanjima o životu u Srbiji do polovine dvadesetog veka.
Prve prestoničke razglednice imale su veoma male serije, od po samo tri ili četiri komada. Međutim, konkurencija među njihovim izdavačima je već na početku 20. veka bila velika. To predstavlja veliki problem kod klasifikacije, jer većina knjižara skoro uopšte nije vodila preciznu evidenciju o svom štampanom materijalu, što znači da i danas može da dođe do novih otkrića.
Na pitanje da li još uvek revnosno traga za starim razglednicama Snežana se smeje i pokazuje na svoju torbu: „Evo baš sad imam nekoliko primeraka koje sam kupila od jedne gospođe preko Limunda, iako je to još uvek relativno nov kanal prodaje kolekcionarskih predmeta. Prodavci su se oduvek oglašavali preko dnevnih novina, a naravno uvek je moguće pronaći zanimljiv materijal i na buvljoj pijaci, odakle iskusni prodavci često i lično kontaktiraju zainteresovane kupce.
Kolekcionari su poseban soj ljudi. Neki sakupljaju samo razglednice sa arhitektonskim motivima, drugi samo panoramske, ili ratne, već u zavisnosti prema svojim sklonostima. Njihovu pravu vrednost je teško proceniti – jednim kolekcionarima pojedine razglednice predstavljaju prava mala blaga, dok drugima ti isti primerci mogu biti skoro bezvredni jer sakupljaju potpuno drugačiju kategoriju. Ipak, najstariji primerci koštaju između 30 i 50 evra, uz izuzetke kod najređih, hromolitografskih i litografskih primeraka.“
U monografiji Ateljea Vicić, kao i u katalogu izložbe Muzeja primenjene umetnosti mogu se videti samo razglednice do 1941. godine, ali Snežana Vicić napominje da su estetski kvalitetni primerci bili objavljivani do osamdesetih godina, kada je, kako kaže, „preovladao kič“, pa su iz tog vremena retke razglednice koje imaju estetskih vrednosti, poput serija koje je potpisivao poznati jugoslovenski fotograf Ivo Eterović.