Jedna dosetka o Gorbačovu kaže da je polovina njegovih ekonomista imala pravo, ali on nije znao koja je to polovina. Zoran Milanović misli da zna. On je odabrao one koji osluškuju šta traži Evropa i misle da je uvek pametno priključiti se vladajućoj doktrini. Sve drugo bilo bi nerazumno i opasno. Doduše, Bernard Šo davno je rekao da sav progres zavisi od nerazumnom ljudima, ali to je valjda samo dosetka. Milanović, kao i njegovi prethodnici, verovatno misli da će reforme koje savetuju svetske finansijske organizacije pokrenuti hrvatsku ekonomiju. Poslušnost zasad ne daje rezultate, ali za to su Hrvati, po istoj logici, verovatno sami krivi jer nisu dovoljno poslušni. Reforme bi morale biti odlučnije. Ali koje reforme? Sve se svodi na isto. To su odricanje, žrtvovanje i patnja. U judaističko-hrišćanskoj civilizaciji, u kojoj smo svi odgojeni, unapred se smatra da to mora biti dobro. Previše smo trošili, sada je vreme za kaznu i plaćanje računa.
Ali pre samo pet ili šest godina, vladajuća doktrina je bila drukčija. Njeni zagovornici su se divili “novim finansijskim proizvodima” banaka i dokazivali da će one osigurati stalan progres. Neki ekonomisti su čak dokazivali da proizvodnja nema smisla i ukazivali na irski primer. Čim se zemlja više zadužuje, to je progres brži, tvrdili su oni. Pritom nisu izmislili ništa novo. Pre više od 80 godina, uoči Velike depresije, “vladao je neverojatan optimizam, iz kojeg su se rađale prave orgije špekulacija”, piše Vinston Čerčil u svojim uspomenama. I onda kaže nešto što je posebno važno za našu temu: “Pisale su se knjige kako bi se dokazalo da su krize fenomen koji su razvijene poslovne organizacije i ekonomska nauka konačno savladale.Očigledno je došao kraj onakvim ekonomskim ciklusima kakvi su nam poznati, rekao je 1929. godine predsednik Njujorške berze. A u nekoliko meseci kasnije je iznenadna i snažna oluja počela da duva na Vol Stritom.
Tadašnji američki predsednik Herbert Huver shvatio je da nešto treba brzo preduzeti kako bi se sprečilo produbljivanje krize. Morao se, naravno, osloniti na ekonomsku nauku, pri čemu je imao isti problem kao mnogo kasnije Gorbačov ili sada Milanović. Kome verovati? Svakako ne onima koji su do juče svirali na note drugog i drugačijeg ekonomskog šlagera. Opredelio se za svog sekretara za finansije Endrua Melonea koji je tvrdio da treba ohladiti pregrejanu ekonomiju, što se može postići samo smanjenjem emisije novca. Istovremeno, tvrdio je on, treba pokrenuti proces restrukturiranja ekonomije, što znači da moraju propadati loše, a napredovati dobre firme. Šta više, treba podsticati propast svih koji su u datim uslovima zapali u nevolje. (U Račanovo vreme to se kod Hrvata nazivalo raščišćavanjem ruševina.) Zvučalo je dobro i logično, ali rezultati su bili katastrofalni. Tek je novi predsednik Frenklin Ruzvelt izabrao neke duge ekonomiste, koji će doneti i drugi ekonomski model. Šta je razvijeni svet naučio iz svega toga? Uoči sadašnje krize, činilo se – ništa! Predsednik Bil Klinton ukinuo je neka ključna ograničenja u poslovanju banaka koja je uveo Ruzvelt, nakon čega su događaji počeli neverojatno da liče na one od pre 80 godina. Ali kada se rasplamsala kriza, pokazalo se da je bitan deo lekcije ipak savladan. Umesto oštrog rezanja troškova i hlađenja ekonomije, razvijene zemlje su počele da podstiču potrošnju. Svi se još sećamo da su Nemci davali iz budžeta po dve hiljade evra svakome ko bi kupio novi automobil, a Amerikanci po 500 dolara svakom građaninu, kako bi podstakli njihovu potrošnju, a preko nje proizvodnju i zaposlenost. Neki su ekonomisti, na primer nobelovac Pol Krugman, stalno prigovarali da mere za podsticanje potrošnje nisu dovoljno energične, ali kako se sada pokazuje, rezultat nije izostao.
Istovremeno su drugima, pa i nama, davali i još uvek daju sasvim drukčije savete. MMF, Svetska banka, pa i EU nameću politiku restrukturiranja rezanjem potrošnje, a ne drugačijom raspodelom troškova, odnosno podsticanjem proizvodnih investicija i izvoza. Na istom tragu je i ekonomska teorija. Tako je ove godine jedan skup uglednih nemačkih ekonomista jednoglasno zaključio da u kriznim zemljama treba voditi politiku restrukturiranja i da zato treba nastaviti sa štednjom i zaoštravanjem uslova poslovanja, kako bi se ubrzalo propadanje loših a razvoj dobrih preduzeća. Ta je pesma, kao što smo videli, stara 80 godina, a njene reči i note napisao je nesretni gospodin Melon.
Kriza je tada ubrzano prešla Atlantik, na čijim je talasima došla i američka politika njenog prevladavanja. Ali sve je ipak zavisilo od domaćih političara i njihovih ekonomista. Britanija se vratila na zlatni standard i ojačala svoju funtu; zapravo je obnovila kurs koji je postojao prije rata, godine 1914. Kako se u ratnim godinama pojavila inflacija (koje pre toga nije bilo punih 99 godina), proizvodnja je bila žestoko pogođena. Ali plutokratama iz londonskog Sitija (finansijskog središta dobrog dela sveta) to je bio vetar u jedra. Zanimljivo je da je ministar finansija tada bio već spomenuti Vinston Čerčil, kojem je trebao još jedan svetski rat pa da shvati grešku.
No u Hrvatskoj se još uvek insistira na tom receptu, pa je na primer jedan ministar u prvoj Račanovoj vladi, inače sam veliki trgovac uvoznom kineskom robom, izjavio da su ekonomisti koji zagovaraju slabljenje kune zastareli mozgovi. Po tome, on je bio sledbenik Britanaca iz vremena između dva svetska rata, ali i prethodnik Zorana Milanovića, koji sada misli da je reč o zastarelom rešenju.
Nemačka, čije su finansije bile narušene izostankom američkih kredita, takođe je u stezanju potrošnje potražila izlaz iz nevolja. Ali u Nemačkoj je bujao nacionalizam, ojačan povređenim ponosom zbog gubitka rata, pa je masa mladih ljudi bez posla, među kojima i mnogi veterani, bila spremna da se priključi raznim desničarskim paramilitarnim organizacijama. Kod nas se one zovu stožeri. Tu su sticali osećaj moći i dobijali smisao svojih siromašnih, praznih i besperspektivnih života. Oni su proizvodili i nove lidere, koje je stari establišment smatrao samo jednodnevnim mušicama. Nakon što je upoznao Hitlera, predsednik Vajmarske Republike Pol von Hindenburg je rekao: “Taj čovek da bude kancelar? On zaslužuje samo da ga postavim za upravnika neke pošte, gde će lijepiti marke s mojim likom.” Vlast je smatrala da je najbolje sve pustiti da se istutnji i zamre samo od sebe. Posle samo godinu dana i još jednog finansijskog stezanja, koje je proizvelo novi milion nezaposlenih, Hitler je postao nemački kancelar.
Izvor: Novossti