Senator Elizabet Varen uputila je u četvrtak pismo direktorima šest najvećih finansijskih institucija u SAD, pozivajući kompanije da dobrovoljno iznesu koje ekspertske institute finansiraju. Trenutno , informacije o finansijskim doprinosima think tenkovima, i privatnim institutima ne moraju da budu dostupni javnosti, što ugrožava kredibilitet istraživanja i analize ovih organizacija, napisala je Varen.
„Politika vaših institucija da prikrivate tu vrstu donacija od javnosti je pogrešna. Veća transparentnost bi bila dobra i za vaše akcionare, i za kreatore politike, i, konačno, javnost“. Baš kao što postoji transparentnost u vezi sa vašim direktnim doprinosima lobiranju u vezi sa kreiranjem politika koje vam idu u prilog ista takva transparentnost treba da postoji u vezi sa vašim indirektnim naporima da utičete na kreiranje ekonomskih politika kroz finansijske doprinose think tenkovima“, napisala je Voren.
Bilo da takve donacije utiču ili ne utiču na mišljenja think tankova, vlasnici akcija treba da znaju kako rukovodstva kompanija koriste resurse koji su im na raspolaganju i još važnije oni koji kreiraju javne politike moraju biti svesni donacija kompanija i u skladu sa tim procenjivati mišljenja koje think tenkovi daju“, napisala je ona.
Pismo Varen je pre apel zakonodavcima smatraju neki komentatori, ali kaže Felix Salmon, bloger Rojtersa, ona je u pravu: što su instituti obavezniji prema donatorima, to su više zavisni od nečijih ličnih interesa i manje korisni. Ako je rad jednog think tanka baziran na izvesnoj ideologiji i sve što zaključuje, zaključuje bazirano na toj ideologiji onda on nije ništa drugo od udarnog megafona. S druge strane, ako neki institut ima reputaciju intelektualne nezavisnosti a u stvari je pod kontrolom određenih ideoloških stavova ili osoba koje imaju svoju agendu, onda bi više transparentnosti svakako bilo dobro.
Ali ako se plašite da su vašingtonski think tenkovi pod uticajem finansijskih lobija, onda ne treba da se brinete da je tu reč o nekom zamešateljstvu direktora banaka. U stvari direktori hedž fondova su ti koji daju značajne sume novca za ekonomska istraživanja u ovakvim institutima. Prošle godine je Bil Džejnvej venčr kapitalista i ekonomista u te svrhe potrošio 25 miliona a Džorž Soroš još 50 miliona dolara za finansiranje Instituta za novo ekonomsko mišljenje što je navelo INET da objavi da će pokušati da nađe još 75 miliona dolara na ovu sumu, za svoj rad.
Džejnvej i Soroš samo prate trend koji je ustanovio Pit Piterson boznismen, investicioni banker i konzervativni političar, koji je dao milijardu dolara Fondaciji Pitera G. Pitersona sa namerom da većinu novca potroši na istraživanje tema u vezi sa fiskalnim i ekonomskim pitanjima. U petak je još jedna poslovni čovek I investitor Glen Hačins, najavio da će potrošiti deset miliona dolatra da napravi Hačins Centar za fiskalnu i monetarnu politiku u okviru Brukings Instituta. Wall Street Journal dodaje da je on, kao zamenik predsednika odbora Brukingsa sebi dao u zadatak da prikupi još 600 miliona dolara za ovaj think tenk— što je novac koji može da plati zarade gotovo bezgraničnog broja uglednih ekonomskih komentatora. Komentaror WSJ Dejvid Vesel upravo odlazi da vodi ovaj centar.
Sav taj novac bogatih ljudi ima uticaja na odluke kreatora politika. Vesel je u WSJ izjavio da ima premalo mesta gde se može debatovati a da ih nije sponzorisao Fed da razmišljaju o pitanjima monetarne politike i da on želi da Hačisonov centar postane glavno mesto na kojem će se raspravljarti o ovakvim temama. To je odlično za Hačinsa, koji očigledno želi da ima svoje prste u svi institucijama gde se praktikuje ili studira monetarna politika – on je , na kraju krajeva, već u odboru direktora njujorškog Fed .
Naravno, nije vest da ljudi troše novac razmišljajući o tome kakvu će im to korist doneti, niti da su bogati ljudi posebno ubeđeni da je jedino njihov način razmišljanja dobar i ispravan. Vest nije čak ni to da bogati ljudi imaju neproporcionalno veliki uticaj u javnom životu. Takođe, različiti donatori zahtevaju veoma različite stepene vernosti sopstvenoj ekonomskoj viziji. INET je veoma heterodoksna institucija: ona nema određenu tačku gledišta, osim da proširi debatu, i ima prirodnu ekonomsku radoznalost koja je u skladu sa Soroševom ličnošću, ali ne nužno i ogledalo njegovog mišljenja. Moguće je zamisliti da Soroš vrednuje Inet ne zbog toga što bi on proizvodio ideje slične njegovim, nego bio izvor ideja za njega. Petersonova Fondacija, predstavlja drugu krajnost: Peterson zna tačno šta misli, i želi da propagira svoje ideje što efikasnije. Hatčins je verovatno negde u sredini .
Na mnogo načina drago mi je da njegov centar sada postoji. Veza između fiskalne i monetarne politike nije dobro istražena, ali je od centralne važnosti za način na koji globalna ekonomija u ovom trenutku funkcioniše; ako Vesel i Hatčins mogu sada da pomognu centralnim bankarima, kada su im potrebne sve moguće pametne analize koje mogu da dobiju, onda je to verovatno dobra stvar. ( U akademskim krugovima studiraju iste te stvari ali su znatno sporiji i ne nužno uvek fokusirani na moguće politike).
Ono što je rezultat ovakvih trendova je da su ljudi koji studiraju monetarnu politiku – akademici, tehnokrate i karijerni centralni bankari – sve više finansirani ne od strane države, ili akademije, već od malog broja veoma bogatih pojedinaca, od kojih je većina stekla bogatstvo u finansijskom sektoru. I dok oni mogu biti skloniji demokratama ili republikancima, bogati ljudi najčešće vrlo slično misle o ekonomskim pitanjima. Povećanje poreza je loše, pod jedan, a pod dva, mnogo je lakše štedeti na davanjima za siromašne. Ili kao što sam Hačins kaže, „veliki problem u ovom gradu je politički neuspeh da se reše problemi zaduživanja vlade. “
Ipak , ovo je samo još jedan korak u Davosizaciji sveta – samo još jedan način na koji bogati finansijeri uspevaju da institucionalizuju zapanjujući stepen uticaja na centralne bankare i druge ključne kreatore ekonomskih politika. Hatčins je za svoje milione izabrao Brukings jer je on veoma uspešan u svom uticaju na vladu, i daje ton učenoj teško razumljivoj debati u uzanom krugu poznavalaca. Uticaj je ključan u igrama “nultog ishoda”: ako finansijski sektor ima mnogo toga, ostali imaju mnogo manje i obratno. A s obzirom na ono u šta je finansijski sektor bio upetljan 2000-ih , lično ne verujem baš da je ovog puta na pravom tragu.