Tri godine je prošlo od izbijanje krize evra, i samo nepopravljivi optimisti mogu da tvrde da je najgore prošlo. Recesija sa dvostrukim dnom je gotova, pa mnogi misle da su mere štednje urodile plodom, ali pokušajte to da objasnite stanovnicima u zemljama u kojima još uvek vlada depresija, BDP je na nivoima od pre 2008, nezaposlenost je veća od 20%, a nezaposlenost mladih i preko 50%. Sadašnjim tempom, potpuni oporavak ćemo dočekati tek za deset godina.
U svom tekstu za Project Syndicate koji prenosi i Social Europe Journal, ugledni ekonomista Jozef Stiglic, piše da su izgledi za evropski ekonomski rast sumorni u poređenju sa američkim, kada se uporede zvanična predviđanja FED koja kažu da će rast u Sjedinjenim Država biti direktno povezan sa uspešnim povećanjem broja zaposlenih. Nezaposlenost u SAD je 40% niža nego u EU. Stoga, Stiglic predlaže fundamentalne reforme na nivou evrozone:
Neophodno je formirati pravu bankarsku uniju, o čemu se već godinama govori, koja će imati zajedničko osiguranje depozita, nadgledanje i regulativu. Bez toga, kaže Stiglic, velike količine evra nastaviće da se odlivaju iz siromašnijih u bogatije zemlje Unije.
Bolja otplata državnih dugova, objedinjena npr. kroz otkup evroobveznica. S obzirom da je racio duga prema BDP u EU niži nego u SAD, evrozona bi mogla da zajmi pare kao i Amerika, sa negativnim realnim kamatnim stopama i na taj način „oslobađa“ novac za stimulisanje ekonomije, baš kao i SAD.
Politika stimulacije industrijske proizvodnje u zemljama koje su najviše pogođene, odnosno prilagođavanje uslova slobodnog tržišta i davanje beneficija za ugrožene zemlje.
Jedna centralna banka, npr. ECB, koja ne bi vodila isključivo računa o inflaciji, već i o stimulisanju rasta, zaposlenosti i finansijske stabilnosti, poput FED u SAD.
Zamena mera štednje koje guše ekonomski rast, merama podsticaja koje će se fokusirati na investicije u ljude, tehnologije i infrastrukturu.