Možda Evropa jeste kontinent starih država i naroda, ali je ipak u mnogo pogleda i nova. Samu sebe otkriva i iznova pronalazi u ovom veku kroz često nasilne političke preobražaje. Pojedine nacije – Pruska je među njima – zbrisane su s mape živog sećanja; druge – Austrija i Makedonija, na primer – stare su manje od tri generacije. Kad je moja baka rođena u Varšavi, taj je grad pripadao carskoj Rusiji, Trst je bio u Habzburškoj monarhiji, a Solun deo Otomanske imperije. Nemci su vladali Poljskom, Englezi Irskom, Francuzi Alžirom. Monarhije na Balkanu najbliže su što je veći deo Evrope dosegao do demokratske države-nacije koja je postala norma današnjice. Nigde nije bilo prava glasa za oba pola, a tek u malom broju zemalja parlamenti su bili moćniji od kraljeva. Ukratko, savremena demokratija, poput države-nacije s kojom je u bliskoj vezi, u osnovi je proizvod dugotrajnog unutarnjeg i međunarodnog eksperimentisanja koje je usledilo nakon sloma starog evropskog poretka 1914. godine.
U Prvom svetskom ratu mobilisano je šezdeset pet miliona muškaraca, ubijeno je preko osam miliona, a bilo je dvadeset jedan milion ranjenih; od starih imperija na Kontinentu četiri ih je nestalo u tom ratu, a Evropa se preobrazila u „laboratoriju povrh ogromnog groblja“, kako je to opisao češki političar Tomaš Masarik. „Svetski rat“, zapisao je ruski umetnik El Lisicki, „zahteva od nas da iskušamo svoje vrednosti.“ Usred ruševina ancien régimea – kajzer je u izgnanstvu, ubijeni su ruski car i njegova porodica – političari su obećavali masama, slobodnim i združenim kao nikad dotad, pravednije društvo i sopstvenu državu. Liberal Vudro Vilson nudio je svet „bezbedan za demokratiju“, a Lenjin društvo bez siromaštva i oslobođeno nepravednih podela iz prošlosti. Hitler je predočavao sliku borbene rase, očišćene od tuđinskih elemenata, koja ispunjava svoju imperijalnu težnju kroz čistotu krvi i ujedinjenost u cilju. Svaka od ove tri suprotstavljene ideologije – liberalna demokratija, komunizam i fašizam – videla je sebe kao predodređenu da promeni društvo, Kontinent i svet u novi poredak za čovečanstvo. Veći deo ovog stoleća ispunila je njihova neprekidna borba u definisanju moderne Evrope.
Na kraće staze, i Vilson i Lenjin doživeli su neuspeh u stvaranju „boljeg sveta“ o kom su sanjali. Izostala je komunistička revolucija širom Evrope, a izgradnja socijalizma ograničila se na Sovjetski Savez. Ubrzo nakon toga, jedna za drugom, zemlje su prigrlile autoritarnost i usledila je kriza liberalne demokratije. Krajem tridesetih godina propalo je Društvo naroda, desnica je bila u usponu, i izgledalo je da je budućnost Evrope u Hitlerovom novom poretku. Liberalnoj odbrani slobodâ pojedinca nacisti su suprotstavili dobrobit kolektiviteta; protiv doktrine liberalizma o formalnoj jednakosti država oni su istakli darvinovsku borbu i prevlast rasno nadmoćnih; protiv slobodne trgovine novi poredak predložio je koordinaciju evropskih ekonomija kao celine pod nemačkim vođstvom. Ipak, kako se čudesno brzo sreća preokrenula u borbi ideologija. Četrdesetih godina – a to je bio prelomni period u ovom veku – nacistička utopija dostigla je vrhunac da bi potom brzo propala. Tako je fašizam postao prva velika ideologija koja je doživela definitivan poraz na istorijskoj sceni za koju je tvrdila da ju je sasvim pokorila.
Na duže staze, četrdesete godine bile su važne i iz drugog razloga. Usled iscrpljujućeg, ubitačnog iskustva opšteg rata – kao vrhunca gotovo stoletnih imperijalističkih i nacionalnih borbi na samom Kontinentu i drugde u svetu – u Evropi je nastao zamor od ideoloških političkih vizija. Postepeno je opadao veliki talas masovne mobilizacije, a s njim i militarizam i kolektivizam međuratnih godina. U najgorem slučaju sledbenici su postajali cinici, a u najboljem bezvoljnici koji su odustajali i okretali se domaćem životu. Ljudi su ponovo otkrivali nenametljive vrednosti demokratije – prostor koji je ostao za privatnost, pojedinca i porodicu. Tako je nakon 1945. demokratija ponovo kročila na Zapad, osnažena u ratnom izazovu protiv Hitlera, s novom svešću o svojim društvenim odgovornostima. Samo što se sada suočila s levicom a ne s desnicom jer je Crvena armija, pošto je srušila imperijalističke snove nacističke Nemačke, prenela komunizam iz nove sovjetske imperije u istočnu Evropu.
Premda je Hladni rat predstavljao poslednji stadijum u ideološkoj borbi za budućnost Evrope, od ranijih faza bitno se razlikuje po izbegavanju stvarnog rata – makar na samom Kontinentu. Svakako, kriza je bilo; no, u načelu, dve supersile živele su u „miroljubivoj koegzistenciji“, svaka se nadajući konačnoj propasti one druge, ali prihvatajući međusobno pravo na postojanje u sadašnjosti zarad stabilnosti i mira na Kontinentu. Dva sistema su se naoružavala i spremala za rat koji se nije mogao voditi, i nadmetala se da obezbede dobrobit svojim građanima, te ekonomski razvoj i materijalno blagostanje. Oba su isprva pokazala iznenađujuća dostignuća, ali samo je jedan bio u stanju da se prilagodi sve većim pritiscima globalnog kapitalizma. S propašću sovjetske imperije 1989. došao je kraj ne samo Hladnom ratu nego i celoj eri ideološkog rivalstva koje je započelo 1917. godine.
Svim ideologijama zajedničko je to što nastoje da predstave sopstvenu utopiju kao kraj istorije – bilo u obliku univerzalnog komunizma, globalne demokratije ili hiljadugodišnjeg Rajha. Injacio Silone opisao je tu zajedničku crtu kao „sveprisutnu vrlinu koja identifikuje istoriju s pobedničkom stranom“. Ideologije sadašnjost iščitavaju u prošlosti i pretpostavljaju, na primer, kako koreni demokratije mora da su na evropskom tlu pošto se Hladni rat završio tako kako jeste. Danas je potrebna drugačija istorija – manje korisna kao politički instrument, ali takva da nas približi realnostima prošlosti – za koju je sadašnjost samo jedan mogući ishod borbi i neizvesnosti naših predaka. Na kraju krajeva, demokratija je nadmoćno vladala Evropom po završetku Prvog svetskog rata, ali gotovo da je nestala dve decenije kasnije. A ako je godina 1989. označila pobedu demokratije nad komunizmom, ona ne bi mogla biti izvojevana da komunizam nije odneo sveobuhvatnu i silovitu pobedu nad nacionalsocijalizmom u ratu. Nije, stoga, bilo suđeno da demokratija pobedi fašizam i komunizam, a ostaje i da se vidi kakvu to vrstu demokratije Evropa može i želi da izgradi. Ukratko, ovde iznosim priču o tesnim postignućima i neočekivanim obrtima, a ne o neumitnim pobedama i odlučnim napredovanjima.
Ideologije su bitne ne toliko kao vodiči kroz istoriju koliko kao zamajci verovanja i političkog delovanja. Ako nas dogme iz prošlih vremena više ne drže u svom snažnom stisku, to ne znači da su od početka bile tek velike prevare. Kraj komunizma opisan je kao „prolazak jedne obmane“, ali govor nad odrom nije isto što i istorijska analiza. Nakon 1945. i za fašizam je izneto slično objašnjenje – politička patologija pomoću koje su suludi diktatori poveli u propast zavedene, opčinjene narode. Ipak, rane Kontinenta ne mogu se pripisati delovanju nekoliko bezumnih ljudi, a uzrok doživljenih trauma ne može se tražiti u mentalnom stanju Hitlera ili Staljina. Dopalo se to nama ili ne, i fašizmu i komunizmu svojstveni su veliki napori u rešavanju problema politike masa, industrijalizacije i društvenog poretka; liberalna demokratija nije uvek imala sve odgovore. Hana Arent zapisuje: „Više ne možemo dozvoliti da uzmemo ono što je bilo dobro u prošlosti i jednostavno to proglasimo našim nasleđem, da odbacimo ono što je loše i naprosto mislimo o tome kao o mrtvom bremenu koje će samo vreme sahraniti u zaboravu.“
Naročito se nacionalsocijalizam uklapa u glavni tok ne samo nemačke istorije nego i evropske, i to mnogo komotnije nego što bi većina htela da prizna. Sovjetski komunizam napravio je uistinu radikalan rez s prošlošću. Bio je to pokušaj u najslabije razvijenoj i ratom najviše oštećenoj evropskoj zemlji da se napravi novo društvo bez privatne svojine, da se održi dezintegrisano carstvo i istovremeno sprovede industrijska revolucija, sve u nekoliko godina. S druge strane, nacizam je bio manje ambiciozan i mnogo sigurniji na domaćem terenu, a znatno agresivniji van zemlje. Njegova revolucionarna retorika zamaskirala je veću povezanost ideja i institucija s prošlošću. Izgradnja rasno-nacionalističkog socijalnog sistema pogurala je do krajnjih granica težnje koje su u evropskoj misli sagledavane načelnije, i bila premoćna u odnosu na zanemarljivu opoziciju u tehnološki najnaprednijoj ekonomiji u Evropi. Pa ipak, za razliku od Sovjetskog Saveza, taj režim uspostavljen na čvrstim osnovama bio je posvećen nasilnom odbacivanju Versajskog sporazuma. Upravo stoga je Treći rajh predstavljao najozbiljniji izazov za liberalnu demokratiju u ovom veku. Zato i analiza promenljivog sadržaja evropske demokratske misli i prakse znači prepoznavanje vrlo realne mogućnosti – koja je iskrsla kasnih tridesetih godina – stvaranja kontinenta u skladu s nacističkim konceptima.
Mark Mazover
Bilo bi, svakako, moguće drugačije se osvrnuti na ovo stoleće, s pogledom usredsređenim više na komunizam nego na fašizam. Marksistička istoriografija, oličena u panoramskom delu Erika Hobsbauma Doba ekstrema, umanjuje značaj fašizma naglašavajući ono što smatra temeljnom borbom između komunizma i kapitalizma. Ako sam odlučio da ovde ne postupim tako, to je delom stoga što je uticaj komunizma na demokratiju – iako bitan – bio, u načelu, više neposredan i manje preteći od izazova koji je postavio Hitler. Drugi je razlog osnovniji: ako je ovaj vek išta pokazao, onda je to da se politika ne može svesti na ekonomiju. Razlike u vrednostima i ideologijama moraju se ozbiljno razmotriti i ne mogu se naprosto posmatrati kao krinke za klasni interes. Drugim rečima, fašizam je bio više od drugog oblika kapitalizma.
Upravo zato što se nacistička utopija dinamičkog, rasno pročišćenog nemačkog carstva mogla ostvariti samo kroz rat, i zato što je otkrila razorni potencijal u evropskoj civilizaciji – okrećući imperijalizam naglavce i tretirajući Evropljane kao Afrikance – iskustvo s fašističkim novim poretkom (i njegova kratkotrajna privlačnost) palo je u zaborav u maksimalno kratkom vremenu nakon 1945. godine. Gradsko veće Bolonje pretopilo je bronzanu statuu Musolinija na konju u dva časna partizana; francuska je kanonizovala spomen na ujedinjeni otpor Višiju, dok je Austrija besramno iskoristila svoj status prve Hitlerove žrtve i podigla spomenike antinacističkim „borcima za slobodu Austrije“. Bili su to začeci mitova Evrope oslobođene od istorije. Oni su izgnali neprilična sećanja i potvrdili neumitnost trijumfa slobode.
Da bi osećaj evropske civilizacijske premoći ostao netaknut, bilo je neophodno stalno iznova iscrtavati mentalne granice. Takozvana evropska zajednica implicitno je zanemarivala pola Kontinenta: posleratna Evropa postepeno je postala sinonim za Zapad. Izgubljeni Istočnoevropljani svrstavali su sebe u „centralnu Evropu“ kako bi se odvojili od varvara. Ta se navika održala do danas: vodeći britanski istoričar je opisao rat u Bosni kao „primitivni plemenski sukob koji samo antropolozi mogu razumeti“, pri čemu je Jugoslaviju radije posmatrao kao deo varvarskog Trećeg sveta nego da prihvati kako i sama savremena Evropa može biti ukaljana. Čini se da čak ni ubitačni dokazi u XX veku nisu umanjili sposobnost Evropljana za samoobmanom.
Moje je geografsko poimanje Evrope i njenih granica u osnovi pragmatično. Ovo je knjiga o događanjima i trvenjima u Evropi a ne o mestu Evrope u svetu. Naravno, nije moguće sagledati Hitlerove ambicije na Kontinentu a da se ne postave u kontekst evropskog prekookeanskog imeprijalizma, niti je moguće opisati Hladni rat ne pozivajući se na Sjedinjene Države. Sovjetski Savez – kao velika evroazijska sila – čas je deo evropske istorije a čas je van njenih tokova. Zato je ovo Evropa čije su granice – a tako je i u stvarnosti – porozne i prilagodljive. Istočna Evropa nije manje deo te priče nego zapadna, kao što joj i Balkan ne pripada ništa manje nego Skandinavija.
Kao i uvek, geografska pitanja prikrivaju argumente o politici, religiji i kulturi, a oni koji su željni da uspostave evropsko jedinstvo neće biti zadovoljni zbog mog agnosticizma. Ali to je tek ovlaš povezano s neizvesnošću koja sada okružuje koncept same Evrope. Na kraju krajeva, od tri ideologije fašizam se pokazao kao najviše evrocentričan, kudikamo više i od komunizma i od liberalne demokratije: taj sistem verovanja, ujedno antiamerički i antiboljševički, makar je bio nedvosmisleno jasan. Ono što Evropa za nas predstavlja nakon okončanja Hladnog rata umnogome je nejasnije – je li ona deo „Zapada“ (mada je i samo to određenje zastarelo), zapadni bedem Evroazije, je li i jedno i drugo ili ništa od to dvoje? „Evropa“ Evropske unije možda je obećanje ili obmana, ali nije realnost. Za ozbiljno sagledavanje podela i neizvesnosti na ovom kontinentu – što sam ja nastojao da ovde učinim – potrebno je napustiti metafiziku, odreći se potrage za nekakvom tajanstvenom i suštinskom „Evropom“, i umesto toga istraživati nepromenjivi sadržaj kako bi se otkrilo šta bi on trebalo da predstavlja.
Naposletku, reč je o vrednostima koje su u samoj srži ove istorije – vrednostima koje su navele ljude da deluju, koje su uobličile i preobrazile institucije, usmeravale državnu politiku i bile potpora zajednicama, porodicama i pojedincima. „Svaki društveni poredak jedno je od mogućih rešenja problema koji nije naučni nego ljudski, problema života u zajednici“, napisao je godine 1954. francuski učenjak Rejmon Aron. „Jesu li Evropljani i dalje kadri da primenjuju suptilnu veštinu koja je neophodna u liberalnim zajednicama? Da li su zadržali sopstveni sistem vrednosti?“ Taj problem „života u zajednici“ koji je Aron izdvojio možda je središnja tema ove knjige. Međutim, za razliku od Arona, moramo se upitati: kakav je to bio evropski sistem vrednosti? Liberalizam je tek jedan od njih, a bilo je i drugih. Priča o Evropi XX veka priča je o njihovom sukobu.
Prevod sa engleskog: Aleksandra Dragosavljević
(Iz knjige Marka Mazovera Mračni kontinent. Evropa u dvadesetom veku, Arhipelag)