/ B&F Plus / Mogu li hrvatski sindikati organizovati opšti štrajk?
BiF Analize Čitajte B&F online

Mogu li hrvatski sindikati organizovati opšti štrajk?

This post has already been read 838 times!

Kako se izjasnilo gotovo 400 hiljada sindikalno organizovanih radnika u javnom i privatnom sektoru oko organizacije generalnog štrajka čija je svrha sprečavanje implementacije novog Zakona o radu i Zakona o povremenim poslovima, doznaćemo sledeće nedelje. Saopštiće nam to iz kancelarije pet sindikalnih centrala koje su i pokrenule akciju, a koje su u trenutku pisanja ovog teksta zadovoljne stanjem na terenu: navodno je radnička spremnost za štrajk prilično velika, jer im za to očito ne nedostaje motiva.

“Izveštaji sa terena govore da je više od 90 posto naših članova saglasno sa generalnim štrajkom. Štrajk je krajnje sredstvo kojim želimo sprečiti da Zakon o radu ne ode u proceduru. Zakon o povremenim poslovima trenutno je maknut sa Vladinog dnevnog reda”, kaže za hrvatske “Novosti” Mladen Novosel, predsednik Saveza samostalnih sindikata Hrvatske (SSSH), koji broji oko 125 hiljada članova.

Hrvatsko sindikalno iskustvo u organizaciji štrajkova nije bogato, pa je pitanje koliko generalni štrajk može uspeti i kakav krajnji scenario može imati: istorija beleži da je u martu 1993. godine SSSH uz podršku Hrvatske udruge sindikata (HUS) održao generalni štrajk upozorenja u trajanju od četiri sata, dakle simbolično, odazvalo mu se više od 80 posto članstva SSSH-a i preko 90 posto članstva HUS-a, a podršku im je dala i Evropska konfederacija sindikata. Od važnijih štrajkova tih godina valja se prisetiti štrajka novinara Slobodne Dalmacije 1993., jednomesečnih štrajkova željezničara 1994. i 1996. te opšteg štrajka prosvetara 1994. i 1998. Završetak olovnih devedesetih označio je i kraj konkretnijih, terenskih akcija sindikata i njihovih članova: novi milenijum doneo je uglavnom sindikalne prvomajske mimohode i frontovsko organizovanje radnika na nivou preduzeća, poput onog u kutinskoj Petrokemiji. Takvo je organizovanje, kaže za “Novosti” Jovica Lončar, član Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID), od kraja devedesetih naovamo zabeleženo u više od pedeset preduzeća u 28 hrvatskih gradova.

“Pribrojimo li tome prošlogodišnje izuzetno uspešne štrajkove pirotehničara i radnika Kroacija erlajnsa, nameće se zaključak da radničkoj klasi ne treba nikakva posebna animacija u smeru moguće radikalizacije”, smatra Lončar.

otpor

Rasprave oko radnog zakonodavstva počele su još sa Zakonom o radu iz 1995., u kojem je svaka izmena radnog prava išla na štetu radnika, a pogodovala kapitalu. Sindikati su 2010. godine prikupili više nego dovoljan broj potpisa za referendum kojim bi se sprečila dalja izmena nekih odredbi, ali on nikada nije održan, što je sindikate prilično kompromitovalo.

“Samo onaj ko na svojoj koži nije osetio rad bez plate (od 1993. do 1999. postotak radnika kojima je kasnila plata povećao se sa 4,4 na 15 posto), prekovremeni neplaćeni rad, rad na određeno ili dugotrajnu nezaposlenost, može verovati da su poslednje zakonodavne reforme usmerene na dobrobit radnika”, kaže Lončar.

To uporno ponavljaju i sindikati, no upitno je da li je njihova infrastruktura dovoljno jaka za sprovođenje sveobuhvatnog štrajka. Iako su sindikalne centrale pozvale dopisom i druge samostalne sindikate da se priključe akciji, oko toga se sa njima pre nisu konsultovale. To nije nevažno, jer je o generalnom štrajku potrebna veća rasprava na terenu, smatra Mario Iveković, predsednik Novog sindikata, koji nam kaže da je četiri hiljade njegovih članova spremno da učestvuje u štrajku. No za njega u čitavoj priči nedostaju jasne poruke; akciji se, iako je za nju raspoloženje jako, pristupa mlako.

“Vreme je za jasan zahtev za odlazak Vlade; ako idem u generalni štrajk, radi se upravo o tome. Treba tražiti promenu koja se mora dogoditi. No bojim se da je u celoj priči opet reč o jednodnevnoj sindikalnoj tiradi, u kojoj se svi prvo okupimo, a potom odemo kućama”, oprezan je Iveković.

“Šta će biti ako Vlada kaže da neće usvojiti ovakav Zakon o radu? Pa već je 375 hiljada nezaposlenih dovoljan razlog za štrajk. Ne zagovaramo neku određenu političku opciju, ali pitamo se je li premijer Zoran Milanović spreman da raspiše referendum na kojem bi njegov mandat proverili građani”, dodaje Iveković.

Pitamo ga hoće li štrajkovati i radnici DTR-a i Orljave, koji su od države nedavno dobili posao izrade uniformi za vojsku.

“Pohvaljujem Vladu za taj potez, ali smatram da je štrajk potreban, jer jedan potez nije dovoljan da bismo kazali kako Vlada radi dobro”, zaključuje sindikalista.

Iako je položaj radnika u tekstilnoj, kožarskoj i obućarskoj industriji među najtežima, jer preživljavaju na minimalcu, predsednik Regionalnog industrijskog sindikata Siniša Miličić smatra da oni, sindikalno organizovani u malom broju, neće sudelovati u mogućem štrajku.

“Boje se da ne ostanu bez plate, a kako su mnogi zaposleni kod privatnika na određeno vreme, strahuju da bi im se nakon učestvovanja u štrajku raskinuo ugovor. Naše se kompanije praktično pretvaraju u radne logore iz kojih možeš izaći i vratiti se, ali u kojima nema demokratije: pre će se radnici posvađati oko sto kuna nego preduzeti nešto drugo. Jeste, vreme je za generalni štrajk, no skeptičan sam prema njegovom sprovođenju u privatnom sektoru”, kaže Miličić za “Novosti”.

Tome su uveliko doprineli sami sindikati, koji ne obrazuju nove kadrove i nemaju smislene strategije delovanja, iako bi, smatra Jovica Lončar, pravu snagu na sindikalnoj sceni trebalo tražiti upravo na nivou poduzeća ili u manjim sindikatima, koji ne gledaju na sektore i grane nego se trude u svakoj situaciji da osnaže radnike u njihovoj borbi za prava.

Ako do generalnog štrajka i dođe, postoji li realna opasnost po društvo u slučaju da se socijalno nezadovoljstvo poveže sa nacionalizmom, koji buja na sve strane?

“Razloga za zabrinutost ima: polazimo od situacije nepostojeće levice, velike nezaposlenosti, izostanka industrijske politike i nezainteresovanosti vladajuće koalicije. No takav tip povezivanja nikada nije spontan nego je, o čemu je govorio i američki sociolog Džek Lovinger, uvek indukovan od strane političko-ekonomske elite”, zaključuje Jovica Lončar.

Izvor: www.novossti.com

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close