/ Dživizmi / Nizak rast kao „Nova normalnost“
BiF Analize Čitajte B&F online

Nizak rast kao „Nova normalnost“

This post has already been read 1192 times!

Deo naslova je pod navodnicama jer je to pomodni termin koji spopada ekonomiju kao: „New Normal“. Reč je, najuprošćenije, o tome da mnoštvo ekonomista koji nešto znače smatra da je došao kraj opsesiji rastom, što argumentuju prognozama banaka o izlasku iz krize uz rast od oko 1 odsto u 2014. godini. Naravno, banke time plaše ljude uz tvrdnju da EU svojim merama sputava finansijsku sferu, inače bi rast i dobrobit mogli biti znatno veći. Kao primer „dobre“ politike navode se prognoze rasta u SAD od 2,3 odsto. To jeste više nego duplo, ali ne unosi neobuzdani optimizam. Štaviše, Lari Samers (Larry Summers), bivši ministar finansija i ekonomista od ugleda, skovao je termin „New Normal“ za trajno nizak rast koji navodno, uz prestruktuiranje društvenih odnosa, predstavlja izlazak iz krize.

Često citirani Ekonomski institut iz Kila, takođe predviđa da će skroman rast biti dugotrajan. Na američki rast senku baca namera taperinga – reduciranja monetarnog stimulisanja putem bagatelnih kamata. Dve najveće centralne banke, FED u Americi i ECB u Evropskoj uniji, zaista obuzdavaju spekulantsku (liberalnu) aktivnost poslovnih banaka. Na spekulacije podseća i Skorsezeov film „Vuk sa Volstrita“ sa Leonardom Di Kaprijem kao brokerom koji obrće fiktivne milijade da bi vrlo realno završio u zatvoru.

Gospodari univerzuma

U tom odličnom i mučnom filmu, kako tvrde novinari koji su ga već videli, nada se očituje u hapšenju špekulanta-prototipa, što je kraj jedne ere, a ne samo jednog brokera. Realnost, po običaju, nadrasta optimističnu maštu scenariste, pa se tako poslednjih dana protekle godine desilo da je fond Marathon Asset Management sudskom odlukom postao vlasnik gradića Skotia severno od San Franciska (sa istina samo oko hiljadu stanovnika) i stavio na javnu dražbu sve gradske posede od većnice do muzeja. Čemu to vodi, ako postane pravilo, tek treba videti. Dakle tendencije anomalnog finansijskog ponašanja (i prekomerno zaduživanje i prekomerno poverilačko pravo) počinju da ulivaju strah.

Najsvežiji podaci govore da su prokaženi hedž (hedge) fondovi zabeležili pad 2008. godine, ali da su već 2010. sve nadoknadili i krenuli dalje da rastu, da bi u 2012. godini dostigli rekordni iznos od 2.510 milijardi dolara, odnosno za 652 milijarde više nego pre krize. Šta to u praksi znači objavio je The Economist ovih dana, posvećujući i naslovnu stranu fondu Blackrock koji operiše sumom od preko 15.000 milijardi[1], što je približno iznosu dugova SAD, odnosno mnogo više nego što su dugovi tzv. PIGS (Portugal, Italija, Grčka, Španija) zajedno! Tajm (Time), ne bez sarkazma, piše o Karl Ikanu (Carl Icahn), 18. najbogatijem čoveku na svetu (20 milijardi dolara), koji pokreće akciju protiv Apple kompanije sve kao brinući se za male akcionare, a prećutkujući svojih 2 milijarde uloženih u tu kompaniju. Naime, Apple poseduje na sopstvenom računu oko 150 milijadri dolara umesto da ih deli akcionarima. Uspe li u borbi za „prava malih akcionara“ Ikan će, kako piše, uspeti skoro da udvostruči svoj ulog. Navodim ovo samo kao argument da se suštinski ništa nije promenilo, uprkos krizi i opštoj povici na krivce za nju.

kornjaca i zec

Za razliku od kapitala koji ne odgovara nikome, državnici bar pred izbore moraju da se dodvoravaju građanima. „Levičar“ Ruso (Jean Jacques Rousseau) je pre ravno tri veka ismevao englesku demokratiju tvrdeći da ona postoji samo svake četvrte godine, kada se izlazi na glasanje, a da ostalo vreme građani žive nešto bolje od robova. Ni danas to nije daleko od istine, samo što se odnosi na veći deo sveta.

Tržište i država

Naveo bih jedan drastičan primer preduzetnosti. Takozvano TLP (trade life policy) tržište, u žargonu „Akcije na smrt“ (Death bonds) je 2012. godine povećalo obim za 8 odsto sa tendencijom daljeg rasta. Reč je o trgovini životnim osiguranjem. Neki beskrupulozan diler u Britaniji otkrio je osamdesetih godina da brojni bolesnici od AIDS-a poseduju polise životnog osiguranja čije korišćenje nemaju šanse da dožive. Otkupljivao ih je za bagatelu i od njih napravio „berzanski proizvod“ koji je prodavao dalje. Ko kupi te polise ima jedini interes – da nosilac osiguranja što pre umre, jer time posednik njegove polise stiče veći profit. Posao je u Americi procvetao te ima svoje lobiste u parlamentu, koji su nekim čudom svi listom republikanski liberali. Danas se trguje polisama ne samo zaraženih AIDS-om nego i naglo osiromašenih pripadnika srednje klase, pa čak i polisama vojnika koji u Iraku i na drugim ratištima sveta svojim životima donose demokratiju potlačenima – kako je to tvrdio Buš junior. TLP tržište vredi nešto više od 160 milijardi dolara! Biznis nema smisla za etiku i moral. Država, koja bi mogla biti socijalni korektiv, tu nema ingerencije, jer bi bilo kakvim mešanjem kršila osnovne i opštevažeće principe liberalizma.

Oni kojima se takve stvari ne sviđaju reći će da podatke navodim tendenciozno – i jeste. Ali podaci nisu izmišljeni, nego iz javnih izvora koje niko ne spori. Oni koji tržište smatraju „svetom kravom“ zaboravljaju da i svete krave za sobom ostavljaju balegu. Ne bih dokazivao da je tržište neminovno, jer kao „crno“ postoji čak i tamo gde je zabranjeno. Citirao bih Vinćenca Ruđera[2] (Vincenzo Ruggiero), odnosno njegovu knjigu „Kriminali ekonomije“. Ruđero počinje onim što neoliberali prećutkuju kod klasika kada dokazuju svemoć tržišta i zloduh države: „Politička ekonomija prema Adamu Smitu (Bogatstvo naroda) ima dva cilja: prvo da garantuje zajedničku (kolektivnu) dobrobit; drugo da obezbedi državi izvore potrebne za funkcionisanje javnih službi“. Uspešne teorije su kao Biblija, svako u njima nađe nešto što je po njegovom ukusu. Prošla godina je inače prepuna knjiga koje još nisam imao prilike da pročitam, ali prema prikazima u stručnim časopisima, one se hrvu sa ekstremnim liberalizmom, tražeći razumni odgovor na ekonomsku i socijalnu tragediju u koju je ekstremno shvatanje pohlepe kao „pogonske snage napretka“ uvuklo svet.

Greta Kripner (Krippner) u „Kapitalizovanju krize“ (Capitalizing on Crisis – Harvard UP) tvrdi: „Nisu tržišta ta koja su iznutra osvojila države, nego su države uvele konkurentski model preduzeća u sve socijalne dinamike. S jedne strane je individualni subjekt postao ’humani kapital’, a sa druge države međusobno konkurišu kako bi privukle investicije multinacionalnih kompanija obarajući nivo nadnica i socijalne sigurnosti“. Zemlje koje su platile najveću cenu te orijentacije obrele su se sa još većim kamarama dugova nego što su ih imale pri izbijanju krize[3]. Međutim „postoji limit posle kojega makaze sve većeg bogatstva i sve većeg siromaštva pucaju i time se raspada socijalni konsenzus“. Američki ekonomista Tajler Kouen (Teyler Cowen) u knjizi „Srednji su gotovi“ (Everage is Over), sem što analizira udeo kompjuterizacije u propadanju srednje klase – 6 od 10 izgubljenih radnih mesta uzrokovano je upotrebom kompjutera i interneta – konstatuje da bi današnji rast nezaposlenosti i pad standarda srednje klase pre pet decenija izazvao burne socijalne reakcije. Aktuelni stepen tolerancije saznaće se jedino kada bude eksplodirala socijalna ravnoteža.

Cena eksperimenta

Naleteo sam na podatak da su tokom krize (koja u Italiji još nije prebrođena, iako političari kao njen kraj slave podatak da je u decembru stopa rasta iznosila 0,01 procenat, dakle nije negativna po prvi put u šest godina) italijanske porodice pretrpele smanjenje prihoda, u odnosu na trend pre krize, za 520 milijardi evra. To me je navelo da potražim i procene širih razmera. Ustanovio sam jedino da većina autora tvrdnje o stradanju srednje klase zasniva na jednoj istoj studiji. Reč je o „Velika recesija, izgubljeni dohodak“ (Great Recession, output loss), studiji rađenoj za FED, Dalas, a odnosi se na razdoblje 2007-2009, dakle od početka do kraja krize u SAD. Izgubljeni dohodak krize procenjen je na ukupno 6 do 14 hiljada milijardi, a ako se pak uporedi sa društvenim bogatstvom i potrošnjom, onda se iznos penje na 15 do 30 hiljada milijardi, pri čemu je država krah gasila sa ukupno 13 hiljada milijardi dolara. Prema ovoj analizi, domaćinstva su izgubila 12,7 hiljada milijardi, poslovni sektor je izgubio 1,6 hiljada milijardi, dok je finansijski sektor 2007. počeo da gubi, da bi već u sledećoj godini, zahvaljujući državnim intervencijama zaradio 1,6 hiljada milijardi dolara! Suma koju su izgubili američki građani je 330 puta veća nego što je BDP Srbije (38,5 milijardi dolara) – koliko da se snađemo u astronomskim ciframa.

Kako je berklijevac Robert Rajh (Reich) ustanovio, 70 odsto BDP u SAD proističe iz potrošnje srednje klase. Kako u seriji reportaža navodi New York Times, u Njujorku, gde živi oko 400.000 milionera postoji i 22.000 dece bez krova nad glavom. Znajući da se kod nas razmišlja u amplitudama, te da ne bih bio optužen da zastupam antiameričku propagandu, navešću da u Moskvi živi 101.200 milionera i 156.000 dece bez krova nad glavom (27 odsto te dece „lepkari“). Ovo koliko da se uoči da nisam ni prorus. Bilo kakva matematička ekvidistanca je blago rečeno besmislena. Umalo da u ovim brojkama zaboravimo da deca bez krova podjednako pate bilo gde u svetu.

milostinja

U skladu sa dugom i jakom američkom tradicijom dobrotvorstva, Facebook miljarder Cukerberg (Zuckerberg) je ovih dana fondu za zbrinjavanje sirotinje u Silikonskoj dolini poklonio milijardu dolara. Uz sve bogatiju skupinu ljudi na planeti, paralelno raste masa sirotinje. Bespoštedna borba za uspeh izbacuje iz igre već isceđene i one koji ne uspevaju ni da se kvalifikuju za nju. Uz plemenit gest „Mark-a Z“, ide i probogataška ekonomska „trickle down“ teorija o „prirodnom prelivanju“ od bogatih prema sirotinji, te da valja tako, a ne državnom politikom rešavati probleme socijalne nejednakosti. Fondacija Melinde i Bil Gejtsa, osnovana je 1997. godine i vredna je 30 milijardi. Njoj je 2010. pristupio Voren Bafet, drugi najbogatiji čovek, sa svojih 8 milijardi dolara za pomoć siromašnima u svetu. To je beskrajne hvale vredan i verovatno efikasan način pomaganja, ali je to ipak samo filantropija. Istina, operativno je taj iznos osetno manji od nominalnog[4] no svejedno je reč o velikom novcu. Sve to ipak ostaje vrsta milostinje, a ne način borbe protiv siromaštva u svetu. Pogotovo ne kao opravdanje za sve dublji socijalni jaz koji opštevažeći principi danas nameću.

Budućnost ili utopija?

Sociolog, konsultant i kolumnista Biznisa i finansija, Miroslav Ružica, u kondenzovanom pregledu razumnih tendencija revizije opsesije stopom rasta, pored ostaloga piše: „Radikalizuju se kritike da ovaj fetiš indikator (stopa ekonomskog rasta – M.M.) prikriva probleme globalne i nacionalne distribucije, nejednakosti, društvene moći i kvaliteta života. Tvrdi se, da bi bio legitiman, on mora da uključi i indikatore kao što su održivost, socijalni progres i pravičnost, ekskluzija i pokazatelji ’ljudskog blagostanja’. Tako nobelovac Akerlof naglašava da ga formalni rast kao indikator jedva zanima u poređenju sa rastom zaposlenosti. Novije studije jasno pokazuju: više materijalnog bogatstva ne vodi automatski ka zadovoljnijim društvima, dok istraživanja naglašavaju da građani značaj daju nematerijalnom blagostanju, redistribuciji, prirodnoj okolini i participaciji“.

Na samo jednom indikatoru zrelom za reviziju uočljive su aktuelne težnje menjanja ekonomije i društvenih odnosa koje kao New Normal zdušno zagovara pomenuti Lari Samers, ali i Pol Krugman, Jozef Stiglic, Amartija Sen, Robert Gordon, Tajler Kouen i niz drugih ekonomista.

Obuzdavanje fetiša rasta uz redistribuciju i odnosi se prevashodno na razvijeni deo zemalja, dok bi upravo zbog globalnog socijalnog progresa preostale dve trećine čovečanstva na putu razvoja, valjalo sistematski pomagati kako bi prevladala održivost bez eksplozivnih naboja. Fundamentalistička opsesija beskrupuloznog napredovanja po svaku cenu, za sada u raspravama koje su indikator nezadovoljstva, ustupa mesto ekonomiji koja razvoj vidi kompleksnije, održivije, ravnopravnije, a ne samo sa jednim ciljem – pukim bogaćenjem po svaku cenu. Aktuelni model koji traje duže nego panika neoliberalizma, doveo je, kako tvrdi Samers, do raspodele u kojoj jedan odsto otima najveći deo stvorene vrednosti. Od rata (Drugog svetskog) do 1973. godine, američke porodice su udvostručile svoj dohodak, u sledeće tri decenije porast je samo 22 odsto, a u poslednjoj deceniji dohodak je čak smanjen. Bogati akumuliraju previše, a troše malo što je ekonomski neracionalno. Trošenje zamenjuju pretvaranjem finansija u hazard, koji je destruktivan po opšte interese.

Optimisti navode da je prva velika kriza iznedrila Kejnza, te da će analogno tome i ova sadašnja naći svog velikana čije će ideje pokrenuti društvo i ekonomiju na opštu korist. Meni to liči na ono Slobino da će sankcije propasti, jer će probuditi ogromne sposobnosti srpskog naroda. Rezultat znamo. Vratio bih se na New Normal – profesor Ružica završava svoj tekst pitanjem: „Da li sve to zvuči utopijski? Potvrdni odgovor nameće aktuelni napad na Francusku. Dakle ne na pojedinca, na neku frakciju, nego na jednu od vodećih država sveta. U najnovijem broju Newsweek blati Francusku kao zaostalu zemlju bez budućnosti u kojoj pola litre mleka košta 3 evra, gde svi plaćaju 75 odsto poreza, a pre njega su slično radili CNN Money i drugi. Još 10. novembra Pol Krugman je objavio komentar sa naslovom „Komplot protiv Francuske“ dokazujući činjenicama neistine na kojima se zasnivaju ovi napadi. Razlog je odluka Francuske da maksimalno oporezuje bogataše i pokazivanjem da ne postoje nedodirljivi ako postoji politička volja. To mora biti iskorenjeno jer može da zarazi druge. Makaze bogatstva i siromaštva se i dalje šire, ali još nije došao trenutak da se raspadnu i da svaki njihov deo postane bodež uperen u protivnika. Kao što se da zapaziti ne verujem u evoluciju bogataša. Možda grešim. Ko je, recimo, verovao da će se prilično mirnim putem raspasti moćni SSSR i Crvena armija – dok se to nije desilo.“

Opet ono – šta se to nas tiče? Otplate prispelog dela duga i kamate koštaju Srbiju nekih 5.849 miliona dolara godišnje. Što je preko 15 odsto BDP. Da je više mislila na ekonomiju nego na strateška nadigravanja sa susedima i na domaće političke smicalice, najverovatnije je da bi Srbija plaćala bar za četvrtinu manje. Mali korak za svet, ogroman za Srbiju. Ekonomija nije nešto što se voli ili ne voli, nego nešto što se prati sa interesovanjem i interesom.

————————————————-

1. Kapital direktnih klijenata 4.100 milijardi plus 11.000 milijardi koje preko tehnoloških platformi i softvera Blackrock manipuliše uz godišnji rast od 1.000 milijardi. 

2. Vincenzo Ruggiero: I crimini dell’economia, Feltrinelli 2013. Ruđero je profesor ekonomske sociologije i direktor Crime and Conflict Research Center na Middlesex University, London. 

3. Spoljni dug Grčke 2007. je iznosio 80 odsto, a do 2012. je udvostručen na 158,9 odsto BDP; Italija je 2007. imala dug od 112 odsto, a 2013. on je iznosio 132 odsto BDP. „Uspešni“ Island je pre krize imao suficit od 6 odsto, do 2011. padao je u dug sve do 130 odsto, da bi ga u 2012. smanjio na 124 odsto BDP. Primetno je da danas niko više ne paniči zbog dugova, pa je čak i Grčka pala u zaborav. 

4. Glavnica Fonda je ukamaćena, odnosno sa njom se igra na berzi, a kamate i prihodi od nje se daju u humane svrhe. 

dziva

Milutin Mitrović

Preneseno sa Peščanika 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close