Radikalni povratak prirodi kroz šumska obdaništa, u kojima je deci dozvoljeno da se bez nadzora vaspitača pentraju po drveću i igraju vatrom, proširio se poput požara širom zemlje. Da li će koncept „Waldkindergartena“ postati sledeći izvozni uspeh Nemačke?
Prohladno novembarsko jutro a pola tuceta dece sedi u krugu, pevajući pesmice i igrajući se. Prilično standardna slika vrtića kakvi postoje širom sveta, rekli biste. Ali, ova deca sede na trupcima u šumi, okupljena oko logorske vatre. Ovo nije obično obdanište, ovo je šumski vrtić – „Waldkindergarten“.
Svakog jutra, bez obzira na vreme, 21 dete pristiže u ‘Die Kleine Pankgrafen’ u Karov, grad severno od Berlina, u jedan od preko hiljadu i po „šumskih vrtića“ koliko ih trenutno ima širom Nemačke. Pokret se takođe širi i preko nemačkih granica, postavši popularan u većini kontinentalnih evropskih zemalja. Velika potražnja je i u Japanu i Južnoj Koreji a veliko interesovanje su nedavno pokazali i Amerikanci, Kanađani i Britanci.
Živa u termometru je na tački smrzavanja ali ovog ledenog jutra ujedaju i istočni vetrovi, koji čine da se hladnoća oseća kao da je još nekoliko stepeni hladnije. Ipak, rukovodilac vrtića Torsten Rajneke nasmeši se na izraženu zabrinutost reportera za dobro stanje dece. „Nije ovo ništa“, kaže on. ‘Kakvo god da je vreme’ (Whatever the weather) nije samo izreka. Ostajemo napolju sve dok studen ne dostigne -28 stepeni Celzijusa. Deci nikada nije hladno. Ona i njihovi roditelji znaju kako da se oblače. Ona su … kao mali luk – ufačlovana u višestruke slojeve tople odeće“.
Ako se hladnoća već i spusti do ekstremno niskih temperatura, deca (a i nastavnik s njima) mogu potražiti predah u prenosivim logorskim šatorima (u kojima je takođe moguće naložiti logorsku vatru), ili u maloj drvenoj učionici – ipak, Rajneke insistira da deca provedu veći deo svog vremena na otvorenom, čak i onda kada sneg napada do visine od jednog metra.
Najslađi su zalogaji kaljavih prstića
Prošle zime je bilo toliko snega da su deca izgradila iglo – bez ičije inicijative sa strane, sasvim sama. Tek će se videti kako će biti ove sezone i da li će biti dovoljno snega za još jedan iglo, čija izgradnja decu veoma privlači i zabavlja. A nije ni nužno da četiri nastavnika, koliko ih ima u ovom „šumskom logoru“ sve vreme zabavljaju svu decu i drže im pažnju. S vremena na vreme deca su ostavljena bez nadzora i, čim plamen vatre počne da trne, četvorogodišnji Fin dodaje sveže cepanice na vatru. Ostala deca raspiruju vatru grančicama.
Kako nastavnici primećuju, deca ne pokazuju bilo kakve znake zabrinutosti. „Možda nemam toliku kontrolu niti ih mogu uvek videti ali znam gde se nalaze“, kaže Rajneke. „Naše odsustvo im omogućava da bolje procene rizike. Ideja je da deca (neke stvari) uče sama, da uče jedna od drugih, kao i da uče iz sopstvenih iskustava i grešaka“, objašnjava on. Ova filozofija se odnosi i na vatru.
Nihal Öz, još jedna među vaspitačima, podsetila se jednog mališe iz šumskog vrtića koji je dugo stajao neposredno uz vatru ‘da bi video šta će se desiti’. „Došao je i rekao ‘izgleda da mi noge nisu izgorele’. Tako smo svi posedali na tle, a ja sam im pričala o vatri, pokazujući im šta se dešava ako neke stvari ostanu izložene dejstvu plamena.“Diskusije poput ove bliske su i neposredne, pa je na taj način svako dete u Waldkindergartenu u mogućnosti da „oseti“ ovakve lekcije i doživi ih. Malo je organizovanih aktivnosti u trenutku kada dođe vreme za užinu oko 11 časova, kada vaspitači donose sveže voće koje se seče ali i pojede direktno nad posudom – hvata se, naravno, dečjim ručicama spečenim od blata, ukaljanih tokom jutarnjeg lova na puževe, ili tokom izgradnje kućice na drvetu.
Nakon užine, neka deca pitaju vaspitače da li mogu da odu do magarčića iz logora, dok bi druga radije išla na penjanje. Nigde u vrtiću nema ugrađenih lestvica, jer, kako kaže Rajneke, „ovde je svako drvo za penjanje“. Deca se mogu uspentrati na bilo koje, kad god žele, penjući se onoliko koliko žele. Jedino je pravilo da im nastavnici mogu pomagati samo dok se spuštaju, ali ne i pri penjanju.
„Ovo ih čini daleko pažljivijima i opreznijima, jer moraju da steknu poverenje u sebe“, kaže Oz. „Padaju s drveća jedino onda kada njihovi roditelji dođu ovde, jer tada pomisle: ‘tata će biti tu da me spasi’. “
Ute Šulte – Osterman, predsednica nemačkog Saveza vrtića prirode i šuma (BVNW) kaže da, osim jedne slomljene noge, nije bilo ozbiljnih povreda tokom dvadesetogodišnje istorije te organizacije. „U našim je vrtićima daleko manje nesreća nego u redovnim vrtićima zatvorenog tipa, jer imamo manje a i mekše zidove i podove – lišće i blato“, kaže ona.
Šulte – Osterman, koja je takođe trener na Univerzitetu primenjenih nauka u Kilu, kaže da život i boravak na otvorenom čeliči decu, smanjujući kod njih slučajeve prehlade i gripa. Epidemije vaški su takođe značajno smanjene, jer deca nisu ograničena na zatvoreni prostor. Postoji, međutim, daleko veći rizik od dobijanja Lajmske bolesti, usled ujeda krpelja koji se nalaze u prirodi.
Jedna studija iz žurnala za istraživačku dermatologiju je 2006. objavila otkriće da deca iz šumskih vrtića imaju 2,8 puta veće šanse za ujede krpelja, a četiri puta veće šanse da dobiju Lajmske bolest od dece u vrtićima zatvorenog tipa.
Sa vaspitačima od krvi i mesa
Šulte – Osterman kaže da nad svi ovim rizicima prevagu imaju mnogobrojne „sveopšte“ mentalne i fizičke prednosti dečje igre pod vedrim nebom. „U deci koja su provela svoje najranije detinjstvo u šumskim vrtićima formira se mnogo dublje razumevanje sveta koji ih okružuje, a dokazano je i da često poseduju mnogo više samopouzdanja kada kasnije krenu u školu.“
Ona kaže da su ovakve ‘školigrice u prirodi’ verovatno započele u eri hipika i emancipacije akademskih struja tj studenata – ovaj pokret je zapravo nastao u Danskoj 1950. godine, a prvi vrtići u Nemačkoj otvarani su tokom 1960-tih. Roditelji danas potiču sa svih nivoa društvene lestvice. U njih su uključena deca iz svih slojeva: od dece prodavaca u radnjama do radnika i lekara, medicinskih sestara pa su, čak, u vrtiću uživali i mladi naraštaji čiji roditelji sviraju u jednom nemačkom pank bendu. „Imamo više zahteva za prijem dece no što smo u stanju da ih primimo. Nikako da nađemo dovoljno mesta za sve njih iako se nova obdaništa neprestano otvaraju.“
Uporedo s ovim nemačkim pokretom koji napreduje brzim tempom, Šulte – Osterman upravlja svoj pogled na ostatak sveta; ona je imala glavnu reč na inauguralnom ‘Međunarodnom kongresu Waldkindergärten’ u Berlinu. Na njega je pozvano više od 350 delegata, kako bi razmatralo načine za širenje ovakve filozofije obrazovanja najmlađih u što više zemalja sveta, posebno u SAD i Velikoj Britaniji koje su dosad najviše oklevale u prihvatanju otvorenih obdaništa.
Prvi američki vrtić ovakve vrste, Školica Majke Zemlje (Mother Earth School), otvorena je 2007. u Portlandu, Oregon. Postoji ih samo nekoliko u Velikoj Britaniji, uključujući jaslice na otvorenom ‘Tajna bašta“ u Fajfu, Škotska, koji radi 49 nedelja u godini i ima četrdesetoro upisane dece.
Šulte – Osterman misli da bi opsednutost zdravsteno – bezbednosnim propisima u SAD i Velikoj Britaniji možda usporilo usvajanje ove ideje, premda ističe da su se šumska obdaništa pokazala veoma popularnim u Japanu, koji je takođe poznat po svojoj ekstremnoj birokratiji.
„Naš najveći uspeh je bio instalirati ovakve institucije u Japanu, gde je obrazovanje i te kako regulisano. Pomogli smo im da se ovakav metod predškolskog obrazovanja iz ruku vlasti vrati među ljude od krvi i mesa.“
„Neki roditelji su zabrinuti da Japan postaje isuviše naglašeno haj-tek društvo, te da njihova deca, usled prejakog uticaja visoke tehnologije, nemaju vremena da komuniciraju sa prirodom. Zbog toga su veoma zavoleli koncept šumskih obdaništa,“ objašnjava Hiroe Kido, japanska studentkinja koja piše postdoktorsku tezu o pokretu šumskih obdaništa. U Japanu ih ima više od stotinu a njihov broj će se uskoro udvostručiti.
Preveo i priredio: Milan Lukić
Biznis & finansije, dvobroj 102/103 (dec 2013/jan 2014)