Jedna od kritika koje se sve češće pojavljuju u javnosti odnosi se na to da je privatizacija odgovorna za gubitak nekoliko stotina hiljada radnih mesta. Po nekim procenama privatizacija je odgovorna za gubitak čak 800 hiljada radnih mesta, što je približno jednako ukupnom smanjenju broja radnih mesta u periodu 1989-2013. Prethodni stav implicira gotovo neverovatnu tvrdnju, a to je da je za gubitak radnih mesta u Srbiji isključivo odgovorna loša privatizacija, a da drugi faktori kao što su: tranziciona recesija, raspad tržišta bivše SFRJ, sankcije međunarodne zajednice, bombardovanje Srbije, aktualna svetska ekonomske kriza, loš privredni ambijent, greške u ekonomskoj politici i dr. nisu uticali na gubitak radnih mesta. Štaviše, iz ove tvrdnje sledi da je i smanjenje broja zaposlenih u preduzećima koja još nisu ni privatizovana, kao što je to slučaj sa javnim preduzećima ili preduzećima u restrukturiranju, odgovorna loša privatizacija!? Štaviše po ovoj logici privatizaciji se pripisuje i smanjenje zaposlenosti u izvornim privatnim preduzećima, do koga je došlo od početke krize!?
U kojoj meri je ovakav stav apsurdan najbolje se uočava na osnovu poređenja kretanje broja zaposlenih, BDP i produktivnosti. Na ovaj način se otkriva kada i koliko radnih mesta je postalo nekonkurentno, odnosno kada su ekonomski izgubljena radna mesta. Ova analiza je važna u slučaju Srbije jer su zakonska ograničenja i karakteristike društvenih preduzeća sprečavali da se stvarni gubitak radnih mesta pretvori u formalno smanjenje zaposlenosti. U nastavku će se, hronološki navesti niz događaja i procesa koji su, uticali na značajno sma đaja i procesa koji su, uticali na značajno smanjenje stvarne zaposlenosti.
U periodu 1990-1991. kao rezultat tranzicione recesije i raspada tržišta bivše Jugoslavije BDP Srbije je opao za oko 18%, a zaposlenost samo za 4%. Usled toga produktivnost je opala za oko 13%, što znači da je pri nivou produktivnosti iz 1989. godine, koji nije bila naročito visoka, BDP Srbije u 1991. godini mogao ostvariti sa 300 hiljada radnika manje. To znači da je osim 150 hiljada ljudi koji su u periodu 1990-91. godina ostali bez radne knjižice, još oko 300 hiljada radnika izgubilo produktivan posao, ali da su ostali formalno zaposleni – što znači da se pojavljuje vrlo velika razlika između stvarne i formalne zaposlenosti.
U periodu 1992-93. godina, prvenstveno zbog uvođenja sankcija, a delimično i zbog hiperinflacije, BDP Srbije opada za čak 50%, dok se broj aposlenih smanjuje za samo 6%. Skromno opadanje zaposlenosti uprkos drastičnom padu BDP posledica je prvenstveno donošenja Uredbe kojom je otpuštanje u periodu sankcija zabranjeno. Kao posledica raskoraka između kretanja BDP i zaposlenosti produktivnost je u periodu 1992-1993. opala za čak 47%, a to znači da je uz nivo produktivnosti iz 1989. BDP u 1993. godini mogao da se ostvari sa oko 1,3 milion zaposlenih, dok je stvarna zaposlenost iznosila 2,25 miliona. Prema tome u 1993. godini broj neproduktivnih, fiktivnih radnih mesta dostigao je čak 1,1 milion.
U periodu 1994. do 2001. BDP stagnira dok se broj zaposlenih postepeno smanjuje, najvećim delom kroz penzionisanje. Kao rezultat navedenih procesa višak zaposlenih u 2001. godini je iznosio blizu 900 hiljada, pod uslovom da je produktivnost bila na nivou iz 1989. Godine. Pri tome je relevantno da je nivo produktivnosti u Srbiji i 1989. godini bio nizak, a da je u periodu 1989-2001. produktivnost u svetu rasla, jer je svet u tom periodu prolazio kroz jednu od najdugotrajnijih ekspanzija.
Od početka tranzicije BDP u Srbiji raste – kumulativni rast BDP u periodu 2000-2008, iznosio je 47% odnosno oko 5% prosečno godišnje. U periodu krize BDP Srbije opada pa je u 2012. godini bio za oko 2,5% manji nego u 2008. Godini. Prosečna stopa rasta BDP u celom periodu 2000-2012. godina iznosila je oko 3% godišnje što je nešto manje od proseka zemalja CEE u kojima je rast iznosio 3,4%. Da je Srbija rasla po prosečnoj stopi kao i
druge zemlje CEE sada bi njen nivo razvijenosti bio za oko 5% veći.
Od 2000. godine do sada broj formalno zaposlenih smanjen je za 18%, odnosno za blizu 400 hiljada. Najveće smanjenje broja zaposlenih dogodilo se u periodu ekonomske krize, kada je broj formalno zaposlenih smanjen za preko 13%, odnosno za 270 hiljada. Veliki pad zaposlenosti u periodu ekonomske krize jednim delom je posledica krize, dok je drugim delom posledica oslobađanje viškova radnika u privatizovanim preduzećima. U periodu 2008-2012. stopa nezaposlenosti u EU je povećana za 3,4%, dok je u zemljama CEE stopa nezaposlenosti povećana za 5,5% Prema Anketi o radnoj snazi stopa nezaposlenosti u Srbiji je u periodu krize povećana za 11%, ali ovaj pad sadrži i krajnje nekredibilnu procenu pada zaposlenosti individualnih poljoprivrednika od oko 100 hiljada. Stoga bi korigovani porast stope nezaposlenosti u periodu 2008-2012. koji isključuje enorman pad broj zaposlenih individualnih poljoprivrednika iznosio 8-9%. Procenjeno povećanje stope nezaposlenosti za 8-9% u Srbiji u periodu krize je znatno veće od proseka zemalja CEE, a slično povećanje stope nezaposlenosti se dogodilo samo u Litvaniji i Letoniji.
Iznadprosečno povećanje stope nezaposlenosti u Srbiji je najverovatnije posledica isteka vremenskog perioda u kome je kupcima preduzeća u procesu privatizacije bilo zabranjeno da otpuštaju višak zaposlenih. S obzirom da je tempo privatizacije bio najbrži u periodu 2003-2005. početak ekonomske krize se poklopio sa istekom navedenog ograničenje za vlasnike privatizovanih preduzeća, pa je zbog toga došlo do ubrzanja otpuštanja radnika. Međutim, sa ekonomskog gledišta otpuštanje radnika u navedenom periodu uglavnom je predstavljalo formalizaciju stvarnog stanja, a to je da su navedena radna mesta tokom prethodne dve decenije postala neproduktivna.
Od ukupnog broja od oko 900 hiljada neproduktivnih radnih mesta koji je postojao 2001. godine, oko 400 hiljada radnika je izgubilo posao ili otišlo u penziju, dok je oko 400 hiljada radnika produktivno zaposleno u privatizovanim preduzećima ili u izvornom privatnom sektoru, dok je oko 100 hiljada radnih mesta i dalje neproduktivno. Ako bi uzeli u obzir rast produktivnosti u svetu u periodu 1989-2012. broj neproduktivnih radnih mesta u 2000. godini iznosio bi oko 1,2 miliona, a po istoj računici i sada postoji nekoliko stotina hiljada neproduktivnih radnih mesta u Srbiji. Od 2000. godine do 2012. produktivnost u Srbiji je porasla za 75% do čega je oko 70% posledica rasta proizvodnje, a oko 30% posledica otpuštanja radnika.
Eventualna “odgovornost” privatizacije mogla bi da se svodi na to što sva neproduktivna radna mesta u privatizovanim preduzećima novi vlasnici nisu učinili produktivnim. Međutim, skoro da je je nemoguće očekivati da se 900 hiljada neproduktivnih radnih mesta u periodu od nekoliko godina učini produktivnim. Ako bi uzeli u obzir da je i 1989. godine bilo neproduktivnih radnih mesta u Srbiji, kao i da je u međuvremenu došlo do snažnog rasta produktivnosti u svetu moglo bi se oceniti da je većina radnih mesta u Srbiji 2000. godine bila neproduktivna. Skoro sva radna mesta u sektorima razmenljivih dobara (industrija, poljoprivreda i dr.) postala su nepoduktivna, a to znači i nekonkurentna na svetskom tržištu. Da bi se tada postojeća radna mesta postala konkurentna bile su potrebne investicije od nekoliko desetina, a možda i stotina milijardi evra, a za povećanje zaposlenosti bile su neophodne i dodatne investicije. Sigurno je da takve investicije nije bilo moguća obezbedi u periodu 2001-2008. godina, čak i da nisu postojale unutrašnja i spoljašnja ograničenja. Početak globalne ekonomske krize 2008. godine još više je smanjio mogućnosti Srbije da realizuje visoke investicije, koje su bile neophodne kako za otvaranje novih radnih mesta, tako i za očuvanje postojećih.
Ubedljiva većina empirijskih istraživanja u kojima se ispituju rezultati privatizacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi ukazuju da je privatizacija pozitivno ili neutralno uticala na zaposlenost. Stoga se postavlja pitanje da li moguće da je samo u Srbiji privatizacije glavni uzrok značajnog povećanja nezaposlenosti? Pri tome treba imati u vidu da je Srbija primenjivala slične metode privatizacije kao i druge zemlje Centralne i Istočne Evrope. S obzirom da je Srbija poslednja ušla u proces masovne privatizacije na raspolaganju su joj bila iskustva drugih zemalja, pa je primenjivala metode koji su se u praksi pokazali kao najefikasniji. Stoga bi se teško mogao braniti stav da su metodi privatizacije u Srbiji bili slabiji nego u drugim zemljama CEE. Druga mogućnost je da da su inače dobri metodi privatizacije u Srbiji loše sprovođeni, zbog nekompetentnosti, korupcije i dr. Međutim, ni ovo objašnjenje nije ubedljivo jer je teško poverovati da je kompetentnost državne administracije bila značajno niža, a korupcija viša u Srbiji nego u sličnim zemljama, kao što su Rumunija, Bugarska, Hrvatska.
Rezimirajući prethodno ocenjujemo da je pripisivanje većine izgubljenih radnih mesta u Srbiji u periodu 1990-2013. godina privatizaciji duboko pogrešno, i da je ono posledica namernog ili nenamernog izostavljanja uticaja drugih faktora, počev od raspada bivše Jugoslavije, preko sankcija, do aktuelne ekonomske krize i grešaka u ekonomskoj politici i reformama.
Milojko Arsić,
tekst je preuzet iz najnovijeg broja Kvartalnog monitora.