Mogli bismo očekivati da bi kultura kao što je naša, okrenuta promenama, osnažila izglede za napredovanje. U najboljem slučaju, skratilo bi se vreme posedovanja, kao u proizvodnji. Politička javnost bi se globalno proširila, kao u investiranju. U prethodnoj deceniji zaista je bilo trenutaka kad sam, tokom razgovora s vrhunskim menadžerima, bio gotovo ubeđen kako bi novi ekonomski uslovi mogli stvoriti progresivnu politiku. Reč je o mladim poslovnim vođama koji su bogatstvo stekli u oblasti tehnologije i sada novac ulažu u civilno društvo, naročito zarad očuvanja životne sredine i za programe prekvalifikacije. Veruju da je novi ideal poslovnog čoveka model za osnaženog građanina, za ono što građanin u socijalnom kapitalizmu nije bio: aktivan, a ne poslušan.
Shvatio sam da je njihov san postavljen na pogrešnim osnovama. Da bih objasnio kako nove institucije neće stvoriti naprednu politiku, želim da se usredsredim na nešto što je zajedničko potrošnji i politici – pozorište.
Potrošnja sadrži elemente teatra jer prodavac, kao i dramski pisac, mora izazvati voljno odlaganje neverovanja kako bi potrošač kupio robu. Čak je i prozaični Wal-Mart pozorište u kome veličina i ogromna ponuda robe menjaju poimanje gledaoca-potrošača o samim stvarima. Danas potrošačka strast ima dramsku moć. Gledaocu-potrošaču manje je uzbudljiva upotreba onoga što ima nego želja za stvarima koje još nema. Dramatizacija potencijalnog nagoni gledaoca-potrošača da želi stvari koje ne može u potpunosti iskoristiti.
I u politici ima pozorišnih elemenata, a izvesna vrsta retorike je naročito neophodna za progresivnu politiku. Politika utiče da građani voljno odlože neverovanje u sopstveno stečeno iskustvo. Pokušao sam da istaknem pozitivnu stranu toga. Kao marketing potrošačke robe, tako i politički marketing može krenuti stranputicom. Nadi u progresivnu promenu nedostaje razumevanje umnogome iscrpljujuće uloge koju iluzija ima u savremenom društvu. Ovde bih izložio jedan paradoks – ljudi mogu aktivno postati pasivni.
Navešću pet načina na koje se potrošač-gledalac-građanin odmiče od progresivne politike i primiče pasivnijem stanju. Teško da je ova lista iscrpna, ali svaki element neposredno proizilazi iz kulture novog kapitalizma koji je opisan na ovim stranicama. Čitaocu će kao vodič poslužiti sledeća lista: (1) potrošaču-političaru-građaninu nude se političke platforme koje podsećaju na platforme proizvoda; (2) nude mu se pozlaćene razlike; (3) od njega se traži da obezvredi „nesavršenu građu čovečanstva“ (kako je to nazvao Imanuel Kant), (4) da veći značaj pridaje pragmatičnijoj politici, te (5) da stalno prihvata nove političke proizvode koji mu se nude.
Politička platforma: Folksvagenova platforma je obična šasija čijim je elementima, po kojima se malo razlikuje od drugih, podignuta vrednost kako bi se od njih napravili brendovi. Savremena politika ima sličnu formu, i obično je nazivamo politika konsenzusa. U Velikoj Britaniji nova laburistička partija i politička načela Torijevaca imaju prilično standardnu platformu: okrenutost poslovanju, socijalna uključenost, ambivalentan odnos prema imigrantima. Na taj način je uglavnom funkcionisala politika u drugoj polovini dvadesetog veka u Sjedinjenim Američkim Državama, sve do drugog predsedničkog mandata Džordža Buša. I pored razlika u političkim načelima između Republikanske partije i Demokratske partije, tokom vladavine one su pokazivale gotovo iste odlike. Predsednik Ronald Regan, navodno izraziti desničar, proširio je birokratiju centralne vlade, napravio deficite kejnzijanske veličine i poboljšao odnose sa sovjetskom imperijom, dok je predsednik Bil Klinton pospešio poslovanje, opirao se podizanju minimalne plate i žestoko vodio male ratove. Decenijama su se stavovi Hane Arent mogli videti samo u sudnicama, u presudama u vezi s rasnom segregacijom, abortusom, zločinom, stambenom izgradnjom i korporativnim računovodstvom. Takav rad koji je unosio promene ostao je cilj i u drugoj Bušovoj vladavini.
Uloga države je najvažniji zajednički element takve platforme. Država ne postaje slaba, naprotiv, ona je i dalje snažno naredbodavna. Centar kontroliše priliv sredstava u institucije čija je moć umanjena i nadgleda učinak. Centar nije vođa u veberovskom smislu. Moć i autoritet se razdvajaju. Kako u poslovanju, tako i u politici birokratije sve više centralizuju moć i pri tom odbijaju da preuzmu odgovornost za svoje građane. Razlaz između moći i autoriteta nije politički napredan.
Kad kažem da nije napredan, mislim na sledeće: dobra vladavina je ona u kojoj svi građani veruju da učestvuju u zajedničkom projektu. Socijalni kapitalizam je razvio takav zajednički projekat kroz civilne institucije koje su zasnovane na vojničkom modelu. Porok socijalnog kapitalizma bio je gvozdeni kavez solidarnosti. Novi institucionalni poredak odbacuje odgovornost, a sopstvenu ravnodušnost imenuje kao slobodu za pojedince ili grupe koje obitavaju na periferiji. Ravnodušnost je porok politike koja je proizašla iz novog kapitalizma.
Pozlaćivanje: Dok država usvaja tu novu platformu, neizbežno je da se naglase razlike kroz retoriku suprotstavljenih političkih partija. Kada bismo se usredsredili samo na platformu kao stvarnost, propustili bismo iskustvo političkog života koje nam govori kako upravo razlike pokreću glasače i medije. Pozlaćivanjem se može objasniti kako se to dešava. Najjednostavniji oblik političkog pozlaćivanja jeste naduvavanje vrednosti simbola. U Velikoj Britaniji partije su žestoko sukobile stavove u vezi s tim treba li zabraniti lov na lisice s lovačkim psima. Približno sedam stotina sati rada parlamenta posvećeno je nedavno toj temi, dok se o obrazovanju Vrhovnog suda u Ujedinjenom Kraljevstvu raspravljalo osamnaest sati. Pridavanje simboličke važnosti nevažnim stvarima nije ništa novo – novina je usaglašenost između reklamiranja proizvoda i političkog ponašanja. Marketing političkih ličnosti sve više podseća na marketing sapuna, jer se oglašivači nadaju da će pridobiti pažnju javnosti ako istaknu (pozlate) male razlike.
Ovaj prelazak od potrošačkog do političkog ponašanja tako nam je poznat da gubimo iz vida posledice: beskrajna obuzetost štampe i javnosti karakternim crtama političara skriva realnost platforme konsenzusa. U savremenom političkom delovanju kroz marketing ličnosti sve više i češće se izbegava iznošenje životne priče i dostignuća u karijeri političara. Političar sada otelovljuje namere, želje, vrednosti, verovanja, ukuse – što opet potcrtava razlaz između moći i odgovornosti.
Platforma i brend udružuju se u politici kako bi stvorili nešto drugo osim napredne želje za promenom – oni stvaraju političku klimu sličnu onome što je Frojd nazvao „narcizam malih razlika“. U politici, isto kao u reklamiranju, stvaranje brenda može uzrokovati gubitak realistične procene i otvoriti posebno savremena vrata predrasudi.
Treći razlog zbog kog novi poredak nije politički napredan leži u u uverenju potrošača da ništa nije dovoljno. Videli smo da takvo uverenje postoji u ekonomskoj sferi kada se profitabilna kompanija reorganizuje kako bi rasla. Nije dovoljno što je kompanija profitabilna. Sličan način odlaganja sadašnje realnosti odvija se u potrazi za talentom, kada se usmerenje ispitivača okreće od stvarnog dostignuća ka hipotetičkoj mogućnosti. Slično je i u potrošnji: veliki potrošači goriva, čudovišni terenci koji su česta vozila u američkim predgrađima, predstavljaju mašine posvećene zamišljenoj slobodi. Iako zaglavljen u saobraćaju, čovek sada ima mogućnost da u takvom automobilu prelazi pustinju ili vozi preko Severnog pola.
Nezadovoljstvo postojećom stvarnošću trebalo bi da bude napredno. Ali izgleda da su političari izvukli negativnu pouku iz primera vrhunski razvijenih institucija. Razlog tome leži u omalovažavanju svakodnevnog iskustva – malih gubitaka i dobitaka koji čine tkivo životnog iskustva. Na primer, devedesetih godina prošlog veka liberalno orijentisana američka vlada nastojala je da reformiše sistem zdravstvene zaštite po uzoru na najsavremeniji model po kome se briga o zdravlju sastoji iz niza transakcija s lekarima, a ne dugotrajnih odnosa. Zagovornici promena zanemarili su svakodnevna iskustva pacijenata i lekara u popunjavanju obrazaca. Oni su pretpostavili kako će dobro organizovane, kompjuterizovane pretrage na mreži neposredno zameniti dugo postavljanje dijagnoze i lečenje. Reformisti nisu pokazali strpljenje prema stvarnosti bolesnih osoba. Oni su se prema bolesnima ponašali kao preduzetnici.
Četvrta stvar koja me muči: kad se građani ponašaju kao savremeni potrošači, prestaju da misle kao zanatlije. Ta zebnja ide uz nedostatak pažnje onoga ko kroji politiku, ali na suptilniji način. Građanin kao potrošač može prestati da se angažuje kad politička pitanja postanu preteška. Uobičajena pritužba na medije odnosi se na to da je izvrstan ali krut stručnjak dosadan, te da osobenost koja zrači donosi televiziji popularnost. Umesto toga, trebalo bi postaviti pitanje o tome kako se organizuje privlačenje pažnje.
Sve što se lako koristi čini opijum demokratije. Demokratija iziskuje da građani svojevoljno učine napor i otkriju kako svet oko njih funkcioniše. Malo je američkih zagovornika rata u Iraku želelo da nešto nauči o toj zemlji (većina nije znala da pokaže Irak na mapi). Na drugoj strani političkog spektra, podjednako je začuđujuće što je tek mali broj zagovornika istraživanja matičnih ćelija pokazao zanimanje za argumente koje su izneli katolički teolozi u vezi s tim istraživanjem. Građanin-zanatlija pomučio bi se u oba slučaja da to shvati. Kad je demokratiji uzor potrošnja, kad postane laka za upotrebu, volja za saznanjem slabi.
Ne želim da kažem kako su ljudi lenji, već da ekonomija stvara političku klimu u kojoj je građanima teško da misle kao zanatlije. U institucijama koje su organizovane oko fleksibilnog rada, ako se radnik suviše uposli oko nečega, on time rizikuje da rukovodstvo o njemu misli kako je usko usredsređen.
IPod, usled svog prevelikog kapaciteta, onesposobljuje korisnika. Previše informacija koje stvara savremena tehnologija umnogome prete da učine korisnike pasivnim. Suviše nečega izaziva prestanak angažovanja. Sili Braun i ovde ukazuje na korisnu razliku između informacije i komunikacije. On tvrdi da preveliki broj informacija nije „naivan“ problem. Veliki broj sirovih podataka stvara političku činjenicu: kako broj informacija raste, kontrola postaje sve više centralizovana. U komunikaciji broj informacija smanjuje se kako ih ljudi prenose i tumače. Obrada i eliminacija jesu procedure koje decentralizuju komunikaciju.
Poslednji razlog zbog koga savremena politička ekonomija ne pokazuje kako vodi ka naprednoj politici tiče se poverenja. Robusni empirijski dokazi potkrepljuju uvreženo mišljenje da su danas ljudi izgubili poverenje u politiku i političare. Zauzvrat, mnogi političari okrivljuju javnost zbog cinizma. Iza tih suprotstavljenih stavova leži pitanje o tome kako političari stiču poverenje. Hteo bih da obrazložim kako poverenje ne mogu steći ako se ponašaju kao izvršni rukovodioci u vrhunskim kompanijama.
Eto pet razloga zašto novi institucionalni model ne podstiče naprednu politiku, čak i kad vođe imaju dobre namere. Politikolozi bi verovatno smatrali kako je razlaz između moći i autoriteta najzaslužniji za takvo stanje. Meni se čini da jednako važnu ulogu ima i kultura sve očitijeg institucionalnog života. U takvu kulturu uklapa se potrošačka strast, isto kao i meritokratski koncept talenta i idealizovanog sopstva koje javno izbegava da dugoročno zavisi od drugih. To su kulturni oblici koji slave ličnu promenu, ali ne i kolektivni napredak. Kultura novog kapitalizma okrenuta je ka pojedinačnim događajima, pojedinačnim transakcijama, intervencijama. Da bi državno uređenje napredovalo, neophodno je da se osloni na trajne odnose i stečeno iskustvo. Ukratko, uzrok neproduktivnog kretanja nove kulture leži u načinu na koji ona oblikuje vreme.
Znači li to da se ništa ne može preduzeti?
Prevod sa engleskog: Aleksandra Stojanović
(Iz knjige Ričarda Seneta Kultura novog kapitalizma, Arhipelag)