Svi su čuli za neoliberalizam, ali ako ne živite u Nemačkoj verovatno niste čuli za ordoliberalizam. Nisam neki stručnjak ni za jedno ni za drugo i ne znam mnogo o konkretnim misliocima koji stoje iza različitih varijanti ovih koncepata. Međutim, kao ekonomisti, čini mi se da je ordoliberalizam mnogo bliži ekonomiji od neoliberalizma.
Očigledna razlika između ove dve ideologije tiče se uloge države. Neoliberalizam želi da minimizira ulogu države, a naročito je protiv bilo kakvog njenog mešanja u tržište. Neoliberalni stav prema tržištima je u suštini laissez-faire: ostavite učesnike na tržištu na miru. S druge strane, ordoliberalizam predviđa ključnu ulogu države u vođenju računa da tržišta ostanu približna nekom obliku idealnog tržišta. Konkretno, ordoliberali veruju da bi bez jake države moćni privatni interesi podrivali takmičenje. Ovom stanovištu se često pripisuje podsticanje strogih zakona o zaštiti konkurencije u Nemačkoj, a možda i u Evropskoj uniji (videti ovaj rad Gerharda Šnajdera i Matijasa Simsa). U tom smislu, predlozi Eda Milibanda o bankarskom sektoru u Britaniji o kojima piše Chris Dilou, prilično su ordoliberalni.
Ordoliberalizam je mnogo bliži stavu nekog ekonomiste sklonog logičnom razmišljanju. Jasno je zašto bi savršena konkurencija bila idealna u određenim situacijama, ali nema jasnog razloga zašto bi se ovaj ideal ostvarivao prirodno. Ima mnogo razloga zašto nesavršena konkurencija može da potraje, a tek neki od njih bi mogli da budu posledice državnog „uplitanja“. Zato postoji očigledna uloga države u suprotstavljanju antikonkurentskom ponašanju „krupnog kapitala“.
Iz ove ekonomske perspektive nema razloga da se uloga države ograniči na sprečavanje antikonkurentskog ponašanja. Postoje mnoge druge nepravilnosti na tržištu koje se mogu eliminisati ili ublažiti državnim delovanjem. Sam termin „tržišne nesavršenosti“ kompatibilan je sa ordoliberalnim gledištima. Da li se ovaj širi pogled na neuspeh tržišta i ulogu državne intervencije uzima u obzir u ordoliberalnoj misli nije sasvim jasno. To je prilično važno iz razloga na koje ću se vratiti.
Kada državu shvatate kao neophodnu za ostvarenje tržišnog ideala, treba da razmislite kako ćete dobiti pravu vrstu države. Ordoliberalna misao vidi istu opasnost u interesnim grupama koje remete „pravilno“ funkcionisanje države kao što u krupnom kapitalu vidi podrivanje savršene konkurencije. Izgleda da je poverenje u demokratiju kao garanciju da se to neće dogoditi slabo (možda iz očiglednih istorijskih razloga), pa je umesto toga pažnja usmerena na pravila i nezavisne institucije. U njih bi spadala, na primer, nezavisna centralna banka: opet imamo paralele sa aktuelnim ekonomskim idejama. Ovo fokusiranje na pravila donekle probija iz Evropskog fiskalnog pakta.
Naravno, u mnogim aspektima ordoliberalni i neoliberalni pogledi su slični. Jedan od njih je otpor prema kejnzijanskim idejama, kao što sam ranije istakao. Međutim, mislim da čak i tu postoji potencijalna razlika. Neoliberalno odbacivanje kejnzijanskog upravljanja potražnjom, čak i sa nultom donjom granicom (ili u okviru monetarne unije), neskriveno je – to je oblik državne intervencije na tržištu. Međutim, nije toliko jasno da li prilično ograničene kejnzijanske mere koje zastupaju novokejnzijanci moraju da budu nespojive sa osnovama ordoliberalne ideologije. Poželjne državne intervencije se uglavnom (ili na nivou monetarne unije) mogu sprovoditi monetarnom politikom, ali na nultoj donjoj granici ili u okviru monetarne unije kontraciklična fiskalna politika bi mogla da odigra neku ulogu. Drugim rečima, iako mi je jasno zašto bi neoliberal bio antikejnzijanac, nije mi dovoljno jasno zašto bi to morao da bude i ordoliberal.
Da rezimiram, mislim da svaki ekonomista – ako je otvorenog uma – može da uvidi probleme sa neoliberalizmom. Može se reći da se neoliberalizam oslanja na ekonomiju u meri u kojoj se astrologija oslanja na astronomiju. Ordoliberalizam, budući da priznaje mogućnost tržišnih nesavršenosti i ulogu države u njihovom ispravljanju, više izgleda kao – da pozajmimo izraz Margaret Tačer – ideologija sa kojom ekonomisti mogu da sklope posao.
Simon Wren-Lewis, Social Europe Journal,
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.02.2014.