Studija istraživača sa Prinstona, Harvarda i Univerziteta Vorvik opovrgava duboko uvreženo shvatanje da su siromašni sami zaslužni za to što su na dnu lestvice i sugeriše da smo tokom ove recesije izgubili ogromnu količinu kognitivnih sposobnosti ljudi koji su izgubili posao i zapali u oskudicu. Nije reč o stresu već o “ograničenom kognitivnom opsegu” kojim kao ljudska bića raspolažemo i koji nas, kad smo ophrvani brigama, izmučeni nesanicom i naporima da sastavimo kraj sa krajem, izdaje.
Istraživači su izveli dva seta eksperimenata. U prvom, oko 400 nasumično odabranih ljudi iz šoping mola u Nju Džersiju upitali su kako bi reagovali na scenario gde je za popravku njihovog automobila potrebno 150 odnosno 1.500 dolara. Da li bi za popravku dali odjednom čitavu sumu, uzeli kredit ili bi odložili popravku? Kako i na osnovu čega bi doneli takvu odluku? Anketirani subjekti su varirali u godišnjim prihodima, od 20.000 do 70.000 dolara.
Pre no što bi došli do mesta u anketi gde treba da daju svoje odgovore, ispitanici bi dobili niz zajedničkih testova (prepoznavanje i uočavanje sekvenci oblika i brojeva, na primer), na osnovu kojih su merene kognitivne funkcije i inteligencija ispitanika. U lakšem scenariju, po kojem bi hipotetička popravka koštala samo 150 dolara, oni koji su klasifikovani kao „siromašni“ su, baš kao i „bogati“ izvodili ove testove podjednako dobro. Međutim, „siromašni“ ispitanici primetno su bili lošiji u scenariju po kojem bi za popravku trebalo izdvojiti 1.500 dolara. Već i prosto pitanje upućeno siromašnijim građanima o količini novca u sprezi sa rešavanjem problema – da razmišljaju o finansijskim problemima kojima bi mogli rešiti poteškoće – naprezalo je i opterećivalo njihove mentalne sposobnosti.
„A ovo nisu ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem u apsolutnom siromaštvu“, rekao je Atlantiksitiju Eldar Šafir sa Prinstona koji je, uz Anandija Manija, Sendhila Mulajnatana i Đajinga Žaoa jedan od autora uporedne studije uticaja siromaštva na kognitivne funkcije pod naslovom „Oskudica: Zašto je imati premalo tako sudbonosno“. „Ovo su bili obični ljudi, koji su se na dan testa zatekli u šoping molu.“ „Bogati“ subjekti u studiji nisu doživeli suočavanje s takvom teškoćom kao oni sa oskudnijim primanjima.
Mentalni “bagaž”
U drugom eksperimentu, istraživači su otkrili slične rezultate kada se radilo o grupi farmera u Indiji, koji su u prilici da doživljavaju prirodni godišnji ciklus siromaštva i obilja – tokom monsuna i suša. Ovi farmeri dobijali su 60 odsto svog godišnjeg prihoda u jednom paušalnom iznosu, nakon žetve svoje šećerne trske. U stanju konstantnog siromaštva u kojem žive sve do početka naredne žetve, međutim, indijski seljaci izloženi su istim mentalnim teškoćama kao i američki ispitanici iz trgovačkog centra u Nju Džersiju.
Serija eksperimenata koje su organizovali istraživači sa Prinstona, Harvarda i Univerziteta Vorvik, pokazala je da ljudi sa niskim prihodima koji su bili pripremljeni da razmišljaju o finansijskim problemima obavljaju serije kognitivnih testova lošije, opterećeni mentalnim “bagažom“ svoje oskudice, što se odražavalo kroz celonoćno gubljenje sna. Drukčije rečeno, stanje siromaštva izraženo je mentalnim opterećenjem usled kojeg se na inteligenciji gubi 13 IQ poena, što je poređeno sa kognitivnom razlikom kod hroničnih alkoholičara i normalnih odraslih.
Ovi eksperimenti bazirani su na polaznoj pretpostavci da raspolažemo sa tek toliko kognitivnih sposobnosti da ih možemo „razapeti“ tako da u svakom pojedinačnom trenutku delujemo samo unutar svog određenog „mentalnog opsega“ – ali ne i izvan i više od njega. A taj resurs je, kakav god i koliki god bio, redak i dragocen. U to se uveravamo i u znatno manje dramatičnim okolnostima: lošije vozimo kad pričamo mobilnim telefonom, ako treba da se skoncentrišemo na rešavanje jednog problema, moramo da se “isključimo” i tada počesto zaboravljamo svoje ostale zadatke, da pokupimo dete iz škole ili svratimo do samoposluge.
Sudbonosno malo
Koncept eksperimenata nije bio naročito revolucionaran, što je razlog više da se nad uvidima ove studije još više zapanjimo: to što, zapravo, nikada ranije nismo razumeli ili poimali postojanje ove veze između kognitivnih sposobnosti i siromaštva.
„U ovom projektu nema ničeg inovativnog niti su se pri njegovom izvođenju koristile nove tehnologije, a odavno ga je bilo moguće sprovesti u delo“, kaže Šafir.
Međutim, ova je studija proizvod relativno nove oblasti bihejvioralne ekonomije. Ranije su kognitivni psiholozi retko proučavali razlike između različitih društveno-ekonomskih populacija („mozak je mozak, glava je glava“, kako kaže Šafir). U međuvremenu, ostala polja psihologije i ekonomije proučavala su različite populacije, ali ne i sposobnost i kapacitete shvatanja, kognitivni opseg našeg mozga – u vezi sa novcem, na primer.
Nalazi bi mogli fundamentalno promeniti način na koji razmišljamo o siromaštvu. Oni potkopavaju teoriju da su siromašni ljudi, kroz sebi svojstvene inherentne tj „usađene slabosti“, sami odgovorni za sopstveno siromaštvo – ili da bi trebalo da budu u stanju da se izvuku iz njega „uz dovoljno uloženog truda“. Ovo istraživanje sugeriše da realnost siromaštva, zapravo, otežava izvršavanje osnovnih životnih veština. Biti siromašan znači, kako pišu autori, „suočiti se ne samo s manjkom novca već i s istovremenim manjkom kognitivnih kapaciteta.“
Razlog za manje mentalne sposobnosti nije stres koji prati neku vrstu klasične krivulje: u malim dozama može biti od pomoći ali će nam, iznad određene tačke, zasigurno nauditi. Ova nova slika kognitivnih sposobnosti izgleda drugačije. Kognitivni kapacitet kojeg je iznedrilo siromaštvo direktno utiče na kognitivne kontrole i fluidnu inteligenciju, neophodne u svakodnevnom životu za rešavanje svih vrsta novih i „tekućih“ zadataka.
„Kada je vaš kognitivni kapacitet napunjen „do vrha“, kao u slučaju siromašnih,“ kaže Šafir, „onda time samo povećavate vaše šanse da ne primetite bitne stvari, verovatnije da nećete odoleti stvarima kojima bi trebalo da se oduprete, verovatno ć ete biti zaboravniji, imaćete manje strpljenja, posvećivaćete i manje pažnje svojoj deci, recimo, kada idu u školu i iz nje se vraćaju.“
Na makro nivou, to znači da smo tokom ove recesije izgubili ogromne resurse – izgubili smo ogromnu količinu kognitivnih sposobnosti ljudi koji su izgubili posao i zapali u oskudicu.
Ako nalaze ovih naučnika pogledamo iz perspektive programa za borbu protiv siromaštva, oni bi morali doživeti reorganizaciju: ljudima u nevolji treba pomoći da postanu „održivi“ i finansijski stabilniji, što, takođe, znači da ste u njima oslobodili njihove dotad stegnute i sabijene kognitivne resurse – a time im pružate i veće mogućnosti da uspeju, kao i svi ostali. Za sve vrednosti i pokazatelje u ovom nalazu, lako je zamisliti kako zagovornici otrcanih argumenata o siromaštvu izvrću fundamentalnu vezu između ovde dokazanih uzroka i posledica na relaciji „količina
novca – kognitivni kapaciteti“. Ako je život u neprekidnom siromaštvu ekvivalentan gubitku inteligencije za čitavih 13 IQ poena, ne znači li to da ljudi s nižim IQ koeficijentom imaju „dobre šanse“ da svoj život skončaju u bedi?
„Definitivno smo zabrinuti zbog toga (povezanosti IQ koeficijenta sa finansijskom stabilnošću)“, kaže Šafir. Stavovi nauke, međutim, srastaju i oko (naizgled) suprotnog objašnjenja. „Svi podaci pokazuju da se ovde ne radi (samo) o konstantno siromašnima, već o ljudima koji su se, silom prilika, zadesili u siromaštvu. Svi podaci ukazuju da nije u pitanju neka urođena kognitivna (ne)sposobnost, već je to kontekst u kojem se zadesimo – od njega zavisi i naš IQ koeficijent.“
„Kada je vaš kognitivni kapacitet napunjen „do vrha“, kao u slučaju siromašnih,“ kaže Šafir, „onda time samo povećavate vaše šanse da ne primetite bitne stvari, verovatnije da nećete odoleti stvarima kojima bi trebalo da se oduprete, verovatno ćete biti zaboravniji, imaćete manje strpljenja, posvećivaćete i manje pažnje svojoj deci, recimo, kada idu u školu i iz nje se vraćaju.“
Na makro nivou, to znači da smo tokom ove recesije izgubili ogromne resurse – izgubili smo ogromnu količinu kognitivnih sposobnosti ljudi koji su izgubili posao i zapali u oskudicu.
Priredio: Milan Lukić