Većini ljudskih radnji nije potrebna nikakva regulativa ili je to samo ona unutar nacionalnih država. Ali, da bi se izbegle „pukotine“ i „slepi putnici“, u nekim oblastima je nužna globalna regulativa. U svetskom je interesu da ona postoji, ali će funkcionisati samo ako ih složno prihvate sve nacionalne države. Zašto? Ukoliko to učine samo neke, aktivnosti koje ona pokušava da reguliše preseliće se u zemlje koje odbijaju da se povinuju pravilima, u zemlje „slepih putnika“. Što je još gore, neke zemlje bi mogle da posluju tako što se neće povinovati, osujećujući sveukupne napore.
Ovu, treću kategoriju problema je mnogo teže opisati i sažeti, jer pokušavate da regulišete nešto što hoće da se skrije ili što još uvek nije izašlo na videlo, a problemi regulisanja su vrlo često složeni. I zato ću većinu njih samo površno razmotriti.
Oporezivanje u XXI veku
Teško je zamisliti da će svet moći da opstane bez ozbiljnog globalnog predefinisanja oporezivanja; što pre dođe do njega, utoliko bolje. Za to postoje četiri ključna razloga.
Prvi razlog: nova svetska privreda, s brzim promenama i oslanjanjem na virtuelne, delokalizovane procese, zadaje velike probleme teritorijalnim poreskim sistemima u svetu koji su, obično, spori, birokratski i nefleksibilni. To je prava tempirana bomba za korporativne poreze, za porez na lični dohodak i promet, kao i za bukvalno sve ostale oblike oporezivanja.
• Korporativni poreski obveznici su postali pokretljiviji i sve više beleže profit na nižim poreskim stopama. Setite se primera vašingtonskih lekara koji telefonom diktiraju beleške daktilografkinjama u Indiji: preduzeće može da proknjiži profit ili u Indiji ili u Sjedinjenim Državama. Mnoge britanske kockarnice nedavno su preselile direktne operacije u inostranstvo. Uopštenije gledano, s kompanijama koje sve više rade posredstvom timova čiji su članovi rasuti po mnogim zemljama, za svaku zemlju postaje sve teže da ostvari pravo i oporezuje rezultate. Nije neobično što su neka poreska utočišta u inostranstvu sada počela da se plasiraju kao centri e-trgovine. Da bi se stvari zakomplikovale, s kompanijama koje su sve spremnije i sposobnije da se dislociraju, možete se opkladiti da će se poresko takmičenje povećati, naročito kada su zemlje, kao što je Irska, pokazale koliko u privlačenju korporacija politika niske poreske stope može da bude uspešna.
• Individualni poreski obveznici mogu da postanu pokretljiviji, a samim tim i teže uhvatljivi. To može da ima značajne posledice: u Sjedinjenim Državama, na primer, 1% onih koji vrhunski zarađuju, obezbeđuje 30% prihoda od poreza na lični dohodak. Internet otežava otkrivanje identiteta i lokacije pojedinaca angažovanih u aktivnostima koje podležu plaćanju poreza. I oni mogu mnogo pre da presele svoj oporezivi deo na mesta u kojima je porez niži – i to na mogo više načina nego ranije, naročito kada je reč o kapitalnoj dobiti. Sve ovo znači da bogatiji, pokretljiviji poreski obveznici počinju da se ponašaju kao „slepi putnici“ na račun manje pokretljivih, manje kosmopolitskih poreskih obveznika.
• Poreski službenici mnogo teže mogu da prate transakcije koje se vrše putem e-trgovine, nego tradicionalne, naročito zato što posrednici (koji imaju važnu ulogu u ubiranju poreza i informacija) bivaju isključeni. Kupite knjigu u Njujorku i platićete 8,25% poreza na prodaju; poručite je preko Amazon.com i uopšte nećete platiti porez. U Evropi, jedna britanska firma koja direktno prodaje nemačkom klijentu, treba da primeni nemački porez na dodatu vrednost, ali hoće li se britanske vlasti stvarno osećati dužnima da to provere?
Ovi problemi, a ima i drugih, samo će se pogoršavati dok nova svetska privreda napreduje, naročito dok se razvija e-trgovina, s anonimnim e-novcem koji je prati u stopu (videti niže). A ovo može da se dogodi u pogrešno vreme, baš kada vlada bude imala fiskalne brige zbog starenja stanovništva i sve većeg tereta penzija. I samo zbog toga bi moralo da dođe do značajnog predefinisanja oporezivanja.
Ali, postoji i drugi razlog – očuvanje životne sredine na planeti. Kao što smo već videli, upotreba potpuno drugačijeg izvora energije, neophodna u borbi protiv globalnog zagrevanja, neće se postići bez snažnih poreskih podsticaja. Naročito je bitno da svet počne da razmišlja o porezu na emitovanje ugljenika, kako bi se, upotrebom obnovljive energije i drugih sredstava, doprinelo preusmeravanju ka energiji veće efikasnosti i dekarbonizaciji energetskog sistema. Imajući u vidu opseg ekoloških problema, ukoliko svet zaista bude razmišljao o ovim problemima, doći će vreme kada će porezi na potrošnju morati da odražavaju njihovu ekološku cenu preko neke vrste zelenog ili eko-poreza.
Treći razlog zbog kojeg je potrebno predefinisati oporezivanje u vezi je s njegovim ciljevima i strukturom. Postoji mnogo problema o kojima treba razmišljati. Na primer, potrebni porez na emitovanje ugljenika i eko-porez, podrazumevaju povećanje relativne vrednosti indirektnog oporezivanja (na ono što konzumirate) u odnosu na direktno oporezivanje (vašeg dohotka). Napori da se nadoknadi veća neusaglašenost prihoda pomoću većeg oporezivanja na nivou potrošača, mogu na isti način da poremete ravnotežu. A neki tvrde da je oporezivanje potrošnje (definisano kao prihod umanjen za uštedu) put za budućnost, što se povezuje sa starijom idejom, na koju je nedavno aludirao sekretar Ministarstva finansija Sjedinjenih Država, Pol O’Nil (Paul O’Neill), o odbacivanju korporativnog oporezivanja, jer ono vodi ka tome da prihod bude dvostruko oporezovan.
Ali, povećana vrednost indirektnog oporezivanja koja bi proistekla iz svih ovih promena, ma koliko neke od njih bile preko potrebne, bila bi nekorektna u odnosu na poreske obveznike s nižim prihodima, zbog čega bi, za uzvrat, bilo potrebno razmišljanje o negativnim porezima na prihod (o subvencijama, na neki način). Kao što možete da naslutite, predefinisanje oporezivanja bi moglo da bude i preka potreba i velika greška, jer bi pokrenulo neobično složena pitanja, a ja sam jedva zagrebao po njihovoj površini, dotičući, na primer, ideju o porezu na protok špekulativnog kapitala (tzv. Tobinov porez) ili na prodaju oružja, čime bi se ubile dve muve odjednom: te aktivnosti bi bile usporene „podmetanjem klinova pod točkove“ i prikupili bi se fondovi za globalne ciljeve.
Četvrti i poslednji razlog predefinisanja oporezivanja odnosi se na njegove metode. Slede dva primera. Sjedinjene Države (kao i Filipini i Eritreja) oporezuju građane ma gde da su, po osnovu državljanstva; sve ostale zemlje oporezuju po osnovu mesta boravka. Teško je videti kako se poreski sistemi u svetu mogu uskladiti uz koegzistenciju ovih konfliktnih metoda, a ta pometnja će se sigurno povećati kada zemlje u razvoju budu prihvatile kriterijume državljanstva, da bi oporezivale svoje kvalifikovane emigrante. Drugo pitanje metoda odnosi se na automatsku razmenu poreskih informacija između nadležnih. Takve razmene će sve više biti na dnevnom redu, jer će odjednom ubijati tri muve: štetnu poresku konkurenciju pretvaraju u zdravu, pomažući da se identifikuju mogući destabilizujući protoci kapitala i prati prekogranično pranje novca i tokova finansiranja terorizma (neko je to nazvao „osvetljavanjem točkova“, a ne „ubacivanjem klipova u točkove“).
Problemi oporezivanja su dovoljno složeni da svaka ideja o njegovoj promeni nailazi na pristalice i oponente. Ali, jedno je sigurno: ako želimo da izbegnemo strašnu i nezdravu zbrku, ne bi trebalo da promene u metodama oporezivanja, do kojih će neizbežno doći, zahvate neke, a zaobiđu druge zemlje. Svetu bi bilo mnogo bolje ako bi postojala vrsta globalnog okvira za predefinisanje oporezivanja za XXI vek. Najbolje bi bilo ako bi to predefinisanje uskoro počelo: mačka je već utekla iz džaka, a tradicionalni, uglavnom teritorijalni pristupi oporezivanju, usavršeni u XX veku, slabo su pripremljeni za ono što nas čeka.
***
Jačanje domaćih finansijskih struktura. Širom sveta je, u poslednjih četrdeset godina, bilo više od stotinu finansijskih kriza. Priličan broj njih se dogodio u bogatim zemljama, kao što su Sjedinjene Države, Španija, Švedska i sada Japan, da pomenemo samo one spektakularne. Cena takvih kriza, koje su se ponegde i ponavljale, može da bude zapanjujuća: do 40% BDP-a u nekim zemljama u razvoju, pa čak i impozantnih 5% BDP-a za krizu „štednja-i-zajmovi“ (S&L crisis) u Sjedinjenim Državama. Bankarske slabosti su, ponekad, bile okidači za međunarodne krize koje su se širile poput zaraze, kao što je ona koja je izbila u Aziji 1997–1998. godine, a i kada nisu, bankarske slabosti su ih uvek pojačavale. U tom smislu, ojačavanje domaćih finansijskih sistema je takođe globalni problem.
Mnogo toga je ostavljeno za budućnost. Uprkos ogromnim naporima MMF-a i Svetske banke, previše zemalja i dalje pati od nagomilavanja loših zajmova u bankarskom sektoru, slabog bankarskog nadzora, slabog korporativnog upravljanja i nedovoljno razvijenog tržišta hartija od vrednosti (koje bi, da je razvijenije, obezbedilo zdravu protivtežu bankarskim sektorima koji su skloni nezgodama). U stvari, posao ojačavanja domaćih finansijskih sektora je preveliki, a zemlje su često nevoljne da drugima dopuste da im zaviruju u bankarske sektore, pa to ostaje oblast zrela za veliki globalni podstrek, da bi se obavio posao zasnovan na zajedničkim principima u stotinak zemalja.
Deo te globalne akcije bi morao da ide dalje od ojačavanja finansijskog sektora u svakoj pojedinačnoj zemlji. Postoje globalni, sistemski problemi kojih se takođe treba latiti. Navešću četiri primera.
• Svetska pravila o minimumu rizičnog kapitala za banke, neprekidno se menjaju. Starija formula za „kapital koji banke moraju da drže u rezervi“ sada je postepeno potiskivana od strane komiteta kojim rukovodi Banka za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlements – BIS) i uskoro treba da bude zamenjena novim sistemom za čiji opis je potrebno nekoliko stotina stranica, pokrećući priličan broj kontrovrzi. Tu ima još nedovršenog posla.
• Računovodstvena pravila za finansijske institucije u nekim važnim pitanjima ostaju čudno nejasna. Jedan razlog zbog koga su bankarski sektori toliko nevidljivi i sposobni da dugo kriju ozbiljne probleme, jeste to što su pozajmice proknjižene po starijoj vrednosti. Ozbiljno obračunavanje bi, umesto toga, podrazumevalo da bankari stalno revalorizuju pozajmice u skladu sa onim što se dogodilo sa interesnim stopama ili kreditom onog koji pozajmljuje. Varljiva sama po sebi, ova „namenjenost tržištu“ je izvodljiva – danske banke je primenjuju. I što je čudno, taj princip bio je primenjen na tzv. trampe (derivativne finansijske transakcije pre kojih dva učesnika razmenjuju obligacije), stvarajući pravu zbrku, jer to nije pravilan način postupanja s pozajmicama. U svakom slučaju, ostaje još puno posla na stvaranju temelja računovodstva zdravog bankarstva.
• Hedž fondovi ostaju slabo poznate i praćene finansijske tvorevine. Debakl hedž fonda „Long-Term Capital Management“ krajem 1998. godine (videti poglavlje 7) dovelo je hedž fondove u centar pažnje javnosti koji, od tada, nisu napuštali. To su privatni fondovi koji pozajmljuju petnaest do trideset puta više od vrednosti sopstvenih sredstava, a zatim tu vrednost podižu do često gigantskih iznosa, preko fjučersa, opcija i drugih derivativa – instrumenata koji omogućavaju sofisticirane špekulacije na cene ili razlike u ceni drugih sredstava. „Long-Term Capital Management“, s akcijskim kapitalom manjim od 5 milijardi dolara, ponekad je imao više od 1 triliona dolara u derivativima izloženih riziku. Hedž fondovi, uglavnom, jure mala odstupanja u određivanju cena između parova investicija, koje oni zatim koriste na veliko, što im omogućavaju njihova velika sredstva. Ali, ponekad su njihovi položaji kao ogromne otvorene opklade na moguć porast ili pad cena investicija. Godine 1997, jedan ogroman hedž fond držao je pozicije na tajlandskom batu koji je dostizao do 20% rezervi Centralne banke Tajlanda. Zanimljiva nedavna žrtva bila je kompanija za energiju, Enron, u Sjedinjenim Državama, koja je, kako se pokazalo kada je propala u decembru 2001. godine, imala velike hedž fond investicije. Širom sveta sada ima šest-sedam hiljada hedž fondova koji kontrolišu investicije vredne 500 milijardi dolara, ne uključujući one manje upadljive, kao što je slučaj Enron. Ima inicijativa da se razviju principi za jače nadgledanje vladinih hedž fondova i njihovih potencijalnih destabilizujućih aktivnosti, ali to je tek na početku.
• Nedavni slučajevi korporativnih kolapsa (Enron, Global Crossing i nekoliko drugih unutar i van Sjedinjenih Država) otkrili su krupne slabosti u svetskim strukturama računovodstva i revizija korporacija. U nekim od ovih slučajeva, prihodi od pozajmica udešeni su da izgledaju kao gotovina iz poslovanja, dugovi su bili sakriveni u specijalnim vozilima, čitav niz izuzetnih stavki bio je izostavljen s donje linije, a revizorima je bilo dopušteno da se izvuku s ozbiljnim sukobima interesa. Kriza kredibiliteta koja je iz toga proistekla, takođe je iznela na videlo koliko je svetu preko potreban unificiran komplet principa za finansijsko izveštavanje, nasuprot današnjim raznim nacionalnim pristupima. Na primer, metod za izveštavanje o knjigovodstvu i finansijama Sjedinjenih Država zasniva se na veoma velikom broju detaljnih pravila. To može da ohrabri kompanije da se povinuju slovu zakona, a ne njegovom duhu. Nasuprot tome, neke zemlje, kao Velika Britanija, primenjuju šire, subjektivnije principe koji više naglašavaju ekonomsku suštinu aktivnosti kompanija, nego detaljna pravila; kompanije moraju, na primer, da objave podatke o svim filijalama na koje imaju znatan uticaj. Bilo bi daleko razumnije da postoji globalni niz principa, zasnovanih na najboljem svetskom iskustvu, koji bi važio za sve zemlje.
Pranje novca i druge finansijske zloupotrebe. Količina prljavog, čak i očigledno opasnog novca, pranog preko svetskih finansijskih sistema, ogromna je: otprilike 0,5–1,5 triliona dolara godišnje, što je jednako 1,5–5% svetskog bruto proizvoda. Novac od droge, novac koji su preuzele razbojničke pobunjeničke grupe, fondovi vlada koje su pokrale kleptokratske elite, transfer kapitala u druge zemlje i prihodi od izbegavanja plaćanja poreza svih vrsta, pa i fondovi terorističkih mreža, mešaju se s legitimnim sredstvima u ogromnoj svetskoj finansijskoj mašineriji. Delovi te mašinerije koji, svesno ili nesvesno, omogućavaju pranje novca, jesu bankarski centri u inostranstvu koji se promovišu svojom tajnošću; banke tipa „shell“ ili „brassplate“ koje fizički ne postoje; i „ne pitaj, ne pričaj“ – prakse privatnih banaka koje su se, u izvesnoj meri, svuda proširile. Čak i svetska gigantska mreža korespondentskih bankarskih veza, preko kojih se novac, za samo nekoliko sekundi, može razmenjivati između banaka u raznim delovima sveta, koje imaju račune jedne kod drugih, možda nesvesne prave prirode tih „drugih“, nehotično ima ulogu u svemu tome. Pošto najveće svetske banke imaju pet, deset ili više hiljada korespondentskih bankarskih veza, sakriti ili prevideti stvari postaje veoma lako. Operativna grupa od dvadeset devet vodećih zemalja i dva međunarodna tela, koja je 1989. godine pokrenula G7, a upravljala Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), nazvana Operativnom grupom finansijske akcije (FATF – Financial Action Task Force), predložila je četrdeset kriterijuma za finansijsku regulaciju, stavljanje zakona na snagu i međunarodnu saradnju. Zasnovana na ovim kriterijumima, ona je otkrila više od deset zemalja osumnjičenih za tolerisanje pranja novca, od Rusije i Izraela, do Maršalskih ostrva. Polovina ovih zemalja je godinu dana užurbano radila na donošenju zakona, ne bi li bila skinuta s liste – izuzetan „reputacioni efekat“ o kome će u ovoj knjizi docnije biti reči. Ali, na jednoj nedavno revidiranoj listi se ponovo našlo devetnaest zemalja, a izgleda da će im se pridružiti još neke.
Ipak, FATF-lista, čak i sa istaknutim ciljevima, daleko je od globalnog napora koji zaslužuje svetska kuga pranja novca. Ima i drugih problema s kojima se treba uhvatiti u koštac širom porodice nacija. Samo pomislite na korespondentski bankarski sistem. U martu 2001. godine, u najmanje petnaest banaka Velike Britanije, pronađene su slabosti u kontroli pranja novca, koje su dopustile da 1,3 milijarde dolara prođe kroz račune povezane s porodicom bivšeg nigerijskog vladara, Sanija Abaha (Sani Abacha). Docnije iste godine, objavljeno je da i same Sjedinjene Države nisu uspele da se usaglase s dvadeset osam od četrdeset kriterijuma FATF-e. I jasno, kako su to pokazali događaji od 11. septembra 2001. godine, došlo je do svetskog propusta da se, preko sumnjivog kretanja novca, suzbije finansiranje terorizma.
Finansiranje terorizma je poseban izazov: ono se svodi na „obrnuto pranje novca“, jer poprima izgled legalnog posla ili sredstava dobrotvornih fondova, pa ga je teško pratiti. Jedino je moguće da se od banaka širom sveta traži da pažljivo proveravaju identitet deponenata, da bankarski supervizori razmenjuju informacije s pravosuđem, da se dopusti prekogranična policijska istraga sumnjivih računa i zabrani tajno slanje novca, kao što je tzv. hawala-sistem koji koriste teroristi. Ne mogu se zaobići pritužbe na postojeći globalni okvir za praćenje svega toga: početkom septembra 2001. godine, sekretarijat FATF-a je imao manje od deset zaposlenih.
Finansijska zloupotreba se tako povezuje s mnogim drugim globalnim nesrećama, od trgovine drogom, preko finansiranja terorizma do kleptokratske vladavine. I to je jedan od problema koji se tiču svih nas: preduzimanje mera protiv domaćih banaka u pojedinim zemljama, ako to nije uradilo pravosuđe, i na drugim mestima, neće postići mnogo više od toga da te banke i zemlje učini nekompetitivnima u novoj svetskoj privredi. Ovo je tema o „slepom putniku“ i „pukotini“ par excellence, koja je u osnovi mnogih problema iz treće kategorije.
Pripreme za e-novac. Ovaj deo problema globalne finansijske konstrukcije je pomalo futuristički, ali nije manje važan. Današnja kontrola kamatnih stopa koju vrše centralne banke, počiva na činjenici da je domaćinstvima i firmama potreban novac za obavljanje transakcija i da banke mogu da ga stvaraju samo ako drže dovoljno rezervi u centralnoj banci. Ali, u toku narednih dvadeset godina, nova svetska privreda verovatno će nastaviti ka elektronskom novcu, privatnom obliku novca koji može da smanji ulogu pravog novca, a time i centralnih banaka. E-novac bi mogao da se sastoji od „prepaid“ smart kartica, pri čemu bi bio uskladišten na kompjuterskom čipu i zavisio od sistema plaćanja zasnovanih na softveru kojim bi upravljali privatni izdavaoci e-novca. Domaćinstva i firme bi, tada, prihvatali i trampili bilanse u finansijskim knjigama tih izdavalaca e-novca, smanjujući onaj deo protoka novca koji ide preko banaka, a otuda, i preko kontrole centralne banke.
U takvom svetu, ljudi bi mogli da biraju kom bloku novca bi želeli da pripadaju i došlo bi do rasta nezadovoljstva između teritorijalnih nacionalnih država i novca koji se koristi za sređivanje fizičkih transakcija na njihovoj teritoriji. Posledice po monetarne politike centralnih banaka, pa čak i njihove uloge kao zajmodavaca i poslednjeg pribežišta, bile bi ogromne. To nisu samo proizvoljne spekulacije: već nekoliko godina Singapur smišlja načine da zameni gotovinu i čekove elektronskim plaćanjem, nadajući se da će, do 2008. godine, eliminisati kovani i papirni novac. Ukoliko Singapur ne bude ispoštovao krajnji rok, pitanje nije da li će se, već kada dogoditi e-novac. Zašto? Zato što ga pokreće snažna logika, povezana sa eliminacijom uobičajenog zaostajanja između transakcija i njihovog konačnog rešenja, tako da prodavac više neće morati da brine u pogledu kredibiliteta druge strane. Ako to eliminišete, eliminasali ste mnoge razloge za postojanje tradicionalnog novca i posredovanja banaka, uključujući i ulogu centralne banke kao čuvara.
Prema tome, mogli biste da pomislite da je e-novac predmet mnogih podrobnih globalnih debata i priprema, ali ne biste bili u pravu. U ovoj oblasti „psećih godina“ do sada je bilo malo debata, kao i u slučaju s predefinisanjem oporezivanja.
Potreba da se četvorodelna globalna finansijska konstrukcija poboljša, prerasta u neodložan globalni problem; nerešen, on će biti razlog ozbiljnih potresa nove svetske privrede. On, takođe, postavlja probleme „slepih putnika“ i „pukotina“. Uprkos mnogim naporima, nakon finansijske krize iz 1997. i 1998. godine, daleko od toga da smo se s njim definitivno uhvatili u koštac.
Odlomak iz knjige „TAČNO U PODNE: Dvadeset globalnih problema, dvadeset godina da budu rešeni“ Žan-Fransoa Rišara u izdanju kuće Clio
Preveo s engleskog Đorđe Krivokapić