Porinuvši u kiblu punu ‘Mahou’ piva i leda, Horhe Rodrigez i njegovi prijatelji izvalili su se u lokalnom baru Mesón Viña da bi sredom uveče uživali u fudbalskim prenosima. Za obližnjim stolom, neprimećen od ostalih, jedan par se mazio dok je konobarica iznosila omlete sa krompirom i druge porudžbine za večeru. Tada je počela utakmica. U deset uveče.
Što nije neobično. U vreme kada se ljudi u nekim zemljama pripremaju za odlazak na počinak, uobičajeno špansko veče tek se zahuktava: u deset, najčešće uz večeru i popularne TV emisije, a ne završava se sve do jedan iza ponoći. Istraživanja pokazuju da je skoro četvrtina Španaca zakucana za televizor između ponoći i jedan ujutru.
„Ovo je odlika španskog identiteta, jesti i spavati u neko drugo vreme“, kaže Rodrigez (36), koji je narednog jutra morao da ustane kako bi na vreme stigao na svoj bankarski posao.
Španija i dalje radi po svom satu i ritmu. Sada, međutim, pokušavajući da se oporavi od razorne ekonomske krize – a u nedostatku lakih rešenja – pokret koji se zalaže za što veću efikasnost tvrdi kako zemlja može postati produktivnija i usklađenija sa ostatkom Evrope ako usvoji satnicu primereniju ostalim Evropljanima.
Zašto svi ne bismo kao Španci?
Ipak, ono što možda zvuči logično je da bi oni koji nisu Španci trebalo da naprave fundamentalnu promenu u životu Španaca. Decenijama je ogromna većina Španaca odlazila na dugačku podnevnu sijestu – pauzu za ručak i dremku. Prema novom „rasporedu rada“, ova bi se pauza svela na oko sat vremena ili kraće. Televizijski programi bili bi pomereni sat ranije u odnosu na dosadašnju šemu. Elastičan španski radni dan bio bi zamenjen nečim što je više nalik radnom rasporedu od 9 ujutro do 5 popodne.
U osnovi predložene izmene stoji preporuka za pomeranjem kazaljke, i to vraćanjem časovnika jedan sat unazad, što bi Španiju izvuklo iz vremenske zone koja obuhvata Francusku, Nemačku i Italiju. Umesto toga, Španija bi se pridružila Portugalu i Britaniji u svojoj prirodnoj geografskoj niši – unutar Koordiniranog univerzalnog vremena, koje je savremeni naslednik merenja po Griniču.
„Želimo delotvornost“, rekao je Ignasio Bukeras, najglasniji zagovornik zamene španske satnice. „Španija mora raskrstiti s tim lošim navikama koje su se nakupljale u proteklih 40 ili 50 godina.“
Španska vlada za sada ovu kampanju uzima veoma ozbiljno. Parlamentarna komisija je prošlog septembra preporučila vladi da vrati časovnike sat unazad i uvede redovan osmočasovni radni dan. Ali, do sada, vlada još uvek nije preduzela nikakvu akciju.
Radni dan „presečen“ sijestama je španski kliše, mada ne i nužno ukorenjen u stvarnosti. Za razliku od ovoga, mnogi urbani Španci žale se na beskrajni radni dan koji počinje ujutro da bi, potom, bio prekinut tradicionalnom kasnojutarnjom pauzom a zatim i podnevnim ručkom. A kada se vrate na svoja radna mesta u četiri popodne (ručak počinje u dva), kako kažu mnogi zaposleni, svoj posao završavaju tek u poodmaklim večernjim satima, posebno ako gazda ima dužu pauzu za sijestu od njihove, nakon koje radi do kasno u noć.
„Ovakva radna satnica nije dobra po porodicu“, kaže Paula Del Pino, 37, advokat i majka dvoje dece koja kaže da bi radni dan od 8 ujutro do 5 popodne olakšao pritisak pod kojim su žene. „Špansko društvo je još uvek staromodno. I oni koji su na vlasti su staromodni, tako da ovde svi vole da ostane ovako kako je.“
Kakav je to ručak ako se guta na brzinu?
Današnji nacionalni raspored rada i satnica na snazi su još od Drugog svetskog rata, kada je španski diktator Francisko Franko pomerio satove unapred kako bi ih uskladio sa nacističkom Nemačkom, što se pre njih takođe dogodilo i u susednom Portugalu. Nakon Hitlerovog poraza, Portugalija se vratila Griniču ali Španija nije.
U to vreme Španija je bila mahom zemljoradnička a mnogi poljoprivrednici krojili su svoje radne i životne rasporede po kretanju sunca, a ne satova. Ručali bi i večerali kao i pre (uvođenja Hitlerovog tajminga), čak i pošto su satovi pokazivali jedan sat kasnije. Ali, kako se Španija industrijalizovala i urbanizovala, raspored vremena, rada i života postepeno su ovu zemlju udaljili od evropske norme. „Ljudi su se zaglavili u to vreme i satnicu“, rekao je ekonomista Havijer Dijaz – Himenez. „Na kraju su prevagnuli časovnici.“
„Onda bi svako išao u krevet i pravio decu“, kaže Rikardo Vaca, izvršni direktor Barlovento Komunikacija, madridskog medijskog konsultanta.
Do 1990-ih, tokom tranzicije od Frankovog režima ka demokratiji, takođe je počela da se rađa i jedna drugačija televizija. Vaca kaže da nove privatne mreže, željne profita koji im donose popularne emisije, počele da prave duže programe – tako su TV stanice gurnule udarni termin u rane jutarnje sate. Sada, dodaje on, istraživanja pokazuju da 12 miliona Španaca i dalje gleda televiziju barem do jedan ujutro.
Promena šeme udarnog televizijskog termina jedna je od preporuka paketa Ignasija Bukerasa, predsednika Udruženja za racionalizaciju španskog radnog vremena. Upada u salu za sastanke i odmah proverava svoj sat.
Bukeras tvrdi kako bi promena španskog rasporeda bila blagotvorna za zaposlene majke, obezbeđujući porodicama da više slobodnog vremena provedu zajedno, doprinoseći i ekonomskom oporavku Španije. „Ako bi Španija dobila racionalniji raspored rada, tada bi i naša zemlja postala produktivnija“, rekao je on.
U toku je žestok spor da li bi prethodna satnica, koja je postojala pre Franka, disciplinovala raspored španskog rada tako da se on može prevesti u veću produktivnost. Bukerasova grupa tvrdi da španski radnici provode više vremena na poslu od nemačkih radnika, ali obave samo 59% njihovih dnevnih zadataka. Merenje produktivnosti je neprecizna nauka; i, dok mnogi stručnjaci govore kako je španska produktivnost isuviše niska, Španija, zapravo, prevazilazi mnoge evropske zemlje po nekim proračunima (npr. prema Eurostatu, statističkoj agenciji Evropske unije).
„Ova tri časa za sijestu ne postoje“, kaže Karlos Anhulo Martin, koji nadgleda socijalne analize Nacionalnog instituta za statistiku u Madridu. “Ali, navike nisu uniformne da bi važile širom zemlje, pa su, recimo, u Kataloniji obroci i raspored rada usklađeniji sa ostalim evropskim zemljama.”
Marija Anheles Duran,vodeći sociolog španskog Nacionalnog istraživačkog saveta, skeptična je povodom stava da bi ova promena vremenske zone iskorenila nisku produktivnost, pripisujući je pre strukturi uslužno orijentisane privrede i zaostajanju u tehnologijama. Ona se, ipak, slaže da bi normalizacija radne satnice na državnom nivou pomogla ženama. U istraživanju koje je sprovela, a koje se ticalo žena i evropskog zakonodavstva, one su se žalile kako muškarci namerno zakazuju važne sastanke tokom ranih večernjih sati, kada su žene pod pritiskom povratka kući s radnog mesta.
„Za muškarce je ovo savršena strategija“, rekla je Duranova. „Stižu kući pošto su se deca već okupala! Radni raspored može se (zlo)upotrebiti) kao svojevrsno oružje.“
U baru Mesón Viña, Rodrigez i njegovi drugari razmatraju špansku satnicu. Jedan njegov prijatelj, Mihel Karbaho (26), bio je zgrožen idejom „ručka bez dremke“. Jedno je vreme radio kao pripravnik u Holandiji gde je s kolegama dolazio na posao u 8 a odlazio u 5, sa pola sata pauze koliko da pregrize sendvič za ručak – ovaj režim rada je, po njemu, skandalozan.
„Ukinuti vreme za ručak?“, pita se on, „Ne. Apsolutno sam protiv toga. Jedna je stvar jesti a druga gutati na brzinu. Naša kultura i običaji predstavljaju naš način života.“
Karbaho, ipak, priznaje, kako bi kraća dremka bila prihvatljiva. „Kažu da 20 minuta dremke (na radnom mestu) povećava produktivnost.“
(Ovaj članak Njujork Tajmsa je u Španiji izazvao kontroverze pošto sugeriše da ova zemlja ukida sijestu, prilagođavajući svoj radni dan i satnicu ostatku Evrope. Tekst je na dan objavljivanja (17. februara) došao na vrh liste tekstova poslatih mejlom drugim čitaocima, reprintovali su ga mnogi drugi sajtovi a medije u Latinskoj Americi je naveo da objave nekoliko svojih tekstova na sličnu temu, u kojima kritikuju NYT zbog zapadnjačkog pristupa temi i ohrabruju Špance da zadrže sijestu.)
M.L.