Dejvid Harvi, Neoliberalizam: Kratka istorija dugoročnih posledica

262

Dejvid Harvi (David Harvey) zasigurno pripada malom krugu vodećih svetskih intelektualaca i beskompromisnih kritičara postojećeg globalnog ekonomskog, političkog i društvenog poretka. Pored Zigmunta Baumana (Zygmut Bauman), Imanuela Volerštajna (Immanuel Wallerstein), Samira Amina (Samir Amin), Noama Čomskog (Noam Chomsky) i Slavoja Žižeka, Harvijev intelektualni uticaj već više od dve decenije ne može da se ograniči samo na akademski okvir vrednosno-neutralnog diskursa o društvu u kojem živimo.

Dugoročne krize iza nas, kao i one u kojima živimo i koje dolaze, očigledno su nametnule potrebu za redefinisanjem uloge društvenih nauka, jer u razdobljima velikih tranzicija „niko ne uživa luksuz da sedi sa strane“ (Volerstin 2004: 178). Upravo u tom duhu koji ne može i ne sme da nas ostavi ravnodušnim napisano je Harvijevo delo Kratka istorija neoliberalizma.

Ono ne postavlja samo pitanja o budućnosti ljudske slobode i poretka, o alternativama hegemonističkim političkim praksama moćnih država koje već decenijama preoblikuju naš svet, već služi i kao paradigmaza obnovu kritičkih snaga humanističke nauke. Harvijeva knjiga, čiji već naslov nudi istorijsku revalorizaciju i refleksiju na onaj oblik kapitalizma koji još uvek traje – neoliberalizma – može da zavara sve one koji misle da je ovo knjiga o kraju; knjiga o okončanju jedne ekonomske, političke i društvene drame – o nečemu što je već danas istorija. U tom smislu, kroz ovu se knjigu nagoveštava da nijedan dosadašnji oblik kapitalizma nije brže doživeo svoju istorijsku refleksiju u društvenim naukama nego što je to neoliberalizam – i kao jedan dugoročno tranzitorni oblik kasnog kapitalima i kao političko-ekonomska doktrina.

No, da li je već došlo vreme da se napiše istorija neoliberalizma? Istorija jednog globalizujućeg fenomena čiji su doktrinarni koncepti, pa i konkretne ekonomsko-političke prakse kontradiktorne, nejasne, fluidnei difuzne, te se može učiniti da je sveobuhvatnija i doslednija teorija neoliberalizma nemoguća. Tu činjenicu Harvi konstatuje već na samom početku tvrdeći da su „gotovo sve zemlje, od onih novoformiranih, nastalih posle raspada Sovjetskog Saveza, pa do starih socijalnih demokratija i država blagostanja, kakve su Novi Zeland i Švedska, prihvatile [su], nekad dobrovoljno a u drugim slučajevima kao odgovor na pritiske i prinude, neku od verzija neoliberalne teorije i, u skladu s tom verzijom, prilagodile bar neke od svojih politika ili praksi“ (2012: 15). Ne radi se samo o tome da postoji više (nejasnih) verzija neoliberalnih konceptualnih modela i političko-ekonomskih praksi.Šta više, „umesto da pojava neoliberalizma označi kraj istorije, bilo je suđeno da on sam ode u istoriju“ (Džesop,2012: 196). Već je sagledan i njegov uspon i njegov pad (Berč i Mihnjenko, 2012: 24-28). On je za veoma kratko vreme diskreditovan (Četerton, 2012: 219). Diskurs o neoliberalizmu, zapravo je diskurs o istoriji kratkog dvadeset i prvog veka. Dvadesti vek zaista je bio kratak, trajao je nešto više od sedamdeset godina (od 1914. do 1989.) (Hobsbaum, 2002), no pitanje je da li će ovo biti najkraći vek u našoj skorašnjoj povesti i da li se istovremenom globalnom hegemonističkom dominacijom neoliberalizma (koji se mora preoblikovati jer više ne može da se širi, i zato što se strukturalno upario sa globalizacijom) okončava i naše zajedničko, kolektivno iskustvo jedne istorije – kratke istorije dvadeset i prvog veka. Stoga Harvijeva knjiga Kratka istorija neoliberalizma ipak ne upućuje na kraj, jer neoliberalizam još nije okončao svoje istorijsko kretanje.

Harvi skreće pažnju da su se prvi neoliberalni eksperimenti javljali u veoma različitim političkim, kulturnim, društvenim i ekonomskim formacijama. Bez obzira da li se radilo o čileanskom eksperimentu nasilnog, pučističkog uvođenja jednog modela neoliberalizma početkom sedamdesetih godina ili njegovoj reformskoj i parcijalnoj implementaciji u okvirima kineskog dualističkog sistema Deng Sjaopinga (Deng Xiaoping) ili pak o radikalnom tačerijanskomzaokretu početkom osamdesetih u Velikoj Britaniji, Reganovom (Ronald Reagan) zaokretu u Sjedinjenim Američkim Državama ili pak Volkerovoj (Paul Volcker) doktrini radikalnih zaokreta u američkoj monetarnoj politici kroz novo upravljanje federalnim rezervama, jedno je očigledno: neoliberalizam je krenuo od rastakanja tradicionalne države i njenih intervencionističkih uloga ka preoblikovanju društva, odnosno razaranju klasičnih oblika društvenosti, integracije i solidarnosti: „Namera je bila da se svi oblici društvene solidarnosti ukinu u korist individualizma, privatne svojine, lične odgovornosti i porodičnih vrednosti“ (2012: 40). Kako je konstatovao Harvi, „to svakako nije bio prvi put da je brutalni eksperiment, izveden na periferiji, postao model za formulisanje politike u centrali (isto:9)”. Dakle, istorija neoliberalizma morala je imati negde svoje početke, bez obzira na to što se radilo o različitim eksperimentima i različitim modalitetima primene jedne nove ekonomske politike, kako na periferiji (zemlje u razvoju) tako i u centru (razvijene industrijske zamlje). Tako Harvi proces neoliberalnog zaokreta smešta u period sedamdesetih godina dvadesetog veka. Iako je već kraj šezdesetih godina nagoveštavao duboke promene u globalnoj političkoj sferi i otvaranje širokog fronta borbe za lične slobode i prava, tek su sedamdesete godine označile početak dubokih, dugotrajnih i velikih transformacija: „Od 1970-ih godina naovamo svuda vidimo naglašeno skretanje prema neoliberalizmu, kako u političko-ekonomskim aktivnostima tako i u mišljenju. Deregulacija, privatizacija i povlačenje države iz mnogih područja socijalne potpore umnogome su opšta karakteristika… Postaparthejdska Južna Afrika vrlo brzo je prigrlila neoliberalizam, a čak i savremena Kina, kao što ćemo videti, čini se da se kreće u tom pravcu.

Pored toga, zastupnici neoliberalnog puta sada zauzimaju uticajne položaje u obrazovanju (univerziteti i mnogobrojni ‘trustovi mozgova’), u medijima, na sastancima članova upravnih odbora u korporacijama i finansijskim institucijama, u ključnim državnim institucijama (ministarstva finansija, centralne banke), a takođe i u takvim međunarodnim institucijama kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija (STO), koje regulišu globalne finansije i trgovinu.” (isto: 15-16). Uprkos tome što tvrdi da su “Volker i Tačerova su iz dubina relativne pomrčine na površinu izvukli jednu specifičnu doktrinu koja je živela pod imenom ‘neoliberalizam’”(isto:14), Harvi takođe primećuje da je ova do kraja neartikulisana doktrina tokom sedamdesetih iosamdesetih godina preoblikovana u centralni model globalne ekonomske politike (isto: 14), tako da “budući istoričari mogu u priličnoj meri gledati na godine 1978-1980. kao na revolucionarnu tačku zaokreta u svetskoj društvenoj i ekonomskoj istoriji” (isto: 13).

Zauzimajući središnje mesto ne samo u eksperimentalnim područjima periferije i centra, već predstavljajući sebe kao ključnu snagu procesa globalizacije, neoliberalizam se smestio u institucionalno-ekonomske, državne, političke, kulturne i društvene sfere globalne civilizacije kao “samorazumljiva”, “nužna” i “oslobađajuća” paradigma koja više nema suparničkih modela. Stoga su reči Margaret Tačerda “nema alternativa” zvučale podjednako proročki kao i njena konstatacija da ne postoji tako nešto kao što je društvo, postoje samo pojedinci (kasnije je pojedincima, u konzervativnom maniru, dodala i porodicu). Međutim, globalni efekti neoliberalizma ne bi mogli biti ostvareni za tako kratko vreme na tako različitim mestima da nisu postajala ona institucionalna uporišta koja su od njega stvorila hegemonistički diskurs: “ukratko, neoliberalizam je, kao način diskursa, ostvario hegemoniju. On ima prožimajuće efekte na način mišljenja sve do tačke gde postaje inkorporisan u zdravorazumski način na koji mnogi od nas tumače, žive i razumeju svet” (isto:16). Dakle, sama proizvodnja neoliberalnog diskursa bila je institucionalizovana i to u tri bitne sfere: neoliberalna država, ekonomske organizacije i institucije i obrazovni sistem i nauka.

Na prvi pogled može izgledati da se radi o paradoksu.Naime, neoliberalna doktrina zahtevala da se kompetencije države ograniče na parlamentarizam, donošenje zakona, legalnu upotrebu sile i odbrambene strategije. Odnosno da te kompetencije budu odvojene od tržišta. Međutim, Harvi izvrsno primećuje da su država i državni aparat postali instrumenti rastuće neoliberalne moći. Stoga ne treba da čudi to što autor veliku pažnju posvećuje neoliberalnoj državi kao onoj vrsti državnog aparata koji se koristi u akumulaciji bogatstva (poglavlje 3: Neoliberalna država).

Kao noviji primer neoliberalnog državnog aparata Harvi navodi posleratnu neoliberalnu rekonstrukciju Iraka, čiji je arhitekta bio Pol Bremer (Paul Bremer)[1]: “Prema neoliberalnoj teoriji, vrste mera koje je izložio Bremer bile su i neophodne i dovoljne za stvaranje bogatstva, a otuda i za veću dobrobit stanovništva u celini. Pretpostavka da se slobode pojedinca mogu garantovati slobodom tržišta i trgovine predstavlja kardinalno obeležje neoliberalnog mišljenja, i ona je dugo oblikovala američko stanovište prema ostatku sveta. Ono što su Sjedinjene Države očigledno nastojale da nametnu prisustvom sile u Iraku bilo je stvaranje državnog aparata čija bi osnovna misija bila da olakša uslove za akumulisanje profitonosnog kapitala od strane domaćeg, kao i stranog kapitala.

Ovaj vid državnog aparata ja zovem neoliberalnom državom” (isto:22). U poglavlju pod nazivom Neoliberalizam na probi u kojem Harvi pokušava da predstavi razarajuće efekte uparivanja neliberalne države i neoliberalne doktrine ukazano je na ironiju ovog prividnog paradoksa. Naime, Sjedinjene Američke Države i Kina kao dva najvećaekonomska motora koja su pokretala svet, vodeći ga kroz globalnu recesiji koja je nastupila nakon 2001. godine pribegavale su kejnsijanskim (Keynesian) strategijama u očuvanju neoliberalnog poretka: “SAD su svoj militarizam ikonzumerizam masovno finansirale iz deficita, a Kina je finansirala svoje masovne investicije u infrastrukturu i fiksni kapital na osnovu neizmirenja dugova, korišćenjem nenaplativih plasmana” (isto: 195). Ali, kako kaže Harvi, postoji jedna mnogo zlokobnija interpretacija ovog prividnog paradoksa: “Ako ostavimo po strani, kao što sam uveren da moramo, tvrdnju da je neoliberalizacija samo primer kada pogrešna teorija podivlja(da nam ne zameri ekonomista Stiglic) ili slučaj bezumnog traganjaza lažnom utopijom (da nam ne zameri konzervativni politički filozof Džon Grej [John Gray]), tada smo suočeni sa tenzijom između održivog kapitalizma, s jedne strane, i obnove/rekonstituisanja moći vladajuće klase, s druge” (isto:195-196).

Svakako, još veća ironija ovog prividnog paradoksa je u tome što se stara liberalna ideja ljudske slobode i jednakih životnih šansi u neoliberalnoj strategiji deformisala u zahteve za militantnim “oslobodilačkim” intervencijama, od podrške desničarskim režimima u Južnoj Americi, preko Bliskog Istoka do Balkana. U ovom slučaju “je neokonzervativizam u potpunosti konzistentan sa neoliberalnim programom koji obuhvata vladavinu elita, nepoverenje u demokratiju i održanje tržišnih sloboda” (isto:110). Naravno, oni su konzistentni i u tome što su shvatili da se slobodno tržište i kapital mogu relativno uspešno zaštiti preko instrumentalizovanih državnih aparata koji “naglašavaju potrebu za militarizacijom kao lekom za haos pojedinačnih interesa” (isto:111). Otuda ne treba da čudi da “okrutna sveprisutnost američke imperijalne moći možda leži iza rapidnog umnožavanja neoliberalnih državnih formi širom sveta od sredine 1970-ih godina naovamo” (isto:24).Tamo gde vidimo da država još uvek funkcioniše, ispunjavajući svoju drevnu ulogu, jeste njeno monopolističko delovanje u sferi (legitimnih) prinuda i nasilja, pre svega nad onima koji žele da u otporu pronađu alternative.

Otuda se, primećuje Harvi, javlja i stalna težnja za militarizacijom. S druge strane, instrumentalizovana neoliberalna država jednostavno je svedena na to da “postane mehanizam za preusmeravanje resursa ka biznisu” (Miler, 2012: 44), ili da minimalno interveniše, „samo koliko je potrebno da se obezbede pojedinačne slobode i ugovorno pravo“ (Berč i Tikel, 2012: 73). Drugim rečima “suočena sa društvenim pokretima koji zahtevaju kolektivne intervencije, neoliberalna država je i sama primorana da interveniše, katkad represivnim metodama, ukidajući time iste one slobode koje bi trebalo da podržava” (isto: 95).

Da bi se obezbedio legitimitet za ograničavanje kompetencija države i za njenu neoliberalnu instrumentalizaciju, kao i da bi se obezbedio legitimitet ideje i prakse slobodnog tržišta, deregulacije, privatizacije javnog sektora, sveopšte komodifikacije (commodification), individualizma i ukidanja starih oblika društvenih solidarnosti i integracija (Harvey 2010: 69; Harvey 2005: 23, 165), neoliberalizam se oslanjao na naučna institucionalna uporišta. Uspon neoliberalne teorije neodvojiv je od hegemonističkog nametanja jednog novog diskursa kao opštevažećeg u kojem je (po Margaret Tačer) ekonomija samo jedan metod (Harvi,2012: 40), a krajnji cilj radikalno preoblikovanje društva i postojećih društvenih odnosa.

Ako se može reći da je postojalo jedno intelektualno jezgro koje je dalo snagu i dalje generesalo naučni i akademski neoliberalni diskurs, onda je to mala grupa intelektualaca, ekonomista i filozofa koja je bila okupljena oko Fridriha fon Hajeka (Friedrich von Hayek): “mala i povlašćena grupa strastvenih zagovornika (uglavnom akademskih ekonomista, istoričara i filozofa) okupila se oko glasovitog austrijskog političkog filozofa Fridriha fon Hajeka, želeći da 1947. godine stvori Društvo Mon Pelerin (nazvano tako po jednoj švajcarskoj banji gde su se prvi put sastali; od viđenijih ličnosti tu su bili Ludvig fon Mizes [Ludvig von Mises], ekonomista Milton Fridman pa čak, jedno vreme, i znameniti filozof Karl Poper [Popper]) “ (isto: 36). Ako je svojim intelektualnim i ideološkim delovanjem ova grupa uspela nešto da uradi, to je da legitimiše jednu novu ekonomsku politiku – neoliberalizam – kao“spasonosnu” strategiju za jedan drugačiji globalni svet. Njihova intelektualna dominacija, udružena sa eksperimentalnom primenom u neoliberalnoj ekonomskoj praksi, postigla je začuđujućidruštveni i psihološki efekat: “Ako se pokaže kao uspešan, taj konceptualni aparat može postati utisnut u svakodnevno, zdravorazumsko mišljenje, da se prihvata kao zagarantovan i ne podleže preispitivanju. Osnivači neoliberalne misli prihvatili su političke ideale ljudskog dostojanstva i slobode pojedinca kao osnovne, odnosno kao „centralne civilizacijske vrednosti“ (isto:19).Ovim intelektualnim osnaživanjem neoliberalne prakse, postignuto je ono što Harvi naziva konstrukcijom saglasnosti (poglavlje 2: Konstrukcija saglasnosti). To je, između ostalog, i deo odgovora na pitanja koja postavlja Harvi: Kako je ostvaren neoliberalizam, i ko ga je ostvario?Dakle, kako je onda stvorena saglasnost dovoljna da legalizuje neoliberalni zaokret?Kako je onda, uostalom, neoliberalizam uspeo da nametne sveobuhvatan zaokret u pravcu zamene prethodno utvrđenog liberalizma?Konačno, to je i deo odgovora na pitanje kako je moguće da su efekti neoliberalne doktrine i prakse, koliko god bili različiti u svojim modalitetima, prihvaćeni bez alternativa: “Krajnji efekat tog procesa bio je takav da su ga sve više u mnogim delovima sveta videli kao neophodan, pa čak i u potpunosti „prirodan“ način za uređivanjedruštvenog poretka” (isto:61).

Još jednom, neoliberalizam nas suočava sa paradoksom ili sa prividnim paradoksom: kako je moguće suprotstavljati se nečemu što počiva na ideji slobode? Kako je moguće ne upotrebiti silu ako je u pitanju sloboda? Kako je moguće sputavati ljudsku preduzimljivost i želju za postignućima, ljudsku individualnost? Ali Dejvid Harvi kao briljantni kritičar ne propušta da demistifikuje nemetnutu “samorazumljivost” i pokušaj neoliberalizma da monopilizuje ideju individualnih sloboda, slobodnog tržišta i ograničavanje državnih uticaja na ono što se nekada nazivalo građansko društvo. Neoliberalna doktrina je svesno preuzela ideale ličnih sloboda od starog modela liberalizma, ali ih je isto tako svesno preusmerila da budu suprotstavljeni intervencionističkoj i regulatornoj politici države.

Ovim je neoliberalizam demistifikovan kao još jedan pokušaj obnove klasne moći, što čini jednu ključnih socioloških teza Harvijeve knjige. Naime, Harvi na veoma jasan način ukazuje na to da se sa usponom neoliberalizma pojavila nada da će interesi kapitalističke klase biti zaštićeni i da će oni obnoviti svoju vladajuću poziciju. “Neoliberalizam je bio dobro opremljen za ovaj ideološki zadatak” (isto:63), primećuje Harvi.U tom smislu, prvo je trebalo ideološki neutralisati stara značenja samog pojma klase, koji je bio opterećen revolucionarnim kontekstom marksističke teorije. Iako je i marksizam imao problema u jasnijem definisanju pojma klase. Marks nije ostavio konciznu i široko prihvatljivu definiciju klase (podsetimo da se

Kapital prekida upravo na onom mestu gde je trebalo izložiti teorijski koncept klase), ali ideja da klasa nije samo ekonomska, već i društvena i politička kategorija – kategorija moći – neodvojiva je od marksizma.“Neoliberalizacijaje, u svakom slučaju, nametnula njeno redefinisanje” (isto:49).Posebno u Sjedinjenim Državama koncept klase izgubio je sve one karakteristike koje su mogle da upute na moć i bilo koje oblike društvenih sukoba. Time je koncept klase izgubio bilo kakva značenja koja mogu da razvijaju kritičku i alternativnu teoriju. Ukratko, klasa je proglašena mrtvom (Pakulski and Waters 1996). Ona više nije bilamakro-akter koji može da stvara istoriju. Neki potpuno novi akteri i procesi mnogo su više odgovorali neoliberalnoj ideologiji i praksi.Na istorijsku scenu postindustrijskih, postmodernih, fluidnih, neoliberalizovanih društava stupaju neki novi „kolektivni“ akteri čije su karakteristike transfunkcionalnost i mobilizacija veoma difuznih socijalnih kategorija. Te se kategorije češće zasnivaju polu (i rodu), seksualnosti, etnicitetu, životnim stilovima, religiji ili nekim vrstama lokalnosti (Pakulski and Waters 1996: 143).

Za razliku od društvenih klasa koje su mobilisale ljude na osnovu njihove tržišne pozicije i mogućnosti da na tržištu zadobiju određene količine materijalnog bogatstva (kao kod MaksaVebera), novi kolektivni akteri – koji su više nalik društvenim pokretima, supkulturama ili kontrakulturama – svoju pripadnost definišu kao prolaznu i fluidnu. Njihove su organizacione strukture, ako ih uopšte ima, decentralizovane i polimorfne. Za razliku od društvenih klasa u klasičnim industrijskim društvima, čiji su pripadnici bili povezani zajedničkim tržišnim,društvenim i političkim pozicijama, postklasni kolektivni akteri su labavo povezani svojim nejasnim identitetima, prolaznim uverenjima ili nekim vidovima kulturnih, to jest supkulturnih životnih stilova i vrednosti.Harvi se studioznije ovom temom bavio u drugoj knjiziStanje postmoderne (1989; 1990), ali ni u kontekstu neoliberalizma nije mogao da zaobiđe ovu temu.

Naime, sfera kulture nije ostala povlašćeno i zaštićeno područjeod neoliberalnih uticaja. Šta više, postmoderno stanje u savremenoj kulturipružilo je još jedan varljivi legitimitet za ideju ličnih sloboda i slobodnog tržišta, mobilnosti, deregulacije i komodifikacije svega onoga što nikada ranije u istoriji nije bilo predmet kupovine i prodaje: seksualnosti, kulture, istorije, nasleđa (Harvi 2012:211-212).  “Neoliberalizacija je zahtevala, i na političkom i na ekonomskom planu, izgradnju neoliberalne, tržišno zasnovane populističke kulture diferenciranog konzumerizma i individualnog libertarijanizma. U tom svetlu, neoliberalizam se pokazao mnogo kompatibilniji onom kulturnom impulsu koji je bio poznat pod nazivom ‘postmodernizam’, koji se već dugo skrivao u zasedi, a sada je mogao da se pojavi u punom cvatu, i kulturno i intelektualno kao dominantan pokret.

Neoliberlism by Tiago Hoisel

To je bio izazov koji su 1980-ih godina korporacije i elite razradile do savršenstva” (p. 63).U sprezi sa usponom novih tehnologija i medija, postmodernizam je osnažio postojanje komunikativnog kapitalizma(communicative capitalism) (Dean, 2009) kao onog tipa kasnog kapitalizma koji subjektivnost “realizuje” u imaginarnom, virtuelnom i aktivistički sterilnom prostoru. Vraćajući se sa periferija svojih prvobitnih eksperimentalnih pokušaja sedamdesetih godina u središta koja će osamdesetih i devedesetih godina biti zadužena za njegovu plansku globalizaciju, neoliberalizam je osnažio ekonomsko-politička načela simbolično-komunikativnim principima. Tako “Koncept komunikativnog kapitalizma označava čudno spajanja demokratije i kapitalizma u kojem savremeni subjekti su proizvedeni i zarobljeni “ (isto: 22). Jednom kada je ovim strategijama na simboličkom nivou subjektivnost zarobljena u virtuelne prostore komunikativnog kapitalizma, subjektivitet više ne može da proizvede sebe kao ključnog aktera koji generiše društvo – konačno, kao aktera društvenih promena. To je prepušteno drugim silama, pre svega samoregulativnom slobodnom tržištu – ideji bez koje bi se neoliberalizam urušio. Ovim stavovima je još jednom potvrđena hipoteza Dejvida Harvija daneoliberalizam kao sveprisutna i hegemonistička paradigma ima izvorišta svog legitimitetai u kulturi, isto kao kao i u politici, ekonomiji i nauci.

Sasvim je bilo očekivano da Dejvid Harvi –socijalni geograf – posebnu pažnju posveti neravnomernostima geografskog razvoja globalizovanog i neoliberalizovanog sveta (poglavlje4: Neravnomernosti geografskog razvoja). Uz dva poglavlja koja slede nakon ovog (poglavlje 5: Neoliberalizam sa kineskim karakteristikama; poglavlje 6: Neoliberalizam na probi), može se reći da ona pokušavaju da sumiraju dosadašnje neposredne učinke neoliberalne ekonomske politike, koji imaju svoj trag u humanog geografiji. Upoređujući različite efekte neoliberalne ekonomske praksena svim kontinentima, zaključci koji se nameću su u velikoj meri sumorni. Obećanja globalizacije da će svet biti slobodniji, bezbedniji i bogatiji, izneverena su. Ukoliko bi se neki pojedinačni slučaj neravnomernog geografskog razvoja mogao postaviti kao paradigma ukupnih globalnih efekata neoliberalizma, u tom slučaju bi argentinski model verovatno na najbolji način sumirao kratku istoriju neoliberalizma: “čitava ta epizoda zaudara na „novi imperijalizam: pustošenje ekonomije, nagomilavanje ogromnih nejednakosti, privredna stagnacija praćena dubokom i upornom depresijom i masovnimosiromašenjem stanovništva kao posledica najveće koncentracije bogatstva u argentinskoj istoriji“… (isto: 140).

Neravnomerni geografski razvoj ponovo nudi jednu paradoksalnu sliku savremenog sveta. On nikada u svojoj istoriji nije bio bogatiji, moćniji i tehnološki napredniji. Ali isto tako, globalizovani, neoliberalizovani svet koji ostaje nama i generacijama koje dolaze posle nas nikada u svojoj istoriji nije bio siromašniji. Nikada u svojoj istoriji geografski razvoj nije bio neravnomerniji. Istorija ne pamti toliko velike društvene i ekonomske razlike kakve postoje danas. Nikada u istoriji toliko mali broj ljudi nije monopolizovao zajedničke resurse pod doktrinarnim izgovorima privatizacije, deregulacije, slobodnog tržišta i ličnih sloboda. Stoga je Harvi hrabro odlučio da ove zapanjujuće činjenice nazoveIzveštajima sa frontova (Dispatches from the Frontlines), pozivajući nas da uvidimo da se iza prividnosti bogatstva, slobodnog tržišta iglobalizacije odvija borbau kojoj je zalog zajednička budućnost.

Prošlo je tek nesto više od trideset godina od kako je politički „ozvaničeno“ postojanja jednog, u početku relativno stihijskog, u velikoj meri neartikulisanog i haotičnogi kontradiktornog koncepta (Harvey 2005: 64) – naime neoliberalizma kao radikalne konzervativne orijentacije – a već se pišu njegove istorije. No ove istorije nisu preuranjene. To posebno nije Harvijeva Kratka istorija neoliberalizma, izvrsna studija o našoj zajedničkoj istoriji; izveštaj sa frontova naše zajedničke sadašnjosti; kratka istorija naše zajedničke budućnosti.Na kraju, treba reći da ove “preuranjene” istorije nisu samonikle. One su deo duge kritičke tradicije društvenih nauka i njenih težnji da oslobodi potencijale sopstvene refleksivnosti. U tom smislu, i pre nego što je preoblikovanje globalnog društvenog poretka nakon Drugog svetskog rata  zadobilo svoje neoliberalno obličje, Karl Polanji na kojeg se Harvi više puta poziva u svojoj knjiziizrekao je reči koje danas zvuče proročki: „Urođena slabost društva devetnaestog veka nije to što je bilo industrijsko, već što je bilo tržišno društvo. Industrijska civilizacija i dalje će postojati i kada utopijski eksperiment samoregulativnog društva ostane samo u sećanju“ (Polanji,  2003: 240; Polanyi 2001: 258). Ovakve anticipacije koje može da ponudi mali broj ljudi, a kojima svakako pripada Dejvid Harvi, istovremeno i plaše i hrabre, jer front je otvoren, ishod neizvestan, ali ne postoji takva ideologija, doktrina ili teorija koja će zauvek ukinuti alternative. Istorija, kao i budućnost, jeste pronalaženje alternativa.