Internet je nemilosrdan kada oseti slabost. Virtuelne zajednice koje čine legije anonimnih provokatora se iz zabave u talasima obrušavaju na svaku osetljivu manjinu ili pojedinca: žene, decu, gojazne, Slovene, crnce, homoseksualce, Aleksandra Vučića… Jedino što se na internetu prezire više od slabosti su licemerje i ograničavanje slobode govora. U našim predizbornim kampanjama, u takvim trenucima, kao bespoštedno sredstvo obračuna sa cenzurom isplivavaju mimovi napravljeni po ugledu na daleko najčuveniji insert iz nemačkog filma „Hitler: poslednji dani, koji je u globalnim razmerama već odavno upokojen.
Provokatore (ili trolove, ako koristimo odgovarajući žargon) je najlakše pronaći na forumu pod nazivom 4chan. Osnovna karakteristika 4chan zajednice je da praktično niko od desetina hiljada neformalnih članova ne potpisuje svoje poruke, već forumski softver svakome ko nešto napiše automatski dodeljuje ime Anonymous. Članovi zajednice se međusobno oslovljavaju sa Anon, a kao simbol koriste Gaja Fouksa koji je 1605. pokušao da digne u vazduh engleski Parlament, odnosno masku sa njegovim likom koju je za naslovnu stranu antitačerovskog stripa „V for Vendetta“ (1982) nacrtao ilustrator Dejvid Lojd. Tu masku, kao i ime Anonymous, javnost je prvo upoznala kroz ulične proteste protiv Sajentologa, arhineprijatelja Anonimusa, a kasnije i kroz Occupy pokret koji je preuzeo 4chan ikonografiju, učinivši je time nepoželjnom na forumu na kome je i nastala.
Često se čuje da su Anonymous hakeri, što je pogrešno. Većina Anona su tinejdžeri vrlo prosečne kompjuterske pismenosti i njihova snaga leži u velikom broju i dobroj koordinaciji a ne u veštini baratanja kompjuterima. Tačnije je nazivati ih haktivistima, što je termin koji poslednjih godina označava borce za ljudska prava i slobodu govora koji u svojim aktivnostima isključivo koriste internet. U duhu interneta je da se surfuje u digresije, te je sada zgodno pomenuti i da je Slobodan Milošević tokom suđenja u Hagu pokušavao da diskredituje jednog svedoka govoreći o njegovim vezama sa opskurnom teksaškom hakerskom grupom Cult of the Dead Cow (cDc), čiji su članovi skovali reč „haktivist“.
Uz anonimnost, osnovne karakteristike haktivista su poznavanje medija, eliptičnost u iskazu, inteligencija, izuzetna duhovitost i, najčešće, odsustvo empatije. U slučajevima kada Anon zajednica prihvati obrazac, obično vizuelni, dobija se templejt koji se u beskraj naizmenično menja i ponavlja čime ulazi u širu kategoriju internet fenomena pod nazivom “mim” (ne “meme”, kako se pravilno piše na engleskom i pogrešno izgovara na srpskom).
Ričard Dokins je u knjizi “Sebični gen” još 1978. godine predstavio termin “mim” sa namerom da imenuje pojavu koja je u kulturi pandan onome što je genu evoluciji. To znači da je internet zajednica malo pogrešno doživela ovu reč pošto je ona u originalu bliža današnjem internet viralu nego internet mimu, ali i da ga je uspešno apdejtovala učinivši ga najmanjim nosiocem značenja ili informacije, kulturnim atomom koji se širi poput virusa.
Digitalna provincija
Kao i svaki drugi uspešan virus, i uspešan mim ima epidemije, a te epidemije imaju svoj početak, zenit i kraj. Jedan od najpopularnijih mimova je insert iz nemačkog filma Der Untergang („Hitler: poslednji dani“, O. Hirschbiegel, 2004), koji prikazuje poslednjih deset dana Adolfa Hitlera. U pitanju je scena u kojoj Hitler saznaje da planirani kontranapad nije ni pokušan jer nije skupljeno dovoljno vojnika, kao i da su sovjetske jedinice pred njegovim vratima. Patient zero tj. prva osoba od koje je počela da se širi ova globalna epidemija je Youtube korisnik po imenu DReaperF4, koji je scenu u bunkeru titlovao tekstom o manama probne verzije video igre Microsoft’s Flight Simulator X – prvo na španskom a onda i na engleskom – i postavio je na Youtube 10. avgusta 2006. Znači, pre skoro osam godina.
Internet mimovi imaju ograničen rok trajanja: nešto što je kul i u trendu preko noći postaje univerzalno prihvaćen simbol anahronosti i nerazumevanja aktuelnih procesa. Na internetu, u čije je značenje utkan pojam brzine, rokovi su neuporedivo kraći nego u stvarnosti.
Kako se onda dogodilo da u moru mimova kojima je srpski fragment interneta reagovao na Feketić dođe do kreiranja toliko mnogo novih verzija mima koji je svoj vrhunac doživeo davne 2008. godine, kada su Wired, New York Times Magazine i brojni drugi štampani mediji izveštavali o ovom za njih u tom trenutku novom fenomenu? Dva su razloga u pitanju.
Srbija je i u digitalnom svetu provincija, prilično udaljena ne samo od kulturnih centara već i od bitnih puteva koji vode ka tim centrima. Kod nas je lako biti prorok: dovoljno je pratiti aktuelne svetske trendove, pričati o njima i sa sigurnošću će se svi oni ostvariti u roku od nekoliko godina.
Okasnela popularnost Der Untergang mima u Srbiji naizgled može da nam pomogne da utvrdimo koliko smo ometeni u digitalnom razvoju. Zaključak bi bio da za svetom kasnimo tačno osam godina, jer toliko je prošlo između zenita popularnosti ovog mima u svetu i Feketića, zenita popularnosti ovog mima kod nas. Samo naizgled, naglašavam, jer u toj jednačini čiji je rezultat osam godina nije uzet u obzir„Barbara Strejsend efekat“.
Fotograf Kenet Adelman je 2002. godine slikao više od 12.000 fotografija sa namerom da dokumentuje eroziju kalifornijske obale. Fotografije su postavljene na sajt Californian Coast Line i nisu privukle skoro nikakvu pažnju sve dok advokati Barbare Strejsend nisu zatražili da se jedna od tih fotografija ukloni jer se na njoj nalazi slika kuće i imanja Strejsendove, zapretivši usput tužbom od 50 miliona dolara. Nakon što je sud presudio da objavljivanje fotografije ne narušava privatnost, objavljen je i podatak da je pre tužbe sporna slika preuzeta devet puta, od čega su je dva puta preuzeli advokati Barbare Strejsend, dva puta lično Barbara, a jednom njen prvi komšija. Nakon tužbe, slici je samo na sajtu pristupilo više od 420.000 ljudi, što je rezultiralo davanjem imena „Barbara Strejsend efekat“ fenomenu da je na internetu cenzura najbolje sredstvo popularizacije.
Gledajući ova dva primera – Anone sa jedne i Barbaru Strejsend sa druge strane – deluje da je lako razumeti da pravilno korišćenje interneta zahteva anonimnost i slobodu govora. Na žalost, u prvih nekoliko dana ovogodišnje izborne kampanje svedočili smo spektakularnom gaženju oba ova principa.
Svaka ideja anonimnosti na internetu, bar kada je u pitanju SNS izborna kampanja, raspršena je u roku od samo nekoliko dana tokom kojih se srpska internet javnost htela-ne htela upoznala ne samo sa likovima i delima Marija Maletića i Sime Čulića, vođa SNS „internet timova“, već i sa – zahvaljujući print skrinovima zatvorenih Fejsbuk grupa –imenima, licima i privatnim prepiskama brojnih članova tih timova.
Sloboda govora, pak, napadnuta je povlačenjem sa Jutjuba brojnih inkarnacija video klipa „Supermen u Feketiću“ koji titlovima – slično principu uspostavljenom u mimu Der Untergang – ismeva Aleksandra Vučića i njegovu akciju spasavanja zavejanih putnika. Da je ta cenzura potekla od SNS potvrdio je na svom Tviter nalogu Mario Maletić, očigledno uveren da je u pitanju nešto čime bi trebalo da se hvali, i upravo to nas vraća na Der Untergang mim.
)
Hitler ti neće oprostiti
Pre četiri godine, u aprilu 2010, vlasnik filmskih prava Constantin Films je takođe pokrenuo akciju uklanjanja Der Untergang mima sa Jutjuba, uz obrazloženje da on banalizuje Holokaust i Drugi svetski rat. Zakonsku osnovu za skidanje klipova su pronašli, ili su bar tako tvrdili, u DMCA (Digital Milennium Copyright Act). Ubrzo su se na Jutjubu, kao reakcija na cenzuru, pojavile hiljade novih klipova uključujući i jedan („Hitler DMCA Takedown Rant“) u kome Hitler besni zbog uklanjanja Der Untergang mimova sa Jutjuba. U tom klipu se objašnjava i šta je „Fair Use“, odnosno koja je pravna osnova za postavljanje mimova i zašto je zahtev kuće Constantin Films neosnovan. U uklanjanju klipova sa Jutjuba SNS se poslužio sličnom taktikom, sa istim rezultatima: u roku od samo nekoliko sati pojavilo se na stotine novih mimova koji su još nemilosrdnije ismevali Aleksandra Vučića.
U pokušaju da se koliko-toliko sanira šteta izazvana nezgrapnim potezima i nepoznavanjem osnovnih principa internet komunikacije, na fejsbuk stranicu Aleksandra Vučića je ubrzo postavljen do tada sporni, a od tada „šaljivi“ klip. Upravo ovaj potez, zamišljen kao još jedan dokaz Vučićeve omnipotentnosti, najzabrinjavajući je dokaz da postoji sve snažnija kontrola nad onime šta se govori u javnosti, jer osnova za zabranu ili za ukidanje te zabrane nije zakon već volja jednog čoveka.
Dakle, za svetom ne kasnimo tih osam godina koliko je prošlo od momenta kada je na svim ostalim mestima Der Untergang mim doživeo vrhunac popularnosti, već samo četiri godine, koliko je prošlo od trenutka kada je u svetu titlovanje bar nakratko postalo simbol borbe za slobodu govora.
Igrom slučaja, tačno toliko traje jedan izborni ciklus.
Mirko Stojković, profesor dramaturgije video igara na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu
broj 105, mart 2014.