Šezdesetih godina Vera Linhartova bila je jedan od pisaca kojima su se najviše divili u Čehoslovačkoj, ova pesnikinja pisala je meditativnu, hermetičnu, neodredivu prozu. Pošto je 1968. napustila zemlju i otišla u Pariz, počela je da piše i da objavljuje na francuskom. Budući da je poznata po usamljeničkoj prirodi, začudila je sve svoje prijatelje kada je, početkom devedesetih godina, prihvatila poziv Francuskog kulturnog centra u Pragu i dala saopštenje u okviru razgovora posvećenog problematici egzila. Nikada nisam na tu temu čitao nešto većma nekonformistično i lucidno.
U drugoj polovini prošlog veka svi su postali izuzetno osetljivi na sudbine ljudi proteranih iz svoje zemlje. Ta saosećajnost zamaglila je problem egzila plačevnim moralizmom i bacila u zasenak konkretnu prirodu života prognanog, koji je, prema Linhartovoj, često umeo da preobrazi svoje izgnanstvo u oslobađajući odlazak „negde drugde, obavezno u nepoznato, a otvoreno za sve mogućnosti“. Očigledno, ona je hiljadu puta u pravu! Da nije, kako bismo razumeli naizgled šokantnu činjenicu da posle sloma komunizma gotovo nijedan od značajnih umetnika koji su emigrirali nije požurio da se vrati u zemlju? Kako to? Slom komunizma ih nije podstaknuo da u svojoj domovini proslave praznik Velikog povratka? A čak i ako im povratak nije bio po volji, na razočaranje publike, zar nije morao biti njihova moralna obaveza? Linhartova: „Pisac je pre svega slobodan čovek, a obaveza da sačuva svoju nezavisnost u odnosu na sve prinude uvažava se pre bilo koje druge. I sad više ne govorim o onim bezumnim prinudama koje pokušavaju da nametnu zloupotrebu moći, već o ograničenjima – što su dobronamernija, sve ih je teže osujetiti – koja im nameću osećaj obaveze prema zemlji.“ Uistinu, prežvakavaju se klišei o ljudskim pravima, dok se, u isto vreme, individua i dalje smatra vlasništvom njenog naroda.
Ona ide i korak dalje: „Ja sam, dakle, izabrala mesto na kome želim da živim, ali sam, takođe, odabrala i jezik kojim želim da govorim.“ Prigovoriće joj: nije li pisac, iako je slobodan čovek, čuvar svog jezika? Linhartova: „Često se smatra da je jedan pisac manje no bilo ko drugi slobodan u svojim kretanjima, jer ostaje neraskidivo vezan za svoj jezik. Mislim da je i tu reč o jednom od onih mitova koji služe kao izgovor plašljivim ljudima…“ Jer: „Pisac nije zarobljenik samo jednog jezika.“ Velika, oslobađajuća rečenica. Samo kratkotrajnost njegovog života sprečava pisca da izvuče sve zaključke iz ovog poziva na slobodu.
Linhartova: „Srodni su mi nomadi, jer ne osećam svoju dušu kao statičnu. Takođe, imam pravo da kažem da mi je egzil dobro došao da ispuni ono što je oduvek bila moja najdragocenija želja: da živim negde drugde.“ Kada Linhartova piše na francuskom, da li je ona i dalje češki pisac? Ne. Da li onda postaje francuski pisac? Ne, ni to. Ona je drugde. Drugde, kao što nekad beše Šopen, drugde kao, kasnije, Nabokov, Beket, Stravinski, Gombrovič, svaki na svoj način. Razume se, svako je svoj egzil proživljavao na jedinstven način i iskustvo Linhartove jeste krajnji slučaj. Ipak, nakon njenog radikalnog, prosvetljujućeg teksta, o egzilu se ne može više govoriti na isti način kao ranije.
Prevod s francuskog: Sonja Veselinović
(Iz knjige Milana Kundere Susret, Arhipelag, 2009)