Čuvenu uzjavu Henrija Forda da je „neuspeh šansa da se počne ponovo, ali mnogo inteligentnije“, potvrđuje i statistika da preduzetnici imaju veće izglede da uspeju u drugom pokušaju. Uprkos tome, u većini kultura poslovni neuspeh se doživljava kao prepreka za buduće poduhvate, ili čak kao stigma – gubitak poštovanja i reputacije, koji obeshrabruje ne samo one koji nisu uspeli već stvara daleko širi osećaj inferiornosti u celom društvu.
Istraživanja sprovedena širom sveta ukazuju da način na koji određena kultura pristupa neuspehu može uticati i na to kako će preduzetnici percipirati rizik. U zemljama kao što su SAD, Izrael ili Tajvan, početne greške se doživljavaju kao izuzetno značajno iskustvo na putu ka uspehu, dok u brojnim drugim zemljama i kulturama postoji stalni strah od neuspeha koji sprečava preduzetnike da rizikuju, kočeći pojedinačnu inicijativu. Analitičari u navedenim kulturološkim razlikama traže objašnjenja za društveni i ekonomski fenomen da su preduzetnički poduhvati daleko brojniji u anglosaksonskom svetu, nego u Evropi ili Aziji.
Lideri u preduzetništvu se izdvajuju upravo po tome što su kao pobornici novih ideja i promena skloniji preuzimanju rizika. Takve lične karakteristike ih razlikuju od tradicionalnih kompanijskih rukovodilaca, a njihovo poslovanje je mnogo dinamičnije i prilagodljivije nego što je to slučaj sa velikim kompanijama, koje – čak i kada se suočavaju sa neuspehom – teško i mnogo sporije donose odluke o poslovnim zaokretima koji su neminovno skopčani i sa neizvesnošću. No, na preduzetničku dinamičnost može u značajnoj meri da utiče stanje u poslovnom okruženju, a koje je, opet, povezano sa društvenim stavovima prema promenama i riziku. U društvima koja su otvorenija za promene, pa time i za stav da se na greškama uči, i poslovno okruženje je dinamičnije i podsticajnije za razvoj preduzetničke inicijative, brži razvoj i rast poslovanja.
Stigma koja prati preduzetnički neuspeh je u određenoj meri prisutna u svim kulturama, ali rezultati istraživanja nedvosmisleno pokazuju da su individualističke kulture, generalno, u tom pogledu tolerantnije od kolektivističkih kultura. Tako, na primer, Japanci, Francuzi, Nemci i Koreanci iskazuju manju sklonost ka preduzetništvu usled straha od reakcije društva u slučaju ne uspeju. Kod Amerikanaca, Kanađana i Norvežana taj strah izostaje, jer je u njihovim kulturama prisutnija daleko veća tolerancija prema neuspehu. Treba imati u vidu da se preduzetništvo poima kao individualistička težnja, pa se, stoga, lakše ostvaruje u sredinama u kojima pojedinac oseća veću slobodu da upravlja svojim životom u odnosu na društvene pritiske, nego u okruženju u kojem su potrebe, ciljevi, socijalne norme i vrednosti zajednice značajnije od pojedinačnih. Samim tim, i posledice koje proističu iz neuspeha, za pojedinca u individualističkom okruženju mogu imati manji značaj kada je u pitanju njegova vera u sebe da pokuša ponovo.
Kako stigma utiče na dalju karijeru
Kako će stigma zbog neuspeha dalje uticati na karijeru preduzetnika, zavisi od nekoliko osnovnih faktora. Prvi je, na koji način će sam preduzetnik doživeti greške koje je počinio, koliko duboko će one uticati na njegov stav prema poslu i kako će se nositi sa reakcijama okoline. Analize pokazuju da je dubina stigme značajno veća u kolektivističkim kulturama. Drugi činilac odnosi se na vreme koje je preduzetniku potrebno da se oporavi od bremena koje nosi usled poslovnog neuspeha, a što je ovaj period duži to će stigmatizovani pojedinac imati više problema da se vrati u normalu. Prema ovom pokazatelju, prednost je takođe na strani individualističkih kultura, gde je oporavak od poslovnog neuspeha u proseku daleko kraći. Treća dimenzija stigme – u kom obimu će preduzetnik osetiti posledice svog neuspeha – odnosi se na stepen njegovog udaljavanja od ostalih u okruženju, a koje je takođe uočljivije u kolektivističkim kulturama. Za navedene razlike u pogledu tolerancije na grešku, jedan od najilustrativnijih primera su uporedna istraživanja o preduzetničkom uspehu Indijaca, koji su u Kaliforniji za vrlo kratko vreme razvili veliki broj uspešnih preduzetničkih poduhvata, nasuprot onima koje su preduzeli u Bangladešu.
Međutim, nacionalna kultura nije jedini faktor koji određuje u kojoj meri neuspeh utiče na preuzimanje rizika. Kao što je već pomenuto, dinamika poslovnog okruženja u kojem se razvija preduzetništvo takođe bitno utiče na njegov razvoj. Dinamičnu sredinu karakteriše velika brzina kojom se dešavaju promene, inovacije, nesigurnosti i nepredvidivosti, pa i prilike na tržištu takve sredine nastaju i nestaju velikom brzinom. U dinamičnim sredinama, pređašnji neuspesi ili uspesi nisu pouzdani indikatori za budući ishod preduzetničkog poslovanja, pa je time i breme neuspeha podnošljivije za preduzetnika, a negativne reakcije u okruženju traju kraće i manjeg su obima.
Sa druge strane, u konzervativnom poslovnom okruženju, u kojem se stabilnost poslovanja kroz već dokazane poslovne modele percipira kao imperativ, u velikoj meri se „konzervišu“ i mogućnosti na tržištu. U takvim sredinama pojedinci se plaše neuspeha jer je novih poslovnih prilika malo, pa samim tim i šansi za prevazilaženje stigme zbog poslovnog promašaja. Breme neuspeha ima daleko veće negativne posledice po dalju karijeru, jer se počinjene greške doživljavaju kao jasan indikator nedovoljnih sposobnosti preduzetnika, a to stvara skepsu prema mogućnosti da njegov sledeći pokušaj ima bolji ishod. Drugim rečima, preovlađujući vrednosni sud „jednom neuspešan, zauvek neuspešan“, veoma otežava poslovni oporavak, pa je preduzetnički neuspeh u konzervativnim poslovnim sredinama obeležen stigmom koja je duboka i dugotrajna.
Stečajni limb
Indikativan pokazatelj za stepen tolerancije u nekom društvu prema greškama u poslovanju je i način na koji je uređena stečajna regulativa. Zakoni o stečaju u Sjedinjenim Državama su do te mere fleksibilni da preduzetnik, kada ne uspe, gotovo istog trenutka može da se oproba u novom poslovnom poduhvatu. Situacija je donekle drugačija u evropskim državama. Preduzetnici u Velikoj Britaniji ostaju „zaglavljeni“ u stečajnoj proceduri najmanje tri godine, dok u brojnim drugim zemljama „stečajni limb“ traje sve dok preduzetnik u potpunosti ne isplati svoje finansijske obaveze prema poveriocima. Shodno dugotrajnosti takvih procesa, uvećava se i društvena cena njegovog neuspeha i smanjuju šanse za novu priliku.
Započinjanje sopstvenog posla je uvek rizičan poduhvat usled nedostatka iskustva i nedovoljnog poznavanja situacije na tržištu, pa je logično da preduzetnici sa dužim „stažom“, pod uslovom da su izvukli pouke iz sopstvenih grešaka, posluju uspešnije od onih koji se tek oprobavaju u samostalnom poslu. Upravo iz tog razloga, potrebno je da zakoni o stečaju budu izbalansirani tako da zaštite interese poverioca, ali i da pružaju nove šanse preduzetnicima. Izuzetno dobar primer takvog pristupa je izraelski model finansiranja OCS („Office of the Chief Scientist“), koji nudi sredstva „bez rizika“ : u slučaju neuspeha sredstva se ne nadoknađuju, ne postavljaju se zahtevi za udeo u vlasništvu u zamenu za finansiranje, niti za učešće u upravljanju kompanijom. Preduzeća koja dobijaju ovu vrstu finansijske podrške, obavezna su da vrate sredstva u slučaju ako njihov poduhvat uspe. O značaju nove prilike za preduzetnike govori se i u nedavnom izveštaju Evropske komisije, u kojem se navode nalazi da poslovi „iz drugog pokušaja“ ostvaruju brži rast prihoda i zapošljavanja, i zaključuje da politika „druge šanse“ predstavlja nedovoljno ispitanu, a obećavajuću alternativu za otvaranje većeg broja novih firmi i radnih mesta.
Nataša Nikolić, rukovodilac odeljenja za marketing i razvoj poslovanja u EY
Biznis & finansije 102/103: Mala i srednja preduzeća