Tom rečenicom koja znači: Pobednik je Beograđanin Nikola Savić – završen je veoma gledani reality show „Masterpeace/Remekdelo“ koji je pet meseci, svake nedelje privlačio pažnju gledalaca trećeg kanala italijanske televizije. Preko 5.000 potencijalnih pisaca prijavilo je svoje romane na ovaj neuobičajeni konkurs u kojem se izdavačka kuća Bompiani, kao suorganizator, obavezala da će pobednički roman štampati u 100.000 primeraka. Poslednje večeri, sinoć, 30. marta, u konkurenciji je ostalo pet fantastičnih pretendenata na poziv književnika. Prošli su kroz neveraovatne, povremeno surove peripetije da bi sem što su im romani bili najbolji, pokazali kako su u vremenskoj stisci i pred kamerama sposobni da opišu, udahnu autorsku osobenost od najbanalnijih susreta na ulici do pisanja scenarija za filmove.
Petoro njih našlo se u poslednjem okršaju: Stefano Busa, lekar; Lorenco Vargas, student Hari Poterovskog lika; Stefano Truko, službenik; Rafaela Silvestri, ex menadžer i Nikola Savić, magacioner u mestašcu Oriago De Mira, nedaleko od Venecije. U Italiju je došao kada je imao 12 godina, završio srednju školu i diplomirao na fakultetu za komunikacije. Oženjen, 36 godina i ima ćerku.
Poslednje večeri prvi otpada lekar Busa, vidno poražen, iako je među 5.000 pretendenata ipak peti. Sledeći student Vargas, neuverljivo blefira kako mu nije stalo što ne uspeva. Ostaju troje, od kojih činovnik Truko, kad mu saopšte da ispada iz igre oduševljeno konstatuje da mu je od početka bila opsesija da bude treći i eto uspeo je u tome. Priznaje da su preostalih dvoje nenadmašni.
Finalisti, menadžerka Silvestri i magacioner Savić, dobijaju „protežere“ – pisce od uspeha. Donato Karizi, dva miliona prodatih knjiga čita delove romana menadžerke Silvestri, ubeđuje žiri i publiku kako je njen roman „Udaljenost od Helsinkija“ najbolji. Savića podupire Suzana Tamaro, 17 miliona prodatih knjiga, kako kaže odlučila se za njega jer je iz Jugoslavije, koja je njena druga domovina, godinama je pisala svoje romane sedeći ispod Titove slike iz partizanskog doba. Eto iz te Jugoslavije koje više nema, dolazi pisac velike literarne snage i ulazi u evropsku literaturu na velika vrata. Čitaju na na smenu, kao dijalog, delove romana uz bučno navijanje publike.
Definitivnog pobednika glasaju ravnopravno publika, žiri i Elizabeta Zgarbi urednica izdavačke kuće Bompiani. Publika daje prednost spisateljici, žiri Saviću. Preostaje na urednici Zgarbi da presudi. Obrazlaže: „Najradije bih proglasila oboje pobednicima, međutim, pravila nalažu da bude samo jedan. Roman Rafaele Silvestri je briljantan, do savršenstva cizeliran, mogao bi bez ikakvih intervencija odmah u štampu“. Izgleda da je presudila pala u njenu korist. Međutim: „Savić nije tako prefinjen, ali ima neku maniju, unutrašnji naboj, ima – talenat. Zato glasam njega“. Nikola skače, trči prema urednici i ljubi je. Presrećan i zbunjen konstatuje: „Ljudi ja sam pisac. Objaviće mi roman“. Nastaje opšte grljenje, aplauzi, haos, žiri, publika, pobednici, sve izmešano – italijanski veselo. Svi trče prema Nikoli, ljube ga čestitaju. Lepo je biti makar svedok nečije vraški teško izborene pobede. Još je pritom „naš“. Nikoli daju „primerak“ njegovog romana, koliko za slikanje. Korice upečatljive. On otvara, a unutra prazne, bele stranice. Biće popunjene u rekordnom roku i u tiražu od 100.000 primeraka. Popunjene njegovim romanom: „Bolji život“ o mladoj generaciji osamdesetih, o ratu (o kojem nema direktno ni reči), o seksu (o kojem takođe nema ni reči), o životu, surovom a lepom, koji se ima zašto živeti.