Verujete li u neku od sledećih tvrdnji:
Svetom upravlja „globalna vlada u senci“; izabrani političari su njihove marionete.
Vašington je sam osmislio i izveo terorističke napade 9/11.
Obavezne dečje vakcine su odgovorne za „epidemiju“ autizma.
Osma bin Laden je živ.
Globalno zagrevanje je izmišljotina eko-levičara.
NASA-ini snimci čovekovog spuštanja na Mesec su foto-montaža.
Ukoliko verujete, znajte da niste usamljeni u tome. Prema rezultatima nedavne ankete, izvedene na reprezentativnom uzorku Amerikanaca s pravom glasa, više od dve trećine američkih birača veruje u barem jednu od najrasprostranjenijih teorija zavere: 37 odsto biračke populacije SAD stoji iza tvrdnje da je globalno zagrevanje podvala; 28 procenata smatra da postoji „tajna globalna vlada“, koja iz senke upravlja svetom; petina glasačkog tela je ubeđena da dečje vakcine izazivaju autizam; šest odsto veruje da je Osama bin Laden živ.
Šta su teorije zavere i ko su ljudi koji u njih veruju? U društvenim naukama, još od sredine šezdesetih godina prošlog veka, kada je američki istoričar Ričard Hofštater (Richard Hofstadter) objavio pionirsku analizu ovog fenomena, „The Paranoid Style in American Politics“, njegovo razmatranje dominantno se kreće u terminima deluzija i paranoje. Delimično i zbog toga što ponekad zaista postoji veza između konspiracionističkih uverenja, s jedne, i deluzija karakterističnih za šizotipnu paranoju, s druge strane, psiholozi su, dugo, svoj doprinos na temu ograničavali na puku afirmaciju psihopatološkog karaktera konspiracionističkog mišljenja.
Ako ni zbog čega drugog, a ono u svetlu rasprostranjenosti uverenja koja se mogu podvesti pod konspiracionistička, psihopatološka objašnjenja teorija zavere pokazala su se neadekvatnim; u suprotnom bi se za oko dve trećine odrasle populacije SAD – a nema razloga da mislimo da drugde stvari stoje bitno drugačije – moralo reći da pati od ozbiljnog mentalnog poremećaja. Usvajanje novih perspektiva omogućilo je psiholozima da ovaj fenomen zagrebu iz više različitih uglova. Neka od saznanja do kojih su došli, u poslednjih deceniju i po, deluju u najmanju ruku neočekivano.
Konspiracija kao pogled na svet
Ukoliko neku od tvrdnji s početka teksta držite istinitom, s priličnom pouzdanošću se može reći da tačnom smatrate barem još jednu stavku s navedene liste. U ne jednom psihološkom istraživanju, pokazana je značajna pozitivna korelacija između inače nepovezanih konspiracionističkih uverenja. Ako, recimo, verujete da su princezu Dajanu ubili agenti britanske obaveštajne službe MI6, najverovatnije u dosluhu s kraljevskom porodicom, postoji velika verovatnoća da ste ubeđeni i da je HIV „proizveden“ u laboratoriji, da je misija „Apolo“ inscenirana, da vlade skrivaju dokaze o vanzemaljcima…
Da stvar bude zanimljivija, efekat se ne topi ni kada su u pitanju dve međusobno isključive teorije zavere. Tako osoba koja veruje da je pogibija princeze Dajane lažirana, istovremeno prihvata i teoriju da je ubijena u zaveri koju su skovali vladini agenti i kraljevska porodica; što je snažnije nečije uverenje da je Osama bin Laden već bio mrtav kada su američki specijalci otkrili lokaciju na kojoj boravi i stigli po njega, to je veća mogućnost da će ista osoba prihvatiti i teoriju po kojoj je Osama i danas živ i zdrav.
Dakle, ljudi koji su uvereni u istinitost konkretne teorije zavere, skloni su da istovremeno prihvate i kontradiktornu verziju istog događaja ili pojave. Kako je ovako nešto moguće?
Krenimo od definicije! Teorija zavere je narativ – predložak o grupi nečasnih, ujedno moćnih ljudi ili ogranizacija, koji u strogoj tajnosti rade na ostvarenju određenog, najčešće gnusnog cilja, po pravilu na opštu štetu. Jasno, ukoliko ste skloni da poverujete da je nekakva strašna zavera mogla biti sprovedena u delo u savršenoj tajnosti, onda vas malo šta ograničava u formiranju ubeđenja da su mogući i drugi slični scenariji. Otuda interkorelacija među suštinski, odnosno sadržajno nepovezanim konspiracionističkim objašnjenjima.
Važnije od same definicije, iz rezultata psiholoških istraživanja proizilazi da teorija zavere nije neposredan odgovor ili reakcija na konkretan događaj ili pojavu. O njoj se pre može govoriti kao o opštem pogledu na svet, kao o nekoj vrsti standardnog objašnjenja događaja i/ili pojava generalno. Otuda je moguća pozitivna korelacija između međusobno isključivih konspiracionističkih uverenja. Njih na okupu ne drži međusobna kompatibilnost, već to što su i jedno i drugo saglasni s uverenjem višeg reda – opštim pogledom na svet.
U prilog ovakvoj koncepciji teorije zavere ide i jedna od njenih ključnih karakteristika: oštra opozicija zvaničnom, konvencionalnom narativu. U tom smislu, srž teorije zavere nije ubeđenost u predloženi tok događaja, već neverovanje u opšteprihvaćenu, oficijelnu verziju toka događaja.
Ukoliko bi ovakva teorija teorije zavere bila tačna, to bi značilo da zagovornicima konkretne konspiracije nije presudno bitno da ponude, nametnu i odbrane svoje tumačenje određenog (istorijskog/političkog/svakodnevnog) događaja, koliko da izraze neslaganje s oficijelnim, najčešće i dominantnim pogledom na isti. Dvoje britanskih psihologa, Majkl Vud (Michael J. Wood) i Karen Daglas (Karen M. Douglas), testirali su – i potvrdili – ovakvo predviđanje.
Vud i Daglas analizirali su sadržaj i ton onlajn komentara terorističkih napada 9/11, objavljivanih u drugoj polovini 2011. godine, na internet stranicama britanskih i američkih mejnstrim medija: ABC News, CNN, Independent, Daily Mail. Analiza je pokazala da „konvencionalisti“ (komentatori koji prihvataju zvaničnu verziju događaja) znatno više nego „konspiracionisti“ (komentatori koji zagovaraju neku od alternativnih verzija istog događaja) citiraju informacije koje idu u prilog njihovoj poziciji (56 odsto naspram 31 odsto). Nasuprot tome, konspiracionisti češće (u 64 odsto slučajeva) navode informacije koje bi mogle da obore oficijelno viđenje napada na Kule bliznakinje; konvencionalisti to čine u 44 odsto svojih komentara.
Ukratko, zagovornici teorija zavere se prvenstveno identifikuju kroz nepoverenje u zvaničnu verziju datog događaja, i njene izvore, pa se u skladu s tim fokusiraju na pokušaje njenog derogiranja. Daleko manje napora ulažu u eventualno dokazivanje ispravnosti svoje pozicije.
Psihosocijalne karakteristike teoretičara zavere
Prva psihološka istraživanja fenomena teorije zavere bila su fokusirana na odlike konspiracionističkog narativa. Ustanovljeno je da ga karakteriše slaba potkrepljenost (sada vidimo da teoretičari zavere i ne ulažu posebne napore u njihovo dokazivanje) inače sumnjivim dokazima, cirkularnost, repeticija fabrikovanih premisa… U novije vreme, psiholozi su se okrenuli „publici“, tj. istraživanju psiholoških i kognitivnih karakteristika ljudi koji prihvataju konspiracionistička objašnjenja realnosti. Ne tako obimna literatura sugeriše da mentalni sklop sklon formiranju i internalizaciji konspiracionističkih uverenja karakteriše opšte nepoverenje u ljude; snažno nepoverenje u simbole autoriteta; osećaj bespomoćnosti; osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom i ishodima; nisko samopouzdanje; sklonost sujeverju i paranormalnom; makijavelistički pristup u socijalnim interakcijama; otvorenost za nova iskustva.
Verovanje u neke od rasprostranjenih teorija zavere, kao što je teorija da su vakcine uzročnik mentalnih poremećaja, deluje, iskreno rečeno, više kao opozicija razumu, nego establišmentu i etabliranom narativu. Očekivalo bi se da ljudi koji gaje takva konspiracionistička uverenja imaju krajnje specifičan način rezonovanja, ako ne i ozbiljne kognitivne deficite. Nema naznaka da to i jeste slučaj. Ima, međutim, pokazatelja da zagovornici teorija zavere, zajedno s osobama sklonim sujeverju i verovanju u paranormalno, u poređenju s opštom populacijom imaju izraženije probleme na planu probabilističkog zaključivanja.
Među kognitivnim psiholozima nema dileme o tome da je čovek generalno loš u proceni verovatnoće odeđenog događaja ili ishoda. U uslovima nesigurnosti ili manjka informacija, prostor za grešku je znatno veći. Kada u takvim okolnostima donosimo odluke, posežemo za kognitivnim prečicama, heuristikama koje nam omogućuju da reltivno brzo i lako donesemo sud, na žalost, na uštrb tačnosti. I dok niko od nas nije imun na posezanje za lakim rešenjima, čini se da su teoretičari zavera tome skloniji, pri čemu su posebno osetljivi na grešku konjunkcije.
Logička greška konjunkcije ogleda se u povezivanju inače nepovezanih događaja i pripisivanju visoke verovatnoće određenom ishodu na bazi umišljenog kauzalnog odnosa s nezavisnim događajem. Uzmimo primer iz svakodnevnog života. Razmišljate o prijatelju s kojim se niste čuli duže vreme. U tom trenutku, zvoni vam telefon; zove baš on. Ako ih posmatrate izolovano, nijedan od ovih događaja nije neobičan. Sigurno ponekad razmišljate o svojim prijateljima. Isto tako, prijatelji vas sigurno ponekad zovu telefonom. Ako ste, međutim, skloni „onostranom“, vrlo lako ćete rezonovati da između ovakva dva događaja mora postojati tajna veza. „Ne može biti slučajno da me pozvao baš sada, dok razmišljam o njemu.“
Na terenu teorije zavere, „slučaj“ Aleksa Džonsa, jednog od najprominentnijih američkih teoretičara zavere. Neposredno nakon eksplozija bombi duž staze Bostonskog maratona, Džons je američku javnost podsetio da su, 9/11, teroristi oteli dva aviona upravo s aerodroma u Bostonu. Svejedno, nakon uspostavljanja veze između dva događaja, zaključuje da je bostonski teroristički akt lako mogla izvesti upravo vlada SAD, u nastojanju da ingerencije službi koje regulišu pitanja bezbednosti u saobraćaju proširi i na sportske događaje.
Društvene implikacije teorija zavere
Onima koji u njih ne veruju, nisu ništa više od predmeta poruge. Teorije zavere nisu, međutim, socijalno inertan fenomen. Za početak, samo izlaganje konspiracionističkom sadržaju povećava verovatnoću da će neko prihvatiti takva uverenja. Važnije od toga, jednom kada ih prihvati, manja je verovatnoća da će se uključiti u šire procese drutšvenog i političkog odlučivanja; na primer, da će izaći na izbore i glasati ili podržati akcije usmerene na smanjenje emisije CO2.
Prihvatanje teorija zavere, izvesno, podrazumeva interakciju između odgovarajućeg psihološkog sklopa – dispozicija ka konspiracionističkom mišljenju – i situacionih faktora – na primer, dostupnost, tj. verovatnoća da se dođe u dodir s teorijama zavere. Ali, otkud one na prvom mestu? Zašto uopšte postoje?
Jedan od plauzibilnih odgovora bi glasio da teorije zavere reflektuju potrebu za jasnoćom i sigurnošću. Činjenica da se redovno ispredaju u kontekstu prirodnih katastrofa, nesreća izazvanih ljudskim faktorom, kao što su ratovi, teroristički napadi ili ekonomski kolapsi, u kontekstu bolesti koje ugrožavaju i/ili odnose veliki broj ljudskih života itd, govori u prilog tezi da ljudi pomoću teorija zavere pokušavaju da steknu kontrolu nad nečim što ih nadilazi. U redu, ali zašto se okreću teorijama zavere kada za svaku od pojava na koje se odnose postoje i racionalnija objašnjenja?
Viren Svami (Viren Swami), profesor psihologije na Univerzitetu u Vestminsteru, otkrio je, naizgled paradoksalnu, pozitivnu korelaciju između sklonosti ka konspiracionističkim objašnjenjima i privrženosti demokratskim principima. Prema rečima Ketrin Olmsted (Katryn Olmsted), profesorke istorije na Univerzitetu u Dejvisu, Kalifronija, teorije zavere ne bi postojale kada u realnosti ne bi bilo pravih zavera, koje po pravilu podrazumevaju manipulaciju informacijama i demokratskim procesima i procedurama.
Internet, koji naizgled olakšava pristup pravim informacijama i relevantnim izvorima, stvari je, neočekivano, učinio gorim. Zahavljujući njemu, ljudi lakše mogu selektivno da pristupe informacijama koje idu u prilog njihovom pogledu na svet i već formiranoj slici o određenom događaju ili pojavi. U tom smislu, teorije zavere se mogu posmatrati u kontekstu šireg sistema uverenja i ideološkog usmerenja pojedinca.
Ko veruje u Da Vinčijev kod, odnosno zaveru, kojom je prikriveno navodno božansko poreklo Marije Magdelene? Troje psihologa koji su se bavili ovim pitanjem utvrdili su da vernici privrženi „klasičnom hrišćanstvu“ bez razmišljanja odbacuju takvu ideju. Poklonicima New Age filozofija, pak, zvuči daleko prihvatljivije.
U tri recentne studije do sličnih zaključaka došao je i australijski psiholog Stiven Luandovski (Stephen Lewandowsky) sa svojim saradnicima. Njih je interesovao odnos konspiracionističkog uma prema naučnom metodu i nauci kao izvoru istinitih informacija. Očekivano, njihove studije potvrdile su hipotezu da tendencija ka odbacivanju naučnih objašnjenja stoji u pozitivnoj korelaciji sa sklonošću ka prihvatanju teorija zavere. To, međutim, nije kraj priče. Podozrivost prema nauci često je u službi odbrane šireg sistema verovanja i ideoloških svetonazora. Konkretno, nepoverenje u preovlađujući stav naučnika o globalnom zagrevanju – i ulozi čoveka u emisiji gasova odgovornih za efekat staklene bašte – prema nalazima Luandovskog i saradnika, prevashodno je motivisano privrženošću idealima slobodnog tržišta i vrednostima karakterističnom za socijalni konzervativizam.
Ukratko, konspiracionistički um je paradigmatski primer motivisanog rezonovanja – čovekove sklonosti da veruje u ono u šta želi da veruje i odbaci kao netačno ili nedokazano sve što njegovim uverenjima predstavlja izazov. Klasična studija ovog fenomena objavljena je još šezdesetih godina prošlog veka, ubrzo nakon što je u časopisu Surgeon General publikovan rad, u kojem se rak pluća dovodi u vezu s pušenjem. Ispostavilo se da su nepušači bezrezervno prihvatili ovakav nalaz, dok su joj se pušači suprotstavljali tvrdnjama da mnogi pušači žive dugo (tačno, ali nepušači u proseku žive duže i od raka pluća oboljevaju daleko ređe), da je mnogo toga rizično po zdravlje (opet tačno, ali ni na koji način ne pobija vezu između pušenja i lošeg zdravlja) i sl. Imajući u vidu motivisano rezonovanje i s njim povezanu konfirmacijsku pristrasnost – tendenciju da informacijama i dokazima koji idu u prilog našem uverenju pridajemo disproporcionalno veliki značaj, tj. da zanemarujemo informacije i dokaze koji ga ugrožavaju i opovrgavaju – teorije zavere su „usud“ čak i u svetu balansiranih, istinitih informacija.
Preuzeto sa mindreadingsblog.wordpress.com