Skoro svaki naučno-fantastični siže koji uključuje vremenska putovanja podrazumeva akciju uklanjanja Hitlera. Iako uklanjanje takvog jezivog ljudskog bića zvuči opravdano – to, verovatno, ipak nije dobra ideja, piše Din Barnet u londonskom Gardijanu.
Ako biste iznenada dobili pristup vremenskoj mašini, šta je prva stvar koju biste učinili? Ako ste rekli „ubiti Adolfa Hitlera“, onda čestitamo – nalik ste likovima iz naučno-fantastičnih romana. Čitava ta stvar u vezi „pristupa vremeplovu“, već, zapravo i sugeriše da je ubistvo Hitlera želja koja se sasvim podrazumeva. Svaki SF lik koji putuje kroz vreme (barem oni nastali u zapadnom društvu) izgleda da želi da ga likvidira, za razliku od Staljina koji je otišao u zapećak, neometan od strane vremenskih putnika, od kojih su svi zauzeti Hitlerom koji im je na nišanu.
Što je i razumljivo. Ko ne bi želeo da spreči holokaust? To je verovatno najgora stvar počinjena u istoriji. Samo kažem „verovatno“ jer ne poznajem čitavu istoriju, a kapacitet ljudi da budu užasni ne treba potcenjivati. Ali, tako plemenito kao što izgleda – ubistvo Firera, zahvaljujući putovanju kroz vreme – predstavlja strahotnu ideju i to iz realnih a ne samo onih razloga koji su izmišljeni. Dakle, treba da nabavite vremeplov i isplanirate njegovo ubistvo – a evo nekoliko razloga zašto to ne bi trebalo učiniti.
Etička dilema
Da li biste zaista mogli da ubijete drugo ljudsko biće? Uprkos tome što se ovaj čin podrazumeva i lako je shvatljiv u oblasti pop-kulture (strip, film), ljudi obično nisu predisponirani da jedni druge ubijaju. Ovo, naravno, nije apsolutna istina. Apstraktno razmišljanje o ubistvu je relativno česta pojava, a mnogi ljudi završe tako što oduzimaju živote drugih, usled složenog sticaja okolnosti, kao što su brutalnost doživljena u ranim godinama tokom vaspitavanja, ili usled brutalnog okruženja, ili možda usled nekog psihijatrijskog oboljenja. I, naravno – neki ljudi su jednostavno zli. Čini se izazovnim pomiriti ove motive s mentalitetom onoga koji planira da ubistvo Hitlera preraste u altruistički čin.
Ali, hajde da pretpostavimo da ste spremni da ubijete jedno ljudsko biće kako biste spasli milione drugih. Od čitave istorije koju bi ste svojim vremeplovom mogli da posetite, odlučili ste se baš za ubistvo Hitlera u XX stoleću. U redu. Kako god. Kada ga ubiti? Kao dete, Hitler nije učinio ništa tako monstruozno što bi opravdalo njegovo ubistvo, pa da li ste spremni da mu, onda, oduzmete život? Film ‘Minority Report’, iako u daleko manjem opsegu i posledicama, takođe razmatra ovo pitanje.
Možda ga ubiti kasnije, kada dođe na čelo Rajha, ali još uvek nije počinio genocid. Ili bi tada bilo suviše kasno? Kada se svi činioci postave u jednu ravan, da li bi eliminacija Hitlera nešto promenila? To nas dovodi do drugog razloga zbog kojeg to ne bi trebalo učiniti.
Širi kontekst
Ovom se temom sjajno pozabavio Stiven Fraj u svojoj knjizi „Pravljenje istorije“. Da sada ne bismo kvarili suštinu knjige, reći ćemo samo toliko da mnogi pretpostavljaju kako je jedini i isključivi uzrok Drugog svetskog rata i svih pratećih strahota oličen u pojavi Adolfa Hitlera. Ovo je, nažalost, preterano pojednostavljeno. Nemačka 1930. godine nimalo nije bila utopijsko mesto naseljeno zabludelim zagovornicima mira, koji su bili tek tako iznebuha i jako oštećeni Hitlerovim harizmatičnim brkovima. Političke tenzije i sukobi već u bili prisutni i pre njegovog uspona, a kao rezultat prethodnog rata, gubitničkog revanšizma i velike ekonomske depresije, pa je Hitler samo bio u stanju da sve ovo iskoristi. Ako pretpostavimo da bi bio onemogućen da nanese sva ta zla, jer bi ga eliminisao neki od lutajućih vremenskih putnika, ne možemo da isključimo kako sve to – umesto njega – ne bi učinio neko drugi.
Teorija haosa
Ili, recimo, uzmimo često citiran primer efekta leptira, odnosno veoma male promene u veoma složenom sistemu koja bi mogla prouzrokovati veoma velike posledice. Možete kritikovati Hitlera iz mnogo valjanih razloga, ali jedna stvar stoji a to je da on nije bio nimalo „beznačajan“: da je bio, ne bi bilo ni želje da ga ubijete. Dakle, čak i da ste uspeli, s obzirom na uticaj koji je imao na mnoge živote, drastično biste preinačili budućnost/ sadašnjost, čak i ako se isplatilo da one budu „bolje“ bez Hitlera .
Dakle pretpostavimo da, ko god da ga je zamenio, taj „neko“ bio neefikasan i da se rat završio s manjim razaranjima i ljudskim gubicima. U ovom vremenskom sledu događaja, možda nema nemačkih raketnih naučnika koji su skončali u SAD, svemirski program je izgubio neke od svojih najboljih umova i napreduje sporije (ili uopšte i ne napreduje?). Svemirski program rezultirao je naučnim napretkom od kojeg zastaje dah, kao i tehnologijama proisteklim iz njega, od kojih jedan smer istraživanja napokon dovodi do putovanja kroz vreme. Međutim, sad kad ste promenili stvari, putovanje kroz vreme neće biti izmišljeno za vašeg života, pa, onda, ili vi nestajete i cela stvar ostaje nerešena, ili nestaje vaša vremenska mašina. I, tako, sad ste nasukani u ratnom Berlinu i upravo ste ubili voljenog vođu jedne od najmoćnijih vojnih mašinerija u istoriji.
Srećno.
Kulturna referenca
Ovo može izgledati kao mali problem, ali nije mudro prenebregnuti to kako su Hitler i njegovi postupci oblikovali društva svih onih koji su mu se usprotivili. Nacisti su skoro jednoglasno smatrani „lošim momcima“. Fenomen Godvinovog zakona (koji kaže da, kako onlajn diskusija na internetu postaje sve duža, tako se i povećavaju šanse da će neko u njoj spomenuti Hitlera i nacizam) ističe kulturološki refleks da naciste izjednačavamo sa zlim i pogrešnim. Svako ko se danas slaže sa njima zaslužuje (sasvim sa pravom) masovnu osudu. Bez ovog dramatičnog i strašnog primera – kako predrasude i fašizam mogu dovesti do zverstava – da li bi takve stvari bile danas tako snažno i razlogom anatemisane? Postojanje Hitlera verovatno je čovečanstvu poslužilo da se ljudi svih slojeva i nacija ujedine u patnji nastaloj pod nacizmom, združujući ih protiv Hitlera, što ima značajne posledice. Da li bi se i kada, da ste ubili Hitlera, ljudi ujedinili u dobru kako bi se suprotstavili zlu?
Takođe, nemojmo prevideti posledice rata koje su dovele do značajnih promena u pogledu jednakosti i sličnih stvari, i to u svetskom društvu u celini. To ne znači da se ove stvari ionako ne bi dogodile, premda je verovatno da su se dogodile daleko brže zbog Hitlerovog prisustva. Nemoguće je reći koliko bi možda bilo onih koji su stradali i umrli da se ljudi nisu zajedno ujedinili u borbi protiv Hitlera . Da li je to nešto zarad čega biste rizikovali da ubijete Hitlera, pa da se solidarnost među ljudima, nauštrb vašeg čina, ne uzme maha?
Hitler je izgubio
Ovo se iznenađujuće često previđa, pa se stalno ponavlja: Hitler nije pobedio. Šta god da mislite o ovoj sadašnjosti, ne živimo u nekoj turobnoj pustoši kojom dominira globalni Rajh. Jer, Hitler i njegova vojska su izgubili. Iako je pobeda skupo plaćena, ipak je, tehnički, to i dalje pobeda, pa zašto rizikovati da idemo natrag kroz vreme i uplićemo se u istoriju nametanjem našeg ishoda? A konačni, današnji rezultat je nesumnjivo bio takav zbog Hitlerove nekompetentnosti kao stratega, što je doprinelo da konačni ishod rata ispadne takav kakav je.
Na neki način, Hitler je imao savršenu kombinaciju nagona, harizme, zla ali i nesposobnosti, da ujedini svet protiv njega i obezbedi uslove za njegov krah. Ovo je tako malo verovatna kombinacija faktora da bi jedini način da se svesno desi nešto slično bio samo u slučaju kada bismo se vratili nazad kroz vreme i uklonili nekoga ko bi mogao da ga…
…ah…
Din Barnet obećava da nije putnik kroz vreme, nacista. Da jeste, on bi nam to rekao, ili hm, ipak ne?