„Veliki su skloni da se uljuljkaju u svojoj veličini. Nasuprot tome, mi smo ginuli za svoje klijente. Sve smo uložili na profesionalizam, kvalitet usluge i širenje saradnje, i mada bi to trebalo da bude nešto što se u poslu podrazumeva, to je bilo ono što nas je izdvojilo“, objašnjava Aleksandar Bakoč, generalni direktor kompanije Algotech, kako se od male firme postaje ozbiljna konkurencija multinacionalkama.
Kako sebe vidi Aleksandar Bakoč? „Kao čovek sam jako temeljan, istrajan i uporan. To što radim, radim konstantno i kockicu po kockicu. Tako možete da napravite i piramidu“. Ovaj inženjer specijalizovan za računarsku tehnologiju i informatiku, koji tvrdi da se uvek više prepoznavao u odnosima sa ljudima nego u samoj struci, danas u svojoj kompaniji zapošljava više od 50 stručnjaka koji se bave ICT rešenjima po meri korisnika, integracijom sistema, servisnom podrškom, kao i pružanjem konsultantskih usluga, obuka i treninga. Najpoznatiji su po rešenjima za kontakt centre, kao i po velikom broju projekata u oblasti računarsko-telekomunikacione infrastrukture za domaće i strane korporacije. Preduzeće ima ogranke u Mađarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj, a konsultantsko revizorska kuća Deloitte uvrstila ga je dve godine za redom među 50 najbrže rastućih kompanija u centralnoj i istočnoj Evropi.
Ako se čini da u Srbiji nikada nije vreme da se započne bilo kakav ozbiljniji poduhvat, Aleksandar Bakoč je sa svojim bratom Goranom baš to uradio u vreme kada se sve iz temelja raspadalo: osnovali su firmu 1992. godine. Nakon diplomiranja na ETF-u predomislio se oko odluke da ode u inostranstvo, a preduzetnički počeci nisu nimalo nalikovali teorijama o uspešnom poslovanju. „Nisam imao ni jasnu viziju ni veliku strategiju, jedino u šta sam bio siguran je da želim da se oprobam u pravljenju i prodaji softvera. Moj prvi posao je bio softver za agencije za nekretnine. Tada ih je bilo više od 100 u Srbiji, i svaku sam obišao, da bih na kraju uspeo da prodam dva, tri, po ceni od 800 maraka. Bio je to moj prvi poslovni uspeh, i osećao sam se jako ponosnim zbog toga.“
Osnivački kapital za pokretanje preduzeća iznosio je tek nešto više – 2.000 maraka, a Bakoč je do kancelarija došao tako što ih je dobio u zamenu od jedne građevinske firme za isporučenu opremu. Deo prostora je iznajmio drugoj firmi, a potom je krenuo u rešavanje trostruke poslovne enigme. Prvo, kako prodati legalne IT proizvode i usluge u „zlatnoj eri“ piraterije u Srbiji? Drugo, kako dobiti posao na suženom legalnom tržištu na kojem je tada neprikosnoveno vladalo nekoliko multinacionalnih kompanija? Treće, kako da to uspe početničkoj firmi koja nema „šeme i kombinacije“ i ne želi tako ni da radi, iako je to bio najpopularniji „poslovni model“ na domaćem tržištu. „Mislim da smo uspeli jer smo imali sve ono što veliki uglavnom nemaju. Veliki su skloni da se uljuljkaju u svojoj veličini. Nasuprot tome, mi smo ginuli za svoje klijente, danju i noću, da bismo ispoštovali ugovore i pokazali da smo drugačiji. Sve smo uložili na profesionalizam i kvalitet usluge, i mada bi to trebalo da bude nešto što se u poslu podrazumeva, to je bilo ono što nas je izdvojilo. Malopomalo, dokazivali smo da, iako mali, možemo da budemo kvalitetniji od konkurencije. I takav odnos prema poslu imamo i danas“.
Kako „ukrčkati“ stabilnost
Bakoč je, uporedo, na raznim seminarima i iščitavajući gomile ekonomskih knjiga učio šta su bilansi stanja i uspeha i sve drugo što nije znao, a morao je da nauči u hodu da bi upravljao preduzećem. „Srećom jako volim da učim, i sve to me je zanimalo, a iskreno mnogo sam naučio i na sopstvenim greškama. Takođe, konkurisali smo za pomoć u edukaciji gde god smo mogli, pre svega za programe koji su obezbeđivali dolazak stranih menadžera sa velikim praktičnim iskustvom. Mi i danas u kompaniji svi neprestano učimo, jer ova industrija se doslovno menja iz meseca u mesec, znanje koje imate danas zastarelo je već sutra. Istovremeno, u ovom poslu ceo svet vam je konkurencija, i to u situaciji kada kompanije više ne žele da kupuju sisteme, nego da na nivou servisa iznajmljuju vaše usluge. Ako kiljenti nisu zadovoljni, već posle tri meseca zameniće vas drugim provajderom. Morate neprestano da unapređujete konkurentnost jer je tržište jako fluidno“.
Stoga je recept za stabilnost poslovanja u „laboratoriji Algotech“ sačinjen od nekoliko bitnih sastojaka. Za razliku od početničkih koraka, stretegija kompanije za širenje na tržišta centralne Evrope bila je veoma promišljena i dobro isplanirana. Sa lokalnim partnerima napravljena je grupa kompanija pod istim imenom, koja deli resurse i klijente. „Regionalni klijenti traže regionalnu podršku i pogodnije im je da te usluge dobijaju u jednoj kompaniji – ako je zaista dobra. Mi smo postali prepoznatljivi kao neko ko može da izađe u susret svim njihovim zahtevima bez obzira u kom delu regiona posluju, jer kroz integrisanu organizaciju sinhronizujemo veštine koje razvijamo u različitim zemljama. Osim toga, kada dobijete posao u jednoj zemlji za jednog kiljenta, automatski otvarate vrata i za druga tržišta na kojima on posluje. Takođe, ideje koje se pokažu uspešne na jednom mestu, realizujemo i na drugom ako to ima smisla. Recimo, naša firma u Češkoj je aplicirala za bespovratna sredstva EU i kupila fabriku u blizini Praga, u kojoj je sada ogroman Data centar. To je odlična ideja koju bih voleo da realizujem i u Srbiji“.
Bakoč dodaje i da se tokom više od dve decenije poslovanja drži devize „nikada ne seci granu na kojoj sediš“, pa kompanija veoma vodi računa da zadrži i razvija ustaljene poslove koji joj obezbeđuju određenu dozu stabilnosti. „Uporedo istražujemo nove ideje i mogućnosti da ih plasiramo. Naravno, neke propadnu, ali one koje uspeju otvaraju nove perspektive na tržištu I onog momenta, kada prepoznate da ste našli „zlatnu žilu“, iz sve snage pokušavate da je eksploatišete“. Neke od uspešnih ideja realizovane su kroz osnivanje novih preduzeća, samostalno ili sa drugim kompanijama, a ima i slučajeva kada je Alogotech ulagao u perspektivne patente drugih firmi. „To traži ogromnu energiju, ali ja u tome uživam, ne bih mogao da provodim puno vremena u dokolici. Moj primarni motiv nikada nije bio novac. On jeste važan, ali meni je važnije da radim nešto kreativno i da se dobro osećam sa ljudima sa kojima to radim“.
Ljudi se boje da pogreše
Iako ne juri za novcem, ili baš zbog toga, Bakoč priznaje da jako vodi računa o troškovima i stabilnosti poslovanja. „Ja sam pristalica kalkulisanog rizika. Volim da promislim, vidim šta mogu da izgubim i šta mogu da dobijem i da na osnovu toga zaključim da li neku ideju želim da realizujem na taj način ili ne. Moja filozofija je: ispruži noge koliko ti je jorgan dugačak. To znači da svojim odlukama nikada nisam hteo da ugrozim nešto što imam da bih dobio nešto novo. Zato smo u razvoj uvek ulagali iz sopstvenih sredstava, i samo kada smo bili sigurni da možemo finansijski da podnesemo troškove i u slučaju da ideja u koju ulažemo ne uspe. Meni je stabilnost jako važna, i po cenu da ne napravimo neke svemirske rezultate“.
Sa druge strane, Bakoč nije bežao od odluka kakve su retke u Srbiji, poput one da ulazi u zajedničke projekte sa kompanijama koje su mu direktna konkurencija na tržištu. „Iskreno verujem u saradnju sa ljudima, i mislim da mi je, pored istrajnosti, upravo dar za saradnju najviše omogućio da uspem kao preduzetnik. Postavljanje zidova može doneti korist samo na kratak rok, ali dugoročno ste na gubitku. Saradnja, različitost, nove ideje – to je za mene suštinski kvalitet i put da stvorimo okruženje u kakvom bismo voleli da rastu naša deca. Nažalost, naše društvo generalno, a posebno kroz obrazovanje, odgaja ličnosti koje zavise od tuđih odluka. Ljudi se boje da pogreše, jer će ih društvo odmah osuditi zbog toga. U Srbiji je to veći problem od nedostatka novca, ta malodušnost koja je zaista frustrirajuća“.
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“