Mark živi u Park aveniji u Njujorku sa suprugom Dženet i njihovo troje dece. Zarađuje 500.000$ godišnje, okvirno, zavisno od toga da li je faza buma ili recesije, te se još nije mentalno privikao na odnedavno naglo porasle prihode. Mark je debeljko u kasnim četrdesetim godinama koji izgleda deset godina starije i vodi naizgled udoban (ali naporan) život njujorškog advokata. On je od onih tihih ljudi sa Menhetna. Očito nije čovek od koga bismo očekivali da pohodi barove ili kasnonoćne žurke u Tribeki i Sohou. On i supruga imaju komfornu kuću sa ružičnjakom i, kao i mnogim ljudima njihove dobi, načina razmišljanja i životnog standarda, stalo im je pre svega do (ovim redosledom) komfora, zdravlja i društvenog statusa. Radnim danima on ne stiže kući pre 21.30h, a ponekad ostaje u kancelariji maltene do ponoći. Krajem nedelje je toliko umoran da mu se desi da zaspi tokom trosatne vožnje do kuće i skoro celu subotu provede u krevetu oporavljajući se i dolazeći sebi.
Mark je odrastao u malom gradu na srednjem zapadu, kao sin tihog računovođe koji je baratao dobro naoštrenim žutim olovkama. Njegova opsesija oštrenjem bila je tako snažna da je uvek u džepu nosio rezač. Mark je vrlo rano pokazao znake inteligencije. Bio je izuzetno dobar đak u srednjoj školi. Išao je na Harvard, a posle na Pravni fakultet na Jejlu. Što bi se reklo, nije loše. Kasnije ga je karijera dovela u svet korporativnog prava, gde počinje da radi na velikim slučajevima za jednu prestižnu njujoršku advokatsku firmu, takvim tempom da mu jedva ostaje vremena da opere zube – i to bez mnogo preterivanja, s obzirom da je uglavnom večeravao u kancelariji, nabacujući sve više sala i poena za besplatne kolačiće što je više napredovao u karijeri. U uobičajenom sedmogodišnjem roku postaje partner u firmi, ali za to plaća i uobičajenu cenu. Prva supruga (koju je upoznao na koledžu) ga napušta, pošto se umorila od uvek odsutnog muža advokata i zasitila sve šturije i lošije komunikacije s njim – ali, ironično, i sledeća veza a potom i brak su joj bili sa jednim drugim njujorškim advokatom s kojim razgovor verovatno nije ništa dinamičniji, ali koji je čini srećnijom.
Markovo telo je postajalo sve mlohavije i, uprkos povremenim rigoroznim dijetama, morao je periodično da posećuje krojača da mu preradi po meri šivena odela. Nakon što se oporavio od depresije zbog razvoda, počeo je da izlazi sa Dženet, svojom advokatskom pomoćnicom, i ubrzo se venčavaju. Jedno za drugim, dobili su troje dece, kupili stan na Park aveniji i kuću izvan gradske vreve.
Dženetine poznanike čine roditelji druge dece koja pohađaju privatnu školu na Menhetnu u koju idu i njihova deca, kao i susedi u zgradi gde im je stan. Sa materijalističke tačke gledišta, oni su pri dnu lestvice u odnosu na ljude koje svakodnevno sreću, možda čak i na samom dnu. Najsiromašniji su u zgradi, nastanjenoj izuzetno uspešnim korporativnim menadžerima, trejderima na Vol Stritu i bogatim preduzetnicima. Njihova deca idu u školu sa decom iz drugog braka korporativnih mogula, koju su dobili sa svojim drugim, trofej-suprugama – možda čak i decom iz trećeg braka, ako se uzme u obzir razlika u godinama i manekenska građa majki te dece. A Markova supruga Dženet, baš kao i on, izgleda baš kao porodični-tip-iz-kuće-s-ružičnjakom.
Ti si gubitnik
Markova strategija istrajavanja na životu na Menhetnu možda jeste racionalna, s obzirom da zbog zahtevnosti posla ne bi imao vremena za svakodnevna duga putovanja do i od posla. Ali cena koju plaća njegova supruga Dženet je strašna. Zašto? Zbog njihovog neuspeha u odnosu na druge – na susede sa Park avenije. Otprilike na svakih mesec dana, Dženet ima krizu i podleže pritiscima i poniženjima koja doživljava od majki u školi kada sačekuje decu ili drugih žena s većim dijamantima koje sreće kraj lifta zgrade (u kojoj oni inače žive u jednom od najmanjih stanova). Zašto njen muž nije tako uspešan? Zar nije pametan i vredan? Zar nije imao skoro 1600 poena na SAT-u? Zašto je ovaj Ronald Kakogod, čija žena joj nikada čak ni ne klimne u prolazu, težak milione dolara, a za razliku od njenog muža, nije išao na Harvard i Jejl, nema tako visok koeficijent inteligencije i teško da ima ikakvu ozbiljnu ušteđevinu?
Nećemo se previše unositi u čehovljevske dileme privatnog života Marka i Dženet, ali on je dobra ilustracija vrlo uobičajenih emocionalnih posledica predrasude o uspehu. Dženet doživljava svog supruga kao neuspešnog, u poređenju sa okolinom, ali to je zbog uveliko pogrešne računice verovatnoće – zasnovane na pogrešnoj distribuciji. Gledano na nivou populacije SAD-a, Mark je vrlo uspešan, uspešniji od 99,5% svojih sunarodnika. U poređenju sa drugovima iz srednje škole, izuzetno je uspešan, što bi mogao i da potvrdi da je imao vremena da ode na povremena okupljanja svoje srednjoškolske generacije – uvideo bi da je najuspešniji od svih. U poređenju sa kolegama sa Harvarda, postigao je više od 90% njih (naravno, finansijski gledano). U poređenju sa kolegama sa Pravnog fakulteta Jejl univerziteta, uspešniji je od 60% njih. Ali u poređenju sa komšijama, on je na samom dnu! Zašto? Zato što je odabrao da živi među ljudima koji su uspeli u oblastima u kojima su neuspešni nevidljivi. Drugim rečima, gubitnici se u uzorku uopšte ne vide, pa izgleda kao da je on taj kome ne ide dobro. Ako živi na Park aveniji, čovek nema dodira sa gubitnicima, već vidi samo dobitnike. Pošto obično živimo u vrlo uskim krugovima, teško je proceniti sopstvenu situaciju iz perspektive šire od našeg malog geografskog habitusa. U slučaju Marka i Dženet, to dovodi do znatne emotivne boli; žena se udala za izuzetno uspešnog muškarca ali sve što sada u njemu vidi jeste gubitnik, u poređenju sa okolinom, jer prosto ne uspeva da ga uporedi sa uzorkom u kome bi ga sagledala u pravednijem svetlu.
Neko bi joj možda racionalno rekao: „Pročitaj knjigu Zavedeni slučajnošću od onog trejdera-matematičara. Govori o ulozi slučajnosti u životu i pokazala bi ti širu perspektivu stvari, zahvaljujući kojoj bi se osećala bolje“. Kao autor iste, voleo bih da ponudim univerzalni lek za 27.95$, ali pre bih rekao da bi joj u najboljem slučaju podarila oko sat i kusur utehe. Dženet je za olakšanje njenog bola potrebno nešto drastičnije. Stalno ponavljam da veća racionalnost ili isključivanje emocija po pitanju društvene hijerarhije nisu u ljudskoj prirodi, barem ne u našem trenutnom DNK zapisu. U racionalnom rezonovanju nema utehe. Kao trejder sam naučio ponešto o jalovim pokušajima da se razumom savladaju emocije. Ja bih Džene savetovao da se odseli u neki radnički kraj gde se ne bi osećala inferiorno u odnosu na komšiluk i gde bi predstavljali sam vrh socijalne lestvice. Mogli bi da iskoriste zabludu o uspehu okrećući je naglavce. A ako joj je baš stalo do društvenog statusa, onda bih joj čak preporučio neki od velikih radničkih stambenih blokova.
Još stručnjaka
Nedavno sam pročitao bestseler pod naslovom Milioner iz komšiluka, knjigu koja navodi na potpuno pogrešne zaključke (ali je gotovo zadovoljstvo čitati je). Autori su dva „stručnjaka“ koja pokušavaju da izvuku zaključke o zajedničkim osobinama bogatih. Istražili su niz trenutno bogatih ljudi i otkrili da nisu skloni rasipničkom životu. Nazivaju ih akumulatorima; osobama spremnim da odlože trošenje da bi uvećali bogatstvo. Najzanimljivije je što ističu prostu ali neočekivanu činjenicu da ovi ljudi obično ne izgledaju bogato – jer jasno je da izgledati i ponašati se bogato košta, da i ne računamo vreme potrebno za trošenje novca. Raskošan život je vremenski zahtevan; kupovina trendi odeće, upoznavanje sa vinima iz Bordoa, obilaženje skupih restorana. Sve ove aktivnosti traže mnogo vremena i skreću pažnju sa onoga što bi trebalo da je glavni fokus, to jest sa akumulacije nominalnog (i papirnog) bogatstva. Pouka knjige je da ćete najbogatije naći među ljudima za koje i ne sumnjate da su tako bogati. S druge strane, oni koji se ponašaju i izgledaju bogato u toj meri cede svoje bogatstvo da bi to moglo naneti znatnu i nepopravljivu štetu stanju njihovih finansija.
Ostaviću po strani to što ne vidim nikakav poseban heroizam u akumuliranju novca, posebno ako je osoba uz to dovoljno blentava da čak i ne pokuša da iskusi neku opipljivu korist od svog bogatstva (izuzev zadovoljstva redovnog brojanja parica). Ja nemam želju da žrtvujem dobar deo svojih navika, intelektualnih zadovoljstava i ličnih afiniteta da bih postao milijarder poput Vorena Bafeta i sasvim sigurno ne vidim zašto bih to uopšte postao ako ću se držati spartanskih (čak cicijaških) navika i ostati da živim u istoj kući. Nešto u vezi silnih pohvala koje se upućuju bogatima zbog štedljivog života mi prosto izmiče; ako je krajnji cilj štedljivost, trebalo bi da se zamonaše ili postanu socijalni radnici – trebalo bi da zapamtimo da je bogaćenje čisto sebičan akt, ne rad za društvenu dobrobit. Vrlina kapitalizma je što društvo može da se okoristi ljudskom pohlepom, umesto dobročinstvom, ali nema potrebe uz to još veličati tu pohlepu kao moralno (ili intelektualno) dostignuće (čitaoci će lako uvideti da, uz vrlo retke izuzetke poput Džordža Sorosa, uopšte nisam impresioniran bogatima). Bogaćenje nije direktna posledica moralnosti, ali nije u tome srž problema o kome govorimo.
Kao što smo rekli, heroji knjige Milioner iz komšiluka su akumulatori, ljudi koji odgađaju potrošnju da bi dalje investirali. Neosporno je da takva strategija može da radi posao; potrošen novac ne donosi nove plodove (izuzev zadovoljstva potrošača). Ali prednosti takvog života su u ovoj knjizi više nego precenjene. Pažljivijim čitanjem otkrivamo da uzorak koji obuhvataju podrazumeva dvostruku predrasudu o uspehu. Drugim rečima, radi se o dve udružene greške.
Pobednici u vidljivosti
Prva predrasuda potiče iz činjenice da bogati obuhvaćeni uzorkom spadaju u one srećne majmune za pisaćim mašinama. Autori knjige nisu ni pokušali da se pozabave činjenicom da njihova statistika obuhvata samo pobednike. Ne pominju „akumulatore“ koji su akumulirali pogrešne stvari (članovi moje porodice su u tome pravi stručnjaci; oni kojima uspe da nešto akumuliraju, to uspe sa valutama pred devalvacijom i akcijama kompanija pred bankrotom). Nigde nema ni pomena činjenice da su neki ljudi prosto imali sreće da investiraju u pobednike; a ti ljudi su se bez sumnje našli u ovoj knjizi. A postoji način da se izbegne ova zabluda: snizite prag bogatstva vašeg prosečnog milionera za, recimo, 50%, zato što zbog zablude o uspehu uzorkom obuhvatate milionere čije bogatstvo je za toliko veće (a ovako ćete modifikovati stvar uzimajući u obzir i gubitnike). Zasigurno ćete modifikovati i dobijene zaključke.
Druga i ozbiljnija zabluda je već razmatrani problem indukcije. Pažnja se fokusira na jednu neuobičajenu epizodu; prihvatanje tako dobijenih zaključaka implicira da su trenutni prihodi milionera obuhvaćenih uzorkom trajni (vrsta uverenja karakteristična za period pre velikog kraha berze 1929.). Setimo se da cene rastu (još uvek u trenutku pisanja ove knjige) zahvaljujući najvećem bikovskom tržištu u istoriji i da su u poslednje dve decenije astonomski porasle. Svaki dolar investiran u jednu prosečnu akciju se od 1982. gotovo udvadesetostručio – i to kod prosečnih akcija. Uzorak možda uključuje ljude koji su investirali u akcije čija vrednost je natprosečno porasla. Gotovo svi milioneri iz uzorka su se obogatili na porastu cena, drugim rečima, na nedavnoj inflaciji finansijskih papira i aktive koja traje od 1982. Investitor koji je primenjivao istu strategiju u manje bikovskom periodu bi sigurno ispričao drugačiju priču. Zamislite da je knjiga pisana 1982., nakon dugotrajne erozije inflacijom korigovane vrednosti akcija, ili 1935., nakon drastičnog pada kamatnih stopa.
Ili uzmite u obzir da američka berza nije jedina investiciona opcija. Razmislite o sudbini onih koji su, umesto da potroše novac na skupe igračke i skijanje, kupili državne obveznice denominovane u libanskim lirama (poput mog dede) ili smeće od obveznica od Majkla Milkena (poput mnogih mojih kolega 1980-tih). Otidimo dalje u istoriju i zamislimo akumulatore koji kupuju ruske carske obveznice sa potpisom Nikolaja II, a potom pokušavaju da nastave da akumuliraju kroz unovčavanje istih kod sovjetske vlade. Ili zamislimo akumulatore koji su 1930-tih kupovali argentinske nekretnine (poput mog dede).
Greška ignorisanja predrasude o uspehu je hronična, čak i (ili možda posebno) među profesionalcima. Kako to? Tako što smo naučeni da se služimo informacijama koje su nam pred očima, a ignorišemo one koje ne vidimo.
Kratak rezime: pokazao sam našu sklonost da jednu realizaciju od svih mogućih nasumičnih istorija tretiramo kao najreprezentativniju, zaboravljajući da su moguće i druge. Suština je u tome da predrasuda o uspehu podrazumeva da će najuspešnija realizacija biti i najvidljivija. Zašto? Zato što su gubitnici nevidljivi.
Mišljenje gurua
Oblast finansijskog menadžmenta je puna gurua. Radi se o oblasti teško opterećenoj slučajnošću i guru je viđen da upadne u neku zamku, posebno ako nije obrazovan za valjano zaključivanje. U trenutku dok ovo pišem, postoji jedan takav guru koji ima vrlo nesrećnu naviku da piše knjige. Zajedno sa još jednim kolegom, izračunao je uspešnost „Robin Hud“ strategije investiranja u najmanje uspešnog od svih menadžera u nekoj datoj menadžerskoj populaciji. Strategija se sastoji u uzimanju novca od pobednika i ulaganju u gubitnika. Ova „strategija na papiru“ (tj. kao u igri Monopol, strategija koja nije isprobana u realnom životu) donela je znatno veći profit nego dosledno investiranje u uspešne menadžere. Zaključili su da njihov hipotetički primer dokazuje da se ne treba držati najboljih menadžera, iako to zvuči logično, već se treba usmeriti na najgore – ili se bar čini da je to poenta koju su probali da formulišu.
Njihova analiza ima jednu ozbiljnu manu koju bi svaki student finansija trebalo da je u stanju da uoči pri prvom čitanju. Uzorak im obuhvata isključivo one koji su uspeli da opstanu. Prosto su zaboravili da uzmu u obzir i menadžere koji su ispali iz posla. Obuhvatili su menadžere koji su u vreme njihove simulacije radili i još uvek rade. Istina, obuhvatili su i one kojima je išlo loše, ali samo one kojima je išlo loše pa su se vratili na noge, ne ispadajući sasvim iz posla. Zato je, naravno, očekivano da će investiranje u one kojima je jedno vreme išlo slabo pa su se oporavili doneti zaradu! Da su nastavili loše da posluju, ispali bi iz posla i više ne bi bili deo uzorka.
Kako izvesti valjanu simulaciju? Tako što ćete uzeti postojeću populaciju menadžera u, recimo, poslednjih pet godina i izvesti simulaciju poslovanja zaključno sa današnjim danom. Biće jasnije odlike onih koji ispadaju iz posla; retko ko u tako lukrativnoj oblasti napušta posao zato što je već zaradio previše. A sad ćemo se okrenuti stručnijem predstavljanju ovih problema.
Ekskluzivni odlomak iz još neobjavljene knjige „Zavedeni slučajnošću“ u izdanju „Heliksa„