Kruta staleška pravila viktorijanske Engleske razbio je u paramparčad potomak jedne izuzetno siromašne porodice, izumitelj genijalnog arhitektonskog rešenja koje je radikalno odstupalo od svega do tada viđenog. Sagradio je najveću zgradu na svetu tog vremena, koja je sklopljena od stakla i postavljena na tlo kao šator.
U Kristalnoj palati, najvećoj, najsvetlijoj i najprozračnijoj svetskoj građevini svog vremena, 1. maja 1851. godine u londonskom Hajd parku otvorena je „Velika izložba dostignuća i industrije svih nacija“, sa oko 100.000 eksponata raspoređenih u oko 14.000 tematskih odeljaka. Samo nešto više od godinu dana ranije, ovaj svojevrsni „Expo poduhvat“ viktorijanskog doba, kojim je Britanija želela da zadivi ceo svet, bio je puki san državnog službenika po imenu Henri Kol, koga istorija beleži i kao izumitelja božićne čestitke. Kol je prilikom posete industrijske izložbe francuskih proizvođača u Parizu dobio ideju da bi u Britaniji moglo da se upriliči nešto mnogo grandioznije – svetska izložba najnovijih industrijskih postignuća. Ubedio je mnoge ugledne ljude da se zagreju za njegov predlog i oni su održali prvi sastanak 11. januara 1850. sa namerom da otvaranje bude upriličeno 1. maja naredne godine. Tako su imali nešto manje od 16 meseci da projektuju i podignu najveću građevinu koja je ikada bila zamišljena, privuku izlagače iz celog sveta i postave na desetine hiljada eksponata, opreme restorane i toalete, uposle osoblje, obezbede osiguranje i policijsku zaštitu, odštampaju prospekte… U narednih nekoliko meseci, na konkurs je pristiglo 245 projekata za izložbenu halu i svi su odbačeni kao neizvodljivi.
Suočen sa katastrofom, komitet za pripremu izložbe je pribegao očajničkom potezu: osnovao je drugi komitet sa četvoricom članova, među kojima je bio i poznati inženjer Ajzambad Kingdom Brunel. Novi komitet je imao samo jedan zadatak: da smisli projekat dostojan tako ambiciozne izložbe koja je trebalo da se održi sada već za samo 10 meseci i to u okviru prilično ograničenog budžeta. Problem je bio što, osim Brunela, ostali članovi baš i nisu imali odgovarajuće iskustvo, budući da su se bavili brodovima, mostovima i enterijerom, dok je sam Brunel imao vizije koje je bilo teško realizovati u svakom pogledu. Građevina koju su osmislili bila je ogromna, niska i mračna – šupa. Pri tom, njeni troškovi su bili basnoslovni, počev od činjenice da je za gradnju bilo neophodno 30 miliona cigala, što je iziskivalo ogromno vreme samo za nabavku, a kamo li za izgradnju.
Čovek za nerešive probleme
Tada se pojavio spasilac u liku Džozefa Pakstona, koji se uzdigao od potomka jedne veoma siromašne britanske porodice do glavnog baštovana i genijalnog projektanta staklenika i mnogih inovacija na imanju vojvode od Devonšira. Kada je saznao za muke oko projektovanja hale, došao je na ideju da bi problem mogla da reši građevina nalik njegovim staklenicima. Za kratko vreme je uradio projekat i dostavio ga kada je rok za prijem radova već istekao. Povrh toga, projekat je, osim velike količine stakla i gvožđa, predviđao i mnoštvo zapaljivih materijala što je pravilima konkursa bilo strogo zabranjeno. Uprkos navedenim nepravilnostima, uspaničeni komitet je za samo nekoliko dana odobrio ovaj zakasneli projekat, za čiju realizaciju nisu bile potrebne ni cigle, ni malter, ni cement, pa čak ni temelji. Zgrada je u jesen 1850. samo sklopljena i postavljena na tlo kao šator. To je bilo genijalno rešenje i radikalno odstupanje od svega što je ikada ranije viđeno. Žitelji Londona našli su se pred džinovskim gvozdenim staklenikom u jugozapadnom delu Hajd parka, koji je prekrio gotovo osam hektara zemlje. Za vreme svog kratkotrajnog postojanja bila je to najveća zgrada na zemlji. Zvanično nazvana Palata velike izložbe industrijskih dostignuća svih nacija, građevina je ubrzo postala poznata kao Kristalna palata, nakon što joj je to ime nadenuo Daglas Džerold, kolumnista nedeljnika „Panč“.
U samom središtu građevine nalazio se gvozdeni podupirač koji se mogao vezivati sa odgovarajućim podupiračima u ram za kačenje stakla za zgradu. Za njenu gradnju upotrebljeno je gotovo 93.000 kvadratnih metara stakla, što je iznosilo trećinu ukupne godišnje proizvodnje stakla u Britaniji. Za potrebe izgradnje projektovana je specijalna pokretna platforma koja se kretala duž nosača krova, tako da su radnici mogli da ugrađuju 18.000 staklenih ploča nedeljno, što je bila neverovatna stopa produktivnosti. Pakston je, da bi savladao ogromnu količinu oluka koji su bili neophodni (ukupno preko 30 kilometara), projektovao mašinu kojom je upravljala mala ekipa ljudi i koja je mogla da okači 600 metara oluka dnevno. Za tu količinu je ranije bio potreban rad 300 ljudi u jednom danu. Projekat je, u svakom smislu, bio pravo čudo.
Završena zgrada bila je dugačka tačno 555,3 metara, široka 122,4 metra i visoka 33 metra duž centralnog nosača. Zbog veličine građevina je zahtevala mnogo materijala: 293.655 staklenih okana, 33.000 gvozdenih podupirača i desetine hiljada kvadratnih metara drvenog poda. I pored toga, zahvaljujući Pakstonovim metodama, konačni troškovi iznosili su sasvim prihvatljivih 88.000 funti, a radovi su trajali nešto kraće od 35 nedelja. Pomenuti kolumnista nedeljnika „Panč“ predložio je da vlada angažuje Pakstona da projektuje i Parlament, koji se gradio već čitavu deceniju, a nije bio ni blizu završetka. Pojavila se i uzrečica za svaki problem koji je delovao nerešivo: „Pitajte Pakstona“.
Nesrećna kopija
„Velika izložba“ je, nakon otvaranja 1. maja, trajala skoro šest meseci tokom kojih ju je posetilo šest miliona ljudi. Najveća posećenost zabeležena je 7. oktobra, kada je došlo čak 110.000 posetilaca. Izložba je zatvorena sa zaradom od 186.000 funti – dovoljno da se kupi 12 hektara južno od Hajd parka, u kraju gde su podignuti veliki muzeji i institucije koje i danas dominiraju okolinom.
Pakstonova Kristalna palata stajala je u Hajd parku sve do leta 1852. godine, jer nadležni nikako nisu mogli da odluče šta sa njom da urade. Na kraju je dogovoreno da se preseli u novi park u južnom Londonu, sa idejom da mu se nadene ime Park Kristalne palate. No, pošto je novo mesto bilo locirano na padini, pokušaj da se zgrada postavi pokazao se kao daleko veći izazov nego prvi put. Taj poduhvat je trajao dve godine, jer se zgrada četiri puta rušila, a za njegovu realizaciju je angažovano oko 6.400 radnika, od kojih je njih 17 izgubilo život. U ovom zdanju nije bilo ničeg čarobnog kao u prethodnom, i ova palata nije nikada postala nacionalna miljenica. Ni njen kraj nije bio bolji – izgorela je 1936. godine. Od originalne Kristalne palate preostala je samo velika ukrasna kapija od kovanog gvožđa, koja je nekada čuvala kontrolno mesto za cepanje karata na ulazu u izložbenu halu, a sada neprimetno obeležava granicu između Hajd parka i Kensington Gardena.
———————————————————-
Porez na prozore
Pakston je imao mnogo sreće jer je u vreme izgradnje Kristalne palate i priprema za „Veliku izložbu“ staklo postalo raspoloživo kao nikad pre. Naime, staklo nije bilo lako napraviti, sve dok nisu osvojene nove tehnologije: najpre su Francuzi izumeli takozvano pločno staklo koje je prvi put omogućilo izradu velikih staklenih okana, a potom valjčasto staklo koje je predstavljalo još napredniju varijantu i bilo mnogo jeftinije. Uporedo je usledilo i ukidanje dva stara nameta u Engleskoj: poreza na prozore i poreza na staklo. Porez na prozore potiče iz 1696. i bio je toliko visok da su ljudi izbegavali da ugrađuju prozore u kuće i zgrade gde god su to mogli. Druga dažbina, uvedena 1746. nije bila zasnovana na broju prozora već na težini stakla u njima, pa su se u celom džordžijanskom periodu pravila stakla koja su bila tanka i slaba. Namet na staklo ukinut je 1845. a porez na prozore 1851. baš kada je Pakstonu za izgradnju Kristalne palate trebalo više stakla nego bilo kome pre njega.
Piše: Zorica Žarković