Britanski Gardijan objavio je deo knjige 91- godišnjeg Harija leslija Smita, (Harry Leslie Smith), autora knjige „Harry’s Last Stand“ u kojoj upoređuje vreme pre 1948. godine kada nije postojao državni sistem zdravstvenog osiguranja, doprinos uvođenja osiguranja za sve na uspostavljanje društva blagostanja i sadašnju reformu tog sistema kroz privatizaciju. Tekst iz Gardijana je priredio hrvatski Index.hr
Britanski državni zdravstveni sistem najstariji je i najveći sistem koji se finansira novcem poreskih obveznika. Ustanovljen 1948. godine bio je stub posleratne socijalne države blagostanja. Danas se taj sistem suočava sa sve bržom privatizacijom što dovodi do toga da samo oni najbogatiji sebi mogu da priušte kvalitetnu i pravovremenu zdravstvenu uslugu.
Ubrzo se ispostavilo da iza političara i stranaka koji zagovaraju privatizaciju zdravstvenog sistema stoje isti donatori koji finansiraju i privatne zdravstvene ustanove, ali oni u tome ne vide ništa sporno, jer će privatizacija, kako tvrde, dovesti do velikih ušteda i veće efikasnosti zdravstvenog sistema. Privatizacija državnih zdravstvenih sistema nije pitanje koje muči samo Veliku Britaniju, već i sve ostale savremene zemlje poput Hrvatske koje pokušavajući da zakrpe rupe u državnim budžetima zbog vlastite nesposobnosti, udaraju po najslabijima – siromašnima i bolesnima.
Britanski The Guardian donosi odličnu analizu i poređenje britanskog zdravstvenog sistema pre i posle uvođenja svima dostupnog besplatnog zdravstva. Potresnu priču iz života izneo je Harry Leslie Smith, 91-godišnji autor knjige „Harry’s Last Stand“ koji vrlo emotivno opisuje život i prava ljudi pre i posle Drugog svetskog rata i koja bi današnjoj generaciji, a posebno političarima, trebala da pokaže šta nas istorija može naučiti i kako danas uticati na bolje sutra.
U tekstu za The Guardian on se posebno osvrnuo na državni zdravstveni sistem koji se nakon toliko godina vraća u grozna vremena njegove mladosti.
Siromašni su umirali u teškim mukama jer nisu imali novca za lekove
Harry Smith rođen je 1923. godine u Engleskoj. Njegov otac bio je rudar pa je čitava njegova porodica živela u velikom siromaštvu u Barnsleyu. U doba velike ekonomske krize bili su okruženi jednako gladnim ljudima, a gradom su vladali nemiri i prljavština. Bilo je čudo što je uopšte doživeo svoj treći rođendan kad nije bilo bolesti koja ga je zaobišla – od gripe, kolika, raznih upala i infekcija. U to doba zdravstveni sistem nije postojao za siromašne građane. Doktore i lečenje sebi nisu mogli da priušte jer su jedva imali za krov nad glavom. Život tada nije bio lagan, nakon rata pojavila se španska gripa koja je ubila sto miliona ljudi.
U trošnoj i tesnoj kući živela je i Harryjeva najstarija sestra Marion koja je već s četiri godine obolela od tuberkuloze, tada vrlo česte bolesti među najsiromašnijim stanovništvom. Marion se razbolela jer su njihovi roditelji bili prisiljeni da zajedno s a porodicom žive u rudarskom naselju prepunom različitih bolesti nakon Prvog svetskog rata. Iako su kasnije preselili, za Marion je bilo prekasno. Tuberkuloza je napredovala do njene kičme zbog čega je postala paraplegičar.
Poslednjih 12 meseci njenog života, u potpunosti je zavisila o majke koja je morala da je hrani, kupa i oblači. Tada nije postojao državni zdravstveni sistem – ili imaš novac da platiš lek ili ga nemaš i boriš se da se izlečiš bez ičega. Jedina nada za ikakvu medicinsku negu bila je ustanova za siromašne pacijente.
Iako je Marion trpela ogromne bolove, bila je tiha, kao da je čekala smrt. Imala je samo deset godina, a osuđena na večno nepomično ležanje u krevetu i bolove. Njeno stanje postajalo je sve gore, a bolovi sve jači. Tresla se i plakala, a u najtežim danima morali su je i vezati. Roditelji su na kraju bili prisiljeni da odvedu Marion u lokalnu ustanovu za siromašne. U tim ustanovama bili su smešteni ljudi koji se nisu mogli izdržavati, siročad i teško bolesni ljudi. U neljudskim uslovima samo su čekali smrt. No i ti uslovi bili su bolji od uslova koje su joj mogli da joj pruže roditelji.
Harry nije znao da će 1926. zadnji put videti svoju sestru dok su je odvozili u tu ustanovu. Mesec dana kasnije Marion je umrla. Njeno mrtvo telo zakopano je u jamu s neoznačenim grobom, zajedno s još desetak drugih zaboravljenih žrtava neimaštine. Njeni roditelji nisu imali ni sliku svoje ćerke, a kamoli dovoljno sredstava za dostojanstven pogreb. Za ostatak sveta kao da nije ni postojala, ali za Harryjevu porodicu je to bio veliki ožiljak na srcu. Njihov otac više nikad nije spomenuo njeno ime jer je samog sebe krivio za njenu smrt, a majka je često ponavljala njezino ime govoreći da ih sve čeka slična smrt ako se nešto ne promeni.
Dvadeset godina kasnije, 1948. formiran je britanski državni zdravstveni sistem kada je Harry po prvi put u životu otišao kod doktora koji mu je dao antibiotike čime se izlečio od bronhitisa. Besplatno.
Besplatni državni zdravstveni sistem bio je transformacijski pomak prema boljitku čitavog društva. Za Harryja bio je to prvi korak na putu socijalne države blagostanja.
„Ponekad zamišljam kako bih svojoj sestrici Marion objasnio da smo izgradili predivni socijalni sistem koji štiti siromašne, osigurava na poslu, čuva njihovo zdravlje, podržava ih kad im sreća okrene leđa – da bih danas gledao kako ubrzano uništavaju ono što je naše društvo gradilo generacijama. Zamišljam što bih rekao, ali ne mogu da pronađem prave reči“, kaže Harry.