Prema ostacima borbenih linija vide se velike razlike: oštećeni beton nekadašnjih nemačkih rovova odiše izvesnom pouzdanošću. Ostaci francuskih i britanskih položaja izgledaju kao zarasli jarkovi. U zimskim mesecima bili su to često blatnjavi smrdljivi otvoreni kanali između kojih su se vrzmali vojnici bez imalo mira, gotovo bez ikakve zaštite. Bačvar kaplar Bartas brižljivo je opisivao mesta gde je tih godina spavao: u podrumu, na podijumu balske dvorane, u svinjcu, na ulici ispod cerade, u crkvi, na promajnom tavanu, ispod kola, u ruševinama kuće, veoma često jednostavno na zemlji u rupi. Kod Britanaca se pojavilo zloglasno rovovsko stopalo, trench feet, nastalo usled hodanja nedeljama u vlažnim cipelama. Stopala su oticala i s vremenom koža je bila sve bleđa, prsti su izumirali i stopala su morala da se amputiraju.
Pojavili su se i veliki psihički problemi i u svakom ratnom dnevniku se govori o tome. Prema Ernstu Jingeru buka neprekidne noćne artiljerijske vatre toliko je ljude izbacivala iz koloseka da su zaboravljali sopstveno ime i više nisu umeli da broje ni do tri. Stalan strah od smrti mogao se uporediti sa osećanjem da si vezan i da ti neko stalno maljem maše nad glavom i da ti svakog trena glava može da bude smrskana. Na samom kraju rata, jednim jedinim punim pogotkom, izgubio je gotovo polovinu svoje čete, preko 60. Prekaljeni Jinger briznuo je u plač pred svojim preostalim vojnicima.
Bartas opisuje neki rov odmah posle napada: obezglavljeni vojnik, potpuno unakaženo telo, gomila nemačkih leševa, mrtav mlad vojnik koji je izgledao kao da spava, nekoliko preživelih koji su se ravnodušno zagledali u prazno. Odjednom nov napad: „Rov je u plamenu…čuo sam fijukanje i prasak, ali i strahovito zapomaganje od bola. Naredniku Vergesu spržene su oči. Oko mojih nogu valjaju se na zemlji dva nesrećnika: pretvorili su se u žive buktinje.“ Čak se i on bio potpuno razludeo. „Kažu da sam bezizrazno buljio pred sebe i buncao koješta.“
Psihičke smetnje javljale se toliko često da je svaka vojska imala za to svoj termin. Belgijanci su to zvali „d’n klop“ (udar), Nemci su govorili o „Kriegsneurose“ (ratna nervoza), ili „Granat Fieber“ (granatska groznica), Francuzi su govorili o „choque traumatique“ (traumatski šok). Na kraju je ova pojava dobila engleski naziv „shell shock (šok od metka). Simptomi su svuda bili isti: napadi plača, neizmeran umor i napadi panike. Kod običnih vojnika javljala se i neka vrsta histerije, s pojavom oduzetosti, zanemelosti, ogluvelosti i s tikovima na licu.
U opštinskoj zgradi u Poperingeu mogu se još videti ćelije vojnika koji su bili proglašeni za „dezertere“ i „kukavice“. Prema britanskom tajnom vojnom naređenju za kukavice je postojala samo smrtna kazna, ni medicinski razlozi nisu mogli da posluže kao opravdanje. Pri kasnijem ispitivanju tih procesa ispostavilo se da je veliki broj tih „što se prenemažu“ spadao u psihijatrijske pacijente. Francuzi su pogubili oko 1600 takvih vojnika, Britanci 300, Nemci 50. Kasnije je izmišljeno nešto novo: električnim šokovima mozga lekari su „kukavice“ brzo i radikalno „stavljali na noge“.
U takvom surovom životu vojnici i oficiri su se pomno trudili da sačuvaju ostatke običnog građanskog života. „Često sam sa osećanjem prijatne bezbednosti sedeo za stolom u svom malom skrovištu, s puškama okačenim o drveni zid, što me je podsećalo na Divlji zapad“, pisao je Ernst Jinger kasnije. „Pio bih šolju čaja, pušio i pisao, dok je moj posilni nešto petljao oko male peći iz koje se širio miris pečenog hleba i ispunjavao odaju.
Luj Bartas je pisao kako su francuska skrovišta kod Vermela ponekad izgledala kao male vile. Čak i u prvim borbenim linijama iskradale su se danonoćno „varnice, plamenovi i dim iz stotina malih dimnjaka“. U ratnom muzeju u Peronu nalazi se potpun čajni pribor nekog engleskog oficira, lepo složen u trščanom koferčiću. Pored njega je nemačka harmonika s pesmaricom koju je napravio izvesni M. Erdmajer: Allerband Schützengrabengestanzl. Neki Nemci su sadili po narodnim vrtovima rododendrone i visibabe, male vetrenjače kojima su vreme „mleli“, prekraćivali ga. Belgijanci su pravili „porodice“, sa „ocem“ koji bi svog „sobnog kolegu“ naimenovao za wuf, ženu.
U britanske rovove su stizale posebne novine The Wipers Times, pune crnog humora, koje su izdavali jedan pisac i jedan štampar koji su u nekim ruševinama našli štamparsku presu. Izdanje od 8. septembra 1917. godine prikazuje prastarog britanskog vojnika još uvek u rovu: „Gladio je staru belu bradu i buljio je u jednu tačku, gluv i star.“ Sledeća šala nosila je naziv „Rovovi, anno 1950“. Ona otkriva deo nepodnošljivog naslućivanja koje oseća sve više vojnika: da tom ratu koji se tako nasukao nikada neće doći kaj.
Možda je upravo ta hrabrost potekla iz očajanja, iz poriva za kretanjem po svaku cenu, stalno iznova vodila u masovne samoubilačke akcije. Vlažnom i blatnjavom selu Pasendaleu nedaleko od Ipra Britanci su dali novo ime: Passion Dale (Dolina strasti), zato što se stalno iznova moralo osvajati. U močvari koja sve usisava oko tih nekoliko kućica, nastradalo je, prema proceni, oko 60.000 ljudi koji su se tu podavili. Tonuli su u blato, iščezavali su u hiljadama rupa i u levcima, kraterima koje su napravile artiljerijske granate. „Vidite onaj potočić“ zapisao je Skot Ficdžerald u Pasendaleu. „Možemo tamo da stignemo za dva minuta. Britancima je za to bio potreban ceo mesec – svetsko carstvo koje lagano napreduje, dok ga guraju otpozadi i koje umire spreda. I jedno drugo svetsko carstvo koje se polako povlači, nekoliko centimetara dnevno, dok ostavlja za sobom mrtve kao milion krvavih krpa.“
U međuvremenu nestala je i poslednja nedužnost devetnaestog veka. Belgijska vojska ušla je u rat u uniformama kao iz školske predstave: visoke vojničke kape – šakos (shakos) – klompe, šinjeli, filcane kape, smešni visoki lakovani šeširi, ranci od pseće kože, veliki plavi kaputi koji su upijali svu onu vodu Ipra. Škotske Highland jedinice nosile su po svaku cenu kiltove dok se nije ispostavilo da iperit, plikavac, može da ima pogubne posledice po intimne delove tela. Nemački ulani imali su velike sjajne orlove na glavi, i kožne šlemove kroz koje su meci lako prolazili. Francuzi su s ponosom nosili crvene berete, plave jakne i crvene pantalone. Uopšte se nije mislilo na kamuflažu i ostale praktične stvari. To su bile uniforme časti i staleža. Početkom 1915. godine na frontu su se pojavili čelični šlemovi, sive i kaki uniforme, delotvorni oblici novog veka. Britanska fabrika igračaka Meccano pratila je u stopu tehnički razvoj. Primerci se još uvek mogu videti u londonskom Imperijalnom ratnom muzeju (Imperial War Museum): model 7.13: mašinka na postolju; model 6.42, kompletan ratni brod i model 710: Aeroscope, neka vrsta visoke dizalice za osmatranje fronta.
Ali, kao što uvek biva, sva ta najnovija tehnička dostignuća su veoma sporo dopirala do svesti generala, političara i ostalih odgovornih učesnika u ratu. Između 1914. i 1918. godine bilo je toliko žrtava upravo zato što se stalno kombinovala stara strategija s najmodernijom tehnikom. Drugim rečima: u početku se jedva shvatalo da moderni izumi kao što je mašinka, bojni otrov, avion, a kasnije i tenk, zahtevaju potpuno nov način ratovanja. Običan vojnik na frontu često je prvi osetio na svojoj koži taj nesklad. Ispostavljalo se da je poslat na front s potpuno zastarelom opremom, za vreme napada bojnim otrovima štitio se samo s krpom natopljenom mokraćom pritisnutom na nos i usta, i dok je gledao kako mu drugovi s bajonetima padaju kao klasje, pokošeni vatrom novih mitraljeza, njegova ogorčenost je rasla.
Engleski oficir Vilijam Presi opisao je kasnije da je kod Amjena video 200 francuskih konjanika kako jure u napad navrh nekog brega, sjajan prizor s perjanicama na šlemovima i iskričavim kopljima. „Smejali su se i mahali prema nama kopljima, uzvikujući: ‘Le boche fini.’ i ‘Švabama je odzvonilo.’ Samo što su nestali sa vidika, čuo je suvo štektanje nekoliko mitraljeza. Vratilo se samo nekoliko slobodnih konja.
U Hauthilstu gde se u crkvi Svetog Hristofela danas vikendom održavaju mise i dobijaju blagoslovi, nalazi se veliko belgijsko ratno groblje. Na plavičastim nadgrobnim pločama vise pisamca učesnika. Oni pišu mrtvima: „Samo pet metaka dnevno za pucanje. Šteta što se tako dogodilo. Čuj, lepo si se borio.“ I još: „Ako opet bude rata, nećeš ići u njega. Ali nadam se da ga više neće biti. Vidimo se na nebu.“
Čujem zaglušujuću tutnjavu. Preko belih njiva se vuče plavičasta magla. DOVO, belgijska služba za čišćenje i uništavanje ratnog oružja opet je iza groblja uništila municiju iz Prvog svetskog rata. To se radi dvaput dnevno, otprilike jedna tona dnevno. Seljaci stavljaju pronađene granate u rupe od bandera, mineri ih odatle pokupe. To se ovde stalno radi. Iz generacije u generaciju zemlja ovde stalno bljuje granate, dugmad, kopče, noževe, lobanje, flaše, metke, puške, ponekad i ceo tenk. Nikad kraja Velikom ratu.
————————————————————————————————————————————————————
Ovo je odlomak iz knjige „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“ (2004) Herta Maka, holandskog novinara i pisca. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku tog burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh. Kod nas je knjigu izdala izdavačka kuća „Heliks“.