Belgijski veteran Artur Vauters (1895) pričao je po ko zna koji put svoju priču na Belgijskoj radio-televiziji, RTB. Kad je rat počeo avgusta 1914. godine, belgijska vojska imala je 200.000 vojnika. Otprilike dva meseca kasnije, na početku prve bitke na reci Ejzeru, bilo ih je još samo 75.000. Oko Božića 1914. godine Nemci su već imali 747.000 mrtvih i ranjenih, Francuzi 854.000, a kod Britanaca su prvobitne ekspedicione snage (Expeditionary forces) od oko 117.000 ljudi bile gotovo potpuno eliminisane.
Na Istočnom frontu Nemci su 31. avgusta dobili krvavu bitku u kojoj je poginulo 70.000 Rusa a 100.000 je zarobljeno. U vezi s tom bitkom kod Tanenberga posle su kružile razne tevtonsko-viteške priče i sve ono iz mitologije čime se nemačko carstvo koristilo. U stvari, cena te pobede je bila previsoka: Nemci su morali da uključe desetine pukova koji su im bili neophodni na francuskom frontu. Zbog toga su sve ofanzive na zapadu morale da se obustave. U Francuskoj je Prva armija generala Aleksandra fon Kluka tri nedelje morala da prosečno dnevno prelazi dvadeset kilometara, sa 84.000 konja za koje je ukupno bilo potrebno više od milion kilograma hrane dnevno. Bilo je van pameti misliti kako će vojska koja se tako nedeljama iscrpljivala biti dovoljno sveža da pobedi Francuze.
Ali ni saveznici nisu dobro stajali. Britanci su se decenijama bavili očuvanjem svoje imperije. Bili su spremni za ratove u Africi, Aziji i na Srednjem istoku, ali ne za rat u Evropi. Njihova vojska je prethodnih godina uglavnom imala ulogu kolonijalne žandarmerije usmerene na male brze pohode. Za moderan rat širokih razmera u Evropi 1914. godine nije imala ni iskustva ni ljudstva. Trebalo je sve još da se izgradi.
Francuzi su već u avgustu pretrpeli ogromne gubitke, a da katastrofa bude veća, glavnina njihove teške industrije pala je u nemačke ruke. Ali, borili su se na sopstvenom tlu, među svojima, i to se ubrzo pokazalo kao velika prednost. Na dan 23. avgusta 1914. godine 24 nemačke divizije stajale su nasuprot 17 savezničkih divizija. Već 6. septembra odnos je bio 24 prema 41. Francuzi su se svime koristili, uključujući celokupnu taksi službu kako bi svoje jedinice na vreme prebacili na Marnu. Nemci su bili odbijeni, izgubili su četvrt miliona vojnika, i ušančili su se.
Onda se rat zamrznuo. Vojnici su počeli da povezuju streljačke jame tako da je na obe strane fronta nastao čitav sistem blatnjavih skloništa i rovova. Niko, nijedan vojnik, nijedan strateg nije bio spreman za takav rat. Osim nekoliko malih pomaka, rat se četiri godine gotovo nije pomerio s mesta. Tek 1918. godine nemačka ofanziva dovela je do nekog kretanja.
Nemački poručnik Ernst Jinger mesecima je vodio dnevnik o događajima na „maloj krivini na dugom frontu gde smo se odomaćili i gde smo s vremenom upoznali svaku obraslu jamu, svako urušeno sklonište“. Citiram:
30. oktobar 1915. godine
Noću, posle provale oblaka, srušili su se grudobrani, pomešali se s kišnicom u gustu kašu i pretvorili rovove u duboku močvaru. Jedina uteha bila je što ni Englezima nije bilo bolje, jer smo mogli da vidimo kako pomno izbacuju vodu iz rovova. Pošto smo se nalazili nešto više, svoju suvišnu vodu smo pumpali na njih. Koristili smo se i snajperskim puškama. Kad bi se zidovi rova srušili, pojavio bi se zid leševa iz borbi od prošle jeseni.
9. novembar
U sitne zabave koje ovo mesto pruža spada i lov na razne životinje, naročito jarebice kojih ima u ogromnom broju na napuštenim poljima. Pošto nemamo metke sa sačmom, prinuđeni smo da se sasvim privučemo manje plašljivim „kandidatima za lonac“ i da ih onda gađamo u glavu jednim metkom, jer bi inače ostalo premalo mesa za pečenje. Pri tome moramo paziti da u lovačkom zanosu ne izađemo iz svojih jama jer ćemo se od lovaca pretvoriti u divljač kad iz neprijateljskih rovova otvore na nas vatru.
28. decembar
Moj odani posilni August Ketler nastradao je na putu za Monši odakle je hteo da mi donese hranu. Bio je moj prvi posilni koga je pokosila granata, prerezavši mu dušnik. Kad je krenuo s loncima, rekao sam mu: „Auguste, pazi da ti se nešto ne desi.“ „A zašto bi se nešto desilo, naredniče?“ Kad su me pozvali, našao sam ga u blizini skrovišta kako leži na zemlji i krklja. Sa svakim udahom, vazduh mu je kroz ranu ulazio u pluća. Naredio sam da ga unesu, umro je nekoliko dana kasnije. Kao što je bio slučaj s mnogima, i kod njega je bilo izuzetno tužno što nije mogao da govori i svoje pomagače gledao je bespomoćnim očima, kao ranjena životinja.“
U pismu kojim je britanska vlada obaveštavala porodice poginulih uvek je bila ista rečenica: „Poginuo je od metka, pogođen u srce.“ U stvarnosti retko kome je podarena takva smrt. Mnogi su lagano iskrvarili na liniji gde nije bilo nikoga ko bi mogao da im pomogne, među magarcima koji su umirali i konjima koji su njiskali od bola. Posle prvog dana Bitke na Somi, pričao je kasnije britanski poručnik Hornšo, s ničije zemlje se razlegalo takvo nestvarno jaukanje i stenjanje, zvuk kao da „mokri prsti stružu po ogromnom oknu“.
Pošto je prošla prva godina rata, francuski kaplar Luj Bartas u jednoj uzgrednoj rečenici pomenuo je da su od stare garde iz njegove 13. čete preživela samo trojica. Svi ostali su ranjeni ili poginuli. Kete Kolvic videla je u Beču dečaka u uniformi s Gvozdenim krstom, nije imao više od 15 godina. Očigledno su sad i takve dečake slali na front.
Krajem 1915. saveznici su na zapadnom frontu izgubili više od dva miliona vojnika, što mrtvih, što ranjenih. Nemci 900.000. Na obe strane fronta radile su poljske bolnice kao kasapnice. U Berlinu sam naišao na priču o jevrejskom bolničkom vozu Viktorija Lujza s najboljim hirurzima koji je poslala Jevrejska bolnica. Postojao je čak i vagon za operacije. Od pola miliona nemačkih Jevreja oko 100.000 se borilo u ratu, više nego bilo koja druga nacionalna grupa u zemlji. Zahvaljujući ratu, svi su konačno bili jednaki. Ali nemački generalštab nije to tako video: krajem 1916. godine palo je naređenje da se svi Jevreji posebno upišu. Nije se vratilo 15.000 Jevreja.
Vojska je svuda slabila zbog loše ishrane, pucnjave i surovog rovovskog života, ali kod saveznika život je bio još teži. Nemci su se bili usredsredili na odbranu svojih položaja, ukopavali su se čvrsto i postojano. Britanci, a pre svega Francuzi, nisu to mogli sebi da dozvole: Nemci su držali ogroman deo Francuske, uključujući najveći deo industrije uglja i čelika. Stoga su saveznici morali da se stalno kreću, svaki rov je morao da bude provizoran. Na tome se zasnivala njihova ratna filozofija.
——————————————————–
Ovo je odlomak iz knjige „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“ (2004) Herta Maka, holandskog novinara i pisca. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku tog burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh. Kod nas je knjigu izdala izdavačka kuća „Heliks“.