Cunami u Indijskom okeanu decembra 2004. godine, skrenuo je pažnju na tip katastrofe na kakve političari obraćaju premalo pažnje – katastrofu koja ima vrlo malu ili nepoznatu verovatnoću, ali ako se dogodi stvara ogromne gubitke. Poplava u Nju Orleansu krajem leta 2005. godine bila je uporediv događaj, iako je poznato da je ta verovatnoća događaja bila visoka; korpus inženjera procenio je godišnju verovatnoću na 0,33%, što ukazuje da je ukupna verovatnoća gotovo 10% na rok od 30 godina. Naročiti značaj poplave u Nju Orleansu po analizu rizika katastrofe leži u demonstraciji kako događaj može izazvati ogroman gubitak čak i kada ima relativno malo nastradalih – broj žrtava bio je približno oko 1/250 onog od cunamija.
Koliki god bio ceh, zajedno s fizičkim i emotivnim patnjama preživelih i imovinskom štetom, još veće gubitke mogu naneti druge katastrofe niske (ali ne zanemarljive) ili nepoznate verovatnoće. Asteroid koji je eksplodirao iznad Sibira 1908. godine, snagom hidrogenske bombe, mogao je pobiti milione ljudi da je eksplodirao iznad velikog grada. Pa ipak, taj asteroid imao je samo 61 metar u prečniku, a neki mnogo veći (među hiljadama asteroida opasne veličine čije orbite seku Zemljinu orbitu) mogao bi pogoditi Zemlju i izazvati potpuno uništenje ljudske vrste kombinacijom udarnih talasa, požara, cunamija, i blokiranja sunčeve svetlosti, ma gde da udari.
Neobično, ali uz izuzetak globalnog zagrevanja (pa samim tim i poplave u Nju Orleansu, kojoj je globalno zagrevanje možda doprinelo, zajedno sa uništenjem močvara i barijere ostrva koja su nekad pružala zaštitu Nju Orleansu od orkanskih vetrova), nijedna od gore navedenih katastrofa, uključujući tu i cunami, ne tretira se kao „ekološka“ katastrofa. Ovo je čudno, pošto bi, na primer, nagla i katastrofična globalna promena bila izgledna posledica udara velikog asteroida. Razlog zbog koga je asteroidom neizazvano globalno zagrevanje klasifikovano kao ekološka katastrofa, a ostale katastrofe nisu, jeste taj što su ekolozi zabrinuti za ljudske aktivnosti koje izazivaju ekološku štetu, ali ne i za prirodne aktivnosti koje čine to isto. Ovo razdvajanje je proizvoljno, pošto su analitička pitanja koja otvaraju i prirodne i ljudskom rukom izazvane ekološke katastrofe, veoma slična.
Za početak analize politike, pretpostavimo da se onako destruktivan cunami kao u Indijskom okeanu, dešava u proseku jednom u veku i da odnosi 250.000 žrtava. To je u proseku 2500 žrtava godišnje. Čak i bez pokušaja suptilne procene vrednosti ljudskog života izloženog riziku, moglo bi se pouzdano tvrditi da bi godišnji danak od 2500 žrtava mogao biti značajno umanjen uz umerene troškove, i da bi se investicija isplatila. Kombinacija obrazovanja lokalnog stanovništva priobalnih područja o upozoravajućim znacima cunamija (podrhtavanje tla i iznenadno povlačenje okeana), uspostavljanje sistema upozoravanja koji uključuje emitovanje hitnih vesti, telefonska upozorenja i uključivanje sirena kao kod vazdušnih napada, uz poboljšanje sistema za hitne intervencije, spaslo bi mnogo ljudi koje je ubio cunami u Indijskom okeanu, verovatno uz niži ukupni trošak od onog što bi ga predvidela bilo kakva razumna procena o prosečnim gubicima koji se mogu očekivati od cunamija. Raseljavanje ljudi iz priobalnih područja bilo bi još efikasnije, ali izuzimajući najugroženija područja i oblasti gde stambene i komercijalne upotrebe imaju samo marginalnu vrednost, troškovi bi verovatno premašili koristi – zato što godišnji troškovi zaštite moraju odgovarati godišnjim, a ne ukupnim, očekivanim troškovima od cunamija. Nasuprot tome, poplava u Nju Orleansu mogla je biti sprečena merama kontrole poplava, kao što su jačanje ustava koje štite grad od voda reke Misisipi i iz Meksičkog zaliva, a u svakom slučaju troškovi izazvani poplavom mogli su biti umanjeni po niskoj ceni prosto boljim planiranjem evakuacije.
Osnovno oruđe za analizu efikasne politike prema katastrofama jeste analiza odnosa cene i koristi. Dok je, kao u slučaju poplave u Nju Orleansu, ključne troškove i od same katastrofe i od izbegavanja katastrofe prilično lako izraziti novcem, i dok je s razumnom pouzdanošću poznata verovatnoća da se katastrofa desi u slučaju da mere izbegavanja ne daju rezultat, analiza je jasna. Međutim, u slučaju cunamija i mnogih drugih mogućih katastrofa, glavne troškove nije moguće lako novčano izraziti, a možda neće ni biti moguć proračun verovatnoće da se katastrofa desi[1]. U pogledu prvog problema, sada postoji značajna ekonomska literatura sa zaključcima o vrednosti života u odnosu na cenu koju su ljudi spremni da plate kako bi izbegli manje rizike od smrti; ako iz ponašanja prema riziku neko zaključi da bi osoba platila 70 dolara kako bi izbegla rizik od smrti verovatnoće 1:100.000, vrednost njegovog života bila bi procenjena na 7 miliona dolara ($70/0,00001), što je u stvari srednja procena vrednosti života „radnika najboljih godina u Sjedinjenim Državama“ danas[2]. Pošto je vrednost života u pozitivnom odnosu s prihodom, ova cifra se ne može koristiti za procenu vrednosti života većine žrtava stradalih u cunamiju u Indijskom okeanu. Dalju komplikaciju predstavlja to što istraživanja u većini ne moraju biti dovoljno pouzdana u odnosu na rizike od smrti manjeg raspona od 1:10.000 do 1:100.000; mi ne znamo koliki je bio rizik prema žrtvama koje je ubio cunami. Dodatne komplikacije potiču od činjenice da su žrtve samo deo troškova koje nanosi razaranje – povrede, patnju i imovinsku štetu takođe treba proceniti zajedno sa efikasnošću i troškovima preventivnih mera koje bi bile izvodljive. Takođe treba uračunati rizike od manjih, ali ipak razornih cunamija, protiv kojih bi takve mere mogle pružiti zaštitu; inače ne bi bilo puno poverenja u procene tipa „jednom u sto godina“. Bez obzira na sve, očigledno je da je ukupna cena nedavnog cunamija bila dovoljno visoka da ukaže koje bi mere predostrožnosti bile opravdane troškovima, čak i ukoliko bi one bile od ograničene koristi, pošto, za razliku od poplave u Nju Orleansu, nije bilo mogućih mera za sprečavanje cunamija.
Zašto onda nismo preduzeli takve mere u očekivanju cunamija one veličine koja se desila? Cunamiji su uobičajena posledica zemljotresa, koji su opet sami uobičajeni; a cunamiji mogu imati i druge uzroke sem zemljotresa – udar velikog asteroida u okean napravio bi cunami prema kome onaj iz Indijskog okeana deluje kao patuljak. Kombinacija faktora pruža verodostojan odgovor. Prvo, iako se događaji koji se dešavaju „jednom u sto godina“ mogu desiti na početku veka ili bilo kada, mnogo je manje izgledno da će se desiti u prvoj deceniji veka nego kasnije. To jest, verovatnoća je relativna prema vremenskom rasponu u kome je obračunata; ako je godišnja verovatnoća nekog događaja 1%, verovatnoća da će se on dogoditi u 10 godina, za dlaku je manja od 10%. Političari sa ograničenim mandatima, te stoga i skraćenim političkim horizontima, izvesno će odbaciti rizike katastrofe niske verovatnoće, pošto je rizik po njihove karijere od propusta preduzimanja preventivnih mera, zanemarljiv. Drugo, u meri u kojoj efikasna preventiva zahteva vladinu akciju, činjenica da je vlada centralizovan sistem kontrole otežava njenim zvaničnicima reakciju na čitav spektar mogućih rizika protiv kojih bi se mogle preduzeti ekonomski opravdane mere. Treće, tamo gde su rizici regionalni ili globalni a ne lokalni, mnoge nacionalne vlade, naročito one iz siromašnijih i manjih zemalja, mogu da odugovlače u nadi da će se prošvercovati pored većih i bogatijih država. Znajući ovo, potonje zemlje mogu nerado preduzimati preventivne mere, kako time ne bi ohrabrivale švercovanje. (Naravno, ukoliko su velike zemlje nepopustljive, ova taktika će propasti.) Četvrto, često su države siromašne zbog slabe, neefikasne ili korumpirane vlade, osobina koje mogu onesposobiti siromašne nacije za preduzimanje ekonomski opravdanih mera. Peto, zbog pozitivnog odnosa između vrednosti života i prihoda po glavi, čak će i dobro vođene siromašne države trošiti manje po glavi stanovnika od bogatih država, na izbegavanje nesreća.
Još dramatičniji primer zanemarivanja rizika niske verovatnoće/visoke štete tiče se opasnosti od sudara Zemlje i asteroida, koja je analitički slična opasnosti od cunamija. NASA, koja ima godišnji budžet veći od 10 milijardi dolara, troši samo 4 miliona dolara godišnje na mapiranje opasno bliskih velikih asteroida, a ovim tempom posao neće dovršiti bar za još jednu deceniju, uprkos tome što je mapiranje ključ odbrane od asteroida, pošto nam može dati upozorenje godinama ranije. Izbacivanje asteroida van njegove orbite dok je još milionima kilometara udaljen, deluje kao ostvariv poduhvat. Iako su udari asteroida ređi od cunamija, ima ih dovoljno da se dobije godišnja procena verovatnoće udara različite razorne moći, a iz tih procena može se izračunati i očekivana cena šteta od razaranja (Pozner, 2004, str. 24–29, 180).
Kao i u slučaju cunamija, ako postoje mere preko onih koje se već preduzimaju kako bi se smanjio očekivani trošak štete od asteroida dajući time čistu korist, onda te mere treba preduzeti ili bar ozbiljno uzeti u razmatranje.
Često nije moguće proceniti verovatnoću snage moguće katastrofe, pa se zato postavlja pitanje hoće li i kako analiza ekonomske koristi, ili druge tehnike ekonomske analize, biti od pomoći pri razvoju reakcija na takvu mogućnost. Jedan odgovor mogao bi se nazvati „inverzna analiza ekonomske koristi“. Po analogiji sa izvlačenjem procena verovatnoće iz premija osiguranja, ona uključuje deljenje onoga što vlada troši da spreči ostvarenje rizika određene katastrofe, onim što bi predstavljao društvenu cenu katastrofe da se ona dogodila. Rezultat je približno podrazumevana verovatnoća katastrofe.
Ako se tako izračunata V oštro razlikuje od nezavisnih procena verovatnoće, onda je to znak da društvo možda troši previše ili premalo na izbegavanje gubitka G. Federalna vlada troši oko 2 milijarde dolara godišnje kako bi sprečila bioteroristički napad (godine 2005. podignuto na 2,5 milijarde, pod rubrikom „Projekt BioŠtit“) (Ministarstvo unutrašnje bezbednosti Sjedinjenih Država, 2004; Kancelarija za upravu i budžet Sjedinjenih Država, 2003). Cilj je zaštita Amerikanaca, tako da pri proceni koristi od ovog troška žrtve u stranim zemljama mogu biti zanemarene. Pretpostavimo da bi najdestruktivniji biološki napad koji deluje razumno verovatan na osnovu ono malo znanja koje imamo o namerama terorista, ubio 100 miliona Amerikanaca. Znamo da bi procene vrednosti života morale biti radikalno snižene ako bi verovatnoća smrtnog ishoda bila izuzetno mala. Međutim, nema ubedljivog razloga za pretpostavku da je verovatnoća takvog napada manja od, recimo, 1 prema 100.000; a vrednost života se izvodi deljenjem troškova koje bi Amerikanci izdvojili da izbegnu rizik smrti tog stepena iznosi oko 7 miliona dolara – i u stvari je preniska za procenu, pošto bi smrt trećine populacije povukla svakovrsne uzgredne, uglavnom negativne, posledice. Ipak, dopustite da još uvek konzervativno, promenimo ukupan trošak na 1 trilion dolara. Rezultat deljenja novca utrošenog na sprečavanje takvog napada, 2 milijarde dolara, jednim trilionom iznosi 1/500.000. Da li je verovatnoća bioterorističkog napada tog reda veličine tokom sledeće godine samo 1 prema 500.000? To ne možemo znati, ali cifra deluje prenisko.
Iz toga ne sledi da je 2 milijarde dolara godišnje premalo za trošenje na sprečavanje bioterorističkog napada; ne sme se zaboraviti razlika između ukupnih i marginalnih troškova. Pretpostavimo da troškovi od 2 milijarde dolara smanjuju verovatnoću takvog napada sa 0,01 na 0,0001. Očekivana cena napada i dalje bi bila veoma visoka – jedan trilion pomnožen sa 0,0001 je 100 milijardi dolara – ali trošak veći od 2 milijarde dolara možda uopšte ne bi umanjio preostalu verovatnoću od 0,0001. Jer možda nema daljih održivih mera za borbu protiv bioterorizma, naročito kad se setimo da povećanje broja ljudi uključenih u borbu protiv bioterorizma, ne samo naučnika i tehničkog osoblja, nego i čuvara u laboratorijama gde su uskladišteni smrtonosni patogeni, takođe uvećava broj ljudi sposobnih da, sami ili u saradnji s drugima, izvedu biološke napade. Ali postoje druge mere koje bi trebalo ozbiljno uzeti u razmatranje, kao što je investiranje u razvoj i skladištenje širokog spektra vakcina, uspostavljanje međunarodne kontrole nad biološkim istraživanjem i ograničenje publikacija s receptima „bioterora“. Mora se takođe imati na umu da troškovi za borbu protiv bioterorizma čine i više od sprečavanja meganapada; manji napadi, koji bi i dalje bili veoma skupi i pojedinačno i kumulativno, takođe bi bili sprečeni.
Troškovi, međutim, imaju tendenciju da budu obrnuto srazmerni vremenu. Mnogo bi više koštala gradnja odbrane od asteroida u roku od jedne godine, nego u roku od 10 godina, zbog dodatnih troškova koje bi zahtevalo ubrzano preusmeravanje neophodne radne snage i kapitala sa trenutnih projekata na kojima su angažovani; isto bi bilo i kod drugih užurbanih napora da se spreče katastrofe. Ograničenja na tekućim troškovima imala bi uzgrednu korist odlaganja dodatnih troškova do vremena kada ćemo, zbog većeg znanja i o rizicima katastrofe i o optimalnim reakcijama na njih, moći da ostvarimo značajne uštede.
Ričard Pozner
Prevod: Ljubomir Zlatanović, Ana Ješić
Iz knjige „Rizici globalnih katastrofa“, Heliks, 2011.
[1] Žrtve koje je izazvao uragan Katrina bile su tek delić ukupnog gubitka u odnosu na imovinsku štetu, izgubljene zarade i druge troškove koji se mogu lako novčano izraziti. Odnos je bio obrnut kod cunamija u Indijskom okeanu, gde je stradalo 300.000 ljudi, dok je Katrina odnela „samo“ 1200 žrtava.
[2] Naravno, nisu svi Amerikanci „radnici u najboljim godinama“, ali nije jasno da li životi ostalih manje vrede. Ekonomisti izračunavaju vrednost života deleći svotu koju bi osoba želela da uplati kako bi izbegla rizik (ili koju traži da joj se plati da preuzme rizik), samim rizikom. Stariji ljudi, na primer, nisu zapaženi kao oni koji preuzimaju rizik smrti uprkos kratkom vremenskom periodu koji im je preostao; oni bi verovatno zahtevali istu onoliku cenu za preuzimanje rizika smrti kao i radnik u najboljim godinama – u stvari, možda i višu.