Ekolozi već godinama govore da je upravljanje rekama orijentisano na glomazne građevinske radove poput popločavanja prirodnih obala, prekrajanja reka, potapanja tokova akumulacijama i sl (dakle, poput našeg) – veoma zastareo koncept. Umesto toga, u Evropi do izražaja dolazi ostavljanje više prostora za reke, koje potvrđuje zaštitnu ulogu prirodnih poplavnih područja, meandara, rukavaca koji su sastavni deo reka i prirode.
Hrvatski biolog Goran Šafarek navodi jedan uspešan primer u austrijskoj pokrajini Karintiji gde je reastaruiran deo Drave koji je prethodno uništen kanaliziranjem i utvrđivanjem obale: “Time je usporena degradacija korita, poboljšana obrana od poplava ali i ekološka situacija. Osim toga, razvijene su mnoge napredne metode modelisanja reka, razbijen je koncept da reke moraju biti pošto-poto regulisane i lokalno stanovništvo je shvatilo značaj očuvanih reka. Važan deo projekta bili su i edukacija i razvoj turizma”.
Načelom “više prostora rekama” bavi se i evropska Okvirna direktiva o vodama (WFD), čiji je cilj postupni poveraćaj prirodnih vodotokova. Njihova ideja je da rekama treba dati više prostora odnosno da nasipi treba da budu što dalje od reka, kako bi one prirodno mogle odrađivati svoju dinamiku. To nije uvek moguće uraditi u naseljenim mestima, ali trebalo bi se potruditi da ovo uradimo bar u nenaseljenim područjima.
Izvor: Tportal