Mnogo neobičnih stvari može se reći o raznim zapisima kojima beležimo „napredak“ ili nazadovanje civilizacija, naroda, institucija, organizacija, pa i pojedinaca. Tlačitelji, na primer, obično su iskazivali izraženu želju da za sobom ostave detaljan spisak svojih nedela. Želeli su da za potomstvo zabeleže način na koji su uništavali svoje mrske neprijatelje ili podanike. Nacisti su bili pedantni evidentičari i njihove detaljne kartoteke umrlih sadrže mnoštvo informacija o vozovima kojima su Jevreji prevoženi u koncentracione logore, o broju Jevreja u svakom vozu, o broju Jevreja ubijenih u gasnim komorama.
Britanci su u Indiji primenjivali sličnu široku i administrativnu koncepciju zapisa i brojna odeljenja te kolonijalne države bila su zadužena za beleženje raznolikosti indijskih rasa, flore i faune, rudnih nalazišta i prirodnih bogatstava. Imperijalističko evidentiranje donosilo je korist državi; predstavljalo je bibliografsku verziju panoptikuma u kojoj je država znala, ili je mislila da zna, gotovo sve što je bilo od bitnog značaja za obezbeđivanje dugotrajnosti britanske vladavine. Pojavom nacionalizma krajem devetnaestog veka zapisi su postajali detaljniji: nastala je nova prinuda predviđanja ponašanja domorodačkog stanovništva i sprečavanja namera pobunjenika. Nova nacionalna država nasledila je imperijalističko odeljenje za evidentiranje i danas sve nacionalne države imaju ne samo nacionalnu himnu, nacionalnu zastavu i nacionalni jezik, već i nacionalnu arhivu. U tim arhivama pohranjene su, bez izuzetka, i nacionalne tajne, zločini i prekršaji; svaka od njih sadrži zapise o propuštenim i odbačenim mogućnostima za mir. 
Kako je to našem dobu svojstveno, govoriti o zapisima istovremeno znači govoriti o brojevima. Štaviše, brojevi se u modernom dobu u potpunosti dovode u vezu sa utilitarističkom, birokratskom i statističkom praksom, ali nekada su brojevi imali produktivnu i šaljivu ulogu u oblikovanju mnogih kultura. Mnogi od brojčanih podataka, na primer broj slobodnih bacanja koje je u nekom košarkaškom meču promašila zvezda Los Anđeles Lejkersa Šakil O’Nil, svakako bi se mogli smatrati neozbiljnim, ali za one koji beleže takve podatke to je statistika koja može podstaći O’Nila na dodatni trud da poboljša svoja slobodna bacanja, pokrenuti raspravu među ljubiteljima košarke i poslužiti kao putokaz timovima kako mogu da zaustave O’Nila. Emiteri sportskih događaja u Americi ne prikazuju brojke na ekranu šale radi, već iz veoma ozbiljnih razloga: šezdeset poena koje je postigao Majk Džordan u jednom meču slavi se kao trenutak istorije u nastajanju, jedine vrste „istorije“ koju mnogi Amerikanci poznaju i za koju pokazuju interesovanje.
Za prosuđivanje šta se sve može izražavati brojevima treba se samo okrenuti kulturnoj kosmologiji Indusa, koji su taksonomski impuls smatrali ključnom komponentom obrednih aktivnosti poput obožavanja, žrtvovanja, književnog izražavanja, izrade rodoslova, astrologije, pa i seksa. Kama Sutra, zapis o seksualnim aktivnostima ljudi mnogo manje lascivnim od njihovih današnjih potomaka, precizno nabraja moguće seksualne položaje tokom polnog čina, baš kao što Atharva Veda navodi da postoji pedeset tri vrste vradžbina (s kockicama) i postoji sto jedan način umiranja. Opsednutost Indusa brojevima, istovremeno ludička i kompulzivna, dovodila je Engleze do očajanja, a utilitaristički filozof Džejms Mil smatrao je da su indijske brojke – kao 15.55.20.00.00.000 godina inkubiranja Stvoritelja ili 1.70.64.000 godina njegovog „prelaza iz bespolnosti u muški pol radi stvaranja svetova“, što su svakako posebni zapisi – znak „sirovog i nesavršenog stanja“ induskog duha. Ni Hegel, za koga bi se moglo reći da je posedovao veće duhovne sposobnosti od Mila, nije imao objašnjenje za njih. Ako se tvrdi da su neki kraljevi vladali 70.000 godina, a za Bramu se kaže da je živeo 20.000 godina, mora se zaključiti, tvrdio je Hegel, da „te brojke nemaju vrednost i racionalan smisao koji im mi pridajemo“.
Otprilike u isto vreme kada su ta dva divovska predstavnika evropske misli razmišljala o indijskim besmislicama, u Engleskoj je vladao, kako nas podseća istoričar nauke Ijan Haking, „pravi fetišizam brojeva“. Leševi su besomučno brojani, a statistika je vođena o svemu i svačemu, od ukupnog godišnjeg broja udaraca šibom raznim prekršiocima zakona do broja pijanica i ludaka u zatvorima i ludnicama. Utiran je put ka onome što bi se moglo nazvati evidencijom holokausta. Hegel i Mil možda bi došli do boljih zaključaka da su uzeli u obzir strašne sklonosti u pozadini evidentiranja ka upravljanju životima neposlušnika, prognanika, pobunjenika, kriminalaca, nastranih osoba, disidenata i onih koji su jednostavno drugačiji.
Evropski komentatori indijske kulture i „stručnjaci“ za indijski sistem znanja nisu pomislili da brojke koje su Hegel i Džejms Mil ismejavali možda nisu „besmislene“ i da slede kulturnu logiku koja je instrumentalnoj racionalnosti nedostupna. Da ne govorimo o tome da niko u Evropi nije razmišljao u geološkom vremenu i da je pokornost Bibliji razmišljanje u milionima i milijardama činilo nezamislivim. Postojeća opsednutost brojkama i zapisima kod mnogih Indusa i dalje se tumači kao očigledno odsustvo racionalnosti. Indusi, kao što je svima poznato, vični su brojkama; Indija je svetski generator statistike. Najpoznatiji „ljudski kompjuter“ u svetu jeste Indijka Šakuntala Devi. Kada joj je zadato da pomnoži dva trinaestocifrena broja (76.86.36.97.74.870 i 24.65.09.97.45.779), Šakuntala Devi, koja je s osam godina bila poznata kao „živo čudo“, to je bez greške uradila za dvadeset osam sekundi. Takve podvige ona stalno ponavlja. „Neki stručnjaci za računske čarobnjake odbijaju da daju kredibilitet gospođici Devi“, navodi se u Ginisovoj knjizi rekorda iz 1992, „sa obrazloženjem da su njeni poduhvati toliko superiorniji nad rezultatima ostalih proverenih izuzetnih osoba, da je overa njene autentičnosti morala biti netačna“.
Malo je ljudi u Indiji ikada okusilo „Ginisovo“ crno pivo ili čulo za njega, ali sklonost ka Ginisovoj knjizi rekorda duboko je usađena kod mnogih Indusa: ta „iracionalna“ opsesija šire je poznata na Zapadu i od indijskog doprinosa statistici. Mastram Bapu, neka vrsta svetog čoveka, kao što bi to rekao Vinston Čerčil, i dobro poznat na Istoku, ušao je u Ginisovu knjigu rekorda tako što je dvadeset dve godine sedeo na jednom mestu. Mastram, čovek koji je svoje potrebe „zadovoljio“, kao da je odlučio da potvrdi sve klišee o nepokretnom i zaostalom Orijentu. To neobično dostignuće Mastrama Bapua, koje bi zadovoljilo Hegela, samo je jedan od mnoštva sličnih primera kako Indusi upadljivo nastoje da nađu mesto u istorijskim zapisima. Kada je reč o ženskim osobinama, koje Britanci posebno dovode u vezu s Bengalcima, Bramanima i babuima koji opušteno žive u sjaju dostojanstva, zanimljivo je da svetski rekord u udevanju konca u iglu drži jedan Indus, Om Prakaš Sing iz Alahabada, iz sredine u kojoj se kućno šivenje neizostavno smatra ženskim poslom.
Kada ih ne smatraju lenjim, ženskastim ili izrazito nepoštenim, Induse zamišljaju kao neobične i ekscentrične, s čudnim običajima, divljeg izgleda i potpuno pokorne vlastima. U kolonijalno doba mnogo se pisalo o „hinduskom Džagernautu“ i o fanatičnim vernicima koji su se bacali pod točkove kamiona u kome je prevožen njegov lik za vreme praznika Džagernauta u Puriju. Sadhu Lotan Babu je 1994, tokom osam meseci, kotrljao svoje telo četiri hiljade kilometara od Ratlama do Džamua, prosečno šesnaest kilometara dnevno, da bi iskazao pokornost boginji Vaišno Devi. Slično tome, Jagdiš Čander puzao je petnaest meseci do 9. marta 1985. čitavih hiljadu četiri stotine kilometara da bi „umilostivio svoju omiljenu hindusku boginju Matu“. Proučavaoci indijske istorije znaju da je zloglasni general Dajera, izvršilac masakra u Jalijanvala Bag vrtu u Amricaru 1919. i još zloglasnije „naredbe o puzanju“, kojom je od Indusa zahtevano da puze ako žele da prođu ulicom u kojoj je jedna Engleskinja bila napadnuta, kada su mu zatražili objašnjenje za svoje ponašanje, odgovorio da neki „Indusi vole da puze“. Može se smatrati poetskom pravdom da rekord za najduže neprekidno puzanje drži jedan Englez, koji je prepuzao 45,8 kilomtara za samo devet i po sati. Indijski jogi i riši odavno se smatraju sposobnim za veoma čudne i apsurdne postupke, a Svami Maudžgiri Maharadž iz Šajahanpura u državi Utar Pradeš upustio se u veoma neobičan način ispaštanja tako što je bez prestanka stajao sedamnaest godina, čime je postavio svetski rekord koji svakako neće biti skoro oboren. Ali zaostalost nije bila jedini lajtmotiv britanskog poimanja Indije; tvrdilo se da je Indija nazadovala u odnosu na nekadašnje stanje relativnog procvata. Zato se nastojanja premijera Radživa Gandija da obezbedi napredovanje Indije poduhvatima kao što je uvođenje Šatabdi ekspresnog voza (ili voza dvadeset prvog veka), kao pokazatelja njegovog opredeljenja da naciju usmerava ka modernom dobu, i istovremeno postizanje svetskog rekorda Indusa Arvinda Pandije u „trčanju unazad“ savršeno uklapaju.
Indusi srednje klase, koji zamišljaju da bi njihova zemlja mogla postati svetska sila, željno prihvataju dostignuća svojih sunarodnika i sunarodnica, ali zapisi koji uvode Induse u Ginisovu knjigu rekorda brukaju tu naciju. Neumereno udaranje u grudi i tugovanje, koji prate povratak svake neuspešne sportske ekipe s igara Komonvelta ili Olimpijade, prizor su za sebe. Indusi se pitaju kako to da zemlja od milijardu stanovnika ne može da osvoji više od jedne bronzane medalje na Olimpijskim igrama ili zašto neka „bezvezna“ afrička zemlja koju muče državni udari, glad i kriminal na ulicama osvaja više zlatnih medalja na igrama Komonvelta od svih indijskih trkača, dizača tegova i rvača zajedno. Nedostatak medalja nanosi veliki bol ambicioznim klasama, ali njima mnogo manje smetaju ostali nedostaci koji upropašćuju živote miliona ljudi. Naviknuti da pobede na konkursima lepote – gotovo monopol na mis sveta i mis Univerzuma sredinom i krajem devedesetih godina prošlog veka donosio je radost Indusima – i Olimpijskim igrama smatraju istinskim merilom veličine jedne nacije, Indusi koji teže modernom dobu pate što oni koji jure za rekordima koji ne samo da su bizarni, već i potpuno beskorisni izlažu njihovu zemlju podsmehu.
Izvesna zabrinutost oko imidža muževnosti jednog naroda, pa i čitave nacije, mogao bi delom biti objašnjenje za želju Indusa da se upišu u Ginisovu knjigu rekorda. Deo etosa muževnosti naprosto je dobijanje priznanja, potvrđivanje da ste u jednoj određenoj oblasti najbolji. Jedna od trajnih posledica kolonijalizma jeste da Indusi i dalje imaju za uzor belog Evropejca koji dodeljuje priznanja inferiornima i uspostavlja standarde koje Indusi (kao i ostali bivši kolonizovani narodi) moraju da dostignu. Ginisova knjiga rekorda tu je da ih podseća da je takvo priznanje ostvarivo i poželjno, ali politika takvog „priznavanja“ zahteva i da tu vrstu nastojanja za ostvarivanjem rekorda ne smatramo samo mimikrijom. Groteskne aktivnosti koje unose nemir među modernizatore indijskog društva predstavljaju u stvari antihegemonijsku reakciju na moderne ortodoksije razvoja, proizvodnje, konkurencije i modernosti. Prkosi se – čak i pri oponašanju i izražavanju dubokog poštovanja – upravo priči o konkurenciji i progresu koje moderno doba smatra isključivo svojim svojstvima. Ako „takmičarski duh“, koji stoji iza težnje za rekordima, vodi ka ostvarivanju izuzetnih rezultata ili povećanja produktivnosti, zašto se to ne bi postizalo i postavljanjem rekorda u aktivnostima i dostignućima čija je nekorisnost sasvim očigledna? Pet metara dugi nokti na levoj ruci Sridara Čilala, 3,4 metra dugi brkovi Kalijana Ramdžija Saina – oni imaju svoj smisao koji se ne može meriti indeksom akcija. Raniji vlasnik rekorda u oblasti brkova Karma Ram Bel, osuđenik na doživotni zatvor iz Delhija, mora da je imao pomoć zatvorskog osoblja u održavanju svojih brkova ili u sprečavanju ostalih zatvorenika da ugrožavaju tako privlačan dodatak ljudskom telu. Dok je u gradu vladala velika nestašica putera i mleka, kako nas obaveštava Ginisova knjiga rekorda, Bel je koristio „ulje od slačice, puter i pavlaku za održavanje brkova“. A kako Indija svoje potrebe za naftom zadovoljava uglavnom uvozom, Har Prakaš (kasnije Ginis) Riši smatrao je prikladnim da motor svog skutera ne gasi čitav 1.001 sat, prelazeći rastojanje od 80.195 kilometara u saobraćajnom parku u Puneu u periodu od 22. aprila do 3. juna 1990. Nas se rat za naftu u svetu mnogo ne dotiče.
U indijskom bavljenju Ginisovom knjigom rekorda, modernost se istovremeno i imitira i odbacuje, odaje joj se poštovanje i ismeva se, slavi se i izvrgava ruglu. Ako se čini da se naučni duh i konkurentski etos prihvataju, takođe je nedvosmisleno jasno da dostignuća koja omogućuju Indusima da „uđu u istoriju“ (što jer najotrcanija fraza našeg doba) retko služe na čast nacionalnoj državi ili doprinose ponosu modernog doba. Ako se opsesija Indusa Ginisovom knjigom rekorda smatra neoborivim dokazom njihovog osećanja inferiornosti ili oponašanjem „uspešnih rasa ljudi“, kao i privrženošću modernosti i nacionalnoj državi, možda bi na te rekorde trebalo da počnemo da gledamo i kao na pokazatelje otpora jedne kompleksne civilizacije homogenizujućim i štetnim posledicama modernosti. Otpor u dobu globalizacije i spajanja nužno izaziva i poštovanje i parodiju. Birokratska aktivnost evidentiranja možda je našla sebi ravnog u apsurdnim, idiosinkratičnim i ćudljivim oblicima težnje za rekordima.
Rečnik za 21. vek
Priredili
Vinej Lal, Ašis Nandi
Preveo s engleskog
Stefan Trajković Filipović
Clio, 2012