Kako da prestanemo da prednost dajemo robama nad ljudima i potrošnji na uštrb kreativnosti? Autori bloga Brain Pickings, podsećaju na knjigu britanskog ekonomiste i statističara E.F. Šumahera koji se u svojoj knjizi Malo je lepo bavi osnovama budističke ekonomije.
Mnogo toga je rečeno o razlici između novca i bogatstva i kako mi, kao pojedinci, možemo učiniti da imamo više ovog drugog , ali razlika između njih je verovatno još važnija kada o razlici između njih govorimo na nivou nacija i globale ekonomije. Šta to zapravo znači da treba da stvorimo bogatstvo za ljude – za čovečanstvo – za razliku od novca za vlade i korporacije?
To je upravo ono što uticajni britanski ekonomista i statističar, rođen u Nemačkoj, akademik, i ekonomski teoretičar EF Šumaher istražuje u svojoj izuzetno važnoj knjizi iz 1973., Malo je lepo: Ekonomija, u kojoj su ljudi bitni – predstavlja fantastičnu zbirku eseja na sredokraći ekonomije, etike i ekološke svesti, koja je Šumaheru donela priznanje Prix Européen de l’Essai Charles Veillon i bila proglašena od strane Times Literary Supplement jednom od najvažnijih 100 knjiga objavljenih od Drugog svetskog rata. Deleći ideološku bliskost sa tako uticajnim umovima kao što su Tolstoj i Gandi, Šumaherova knjiga je remek delo inteligentne kontrakulture, koja primenuje najdublje istorijske mudrosti na najvažnije savremene izazove života, u pokušaju da obrazuje, uzvisi i prosvetli čitaoce.
Jedan od najjačih eseja u knjizi, pod naslovom „Budistička ekonomija“, primenjuje duhovne principe i moralni cilj na pitanje bogatstva. Pisan je otprilike u isto vreme kada je i Alen Vots razmatrao ovu problematiku, Šumaher ovako počinje:
“ Ispravno življenje “ je jedan od uslova za Budinog plemenitog osmostrukog puta. Jasno je, dakle, da mora postojati takva stvar kao budistički ekonomija … duhovno zdravlje i materijalni blagostanje nisu neprijatelji: oni su prirodni saveznici.“
Tradicionalna zapadna ekonomija, tvrdi Šumaher, je opterećena takvom vrstom samouverenosti u sopstveni stav, koja nam ne da da vidimo da je potpuno pogrešno uverenje da su robe važnije od ljudi, a potrošnja važnija od stvaralaštva. On piše:
„Sami ekonomisti, kao i većina stručnjaka, obično pate od neke vrste metafizičkog slepila, pod pretpostavkom da njihova nauka govori o apsolutnim i nepromenljivim istinama, bez ikakvih pretpostavki . Neki idu tako daleko da tvrde da su ekonomski zakoni slobodni od „metafizike“ i „vrednosti“ jednako kao zakon gravitacije.“
Iz ovoga proističe naša hronična želja da izbegnemo rad i teškoće u pronalaženju takovog posla koji bi nas zaista ispunjavao i bio u skladu sa našim osećanjem svrhe. Šumaher slika pozadinu moderne bolesti prekomernog rada:
„Postoji opšta saglasnost da je osnovni izvor bogatstva ljudski rad. Sada su moderni ekonomisti došli dotle da razmatraju „rad“ kao jedva nešta više od nužnog zla. Sa stanovišta poslodavca, to je u svakom slučaju jednostavno troškovna stavka, koju treba svesti na minimum, ako se već ne može u potpunosti eliminisati, recimo, automatizacijom. Sa stanovišta radnika, to je „potcenjivanje“; raditi znači žrtvovati dokolicu i udobnost, a plate su neka vrsta kompenzacije za žrtve. Otuda je idealan scenario sa stanovišta poslodavca da može da proizvodi bez zaposlenih, a ideal sa stanovišta zaposlenog, da imaju prihod bez zaposlenja .
Posledice ovih stavova kako u teoriji tako i u praksi su, naravno, veoma dalekosežne. Ako je ideal u vezi sa radom oslobađanje od njega, svaki metod koji “ smanjuje radno opterećenje“ je dobra stvar. Najmoćnija metoda, u nedostatku automatizacije, je takozvana “ podela rada “ … Ovde nije reč o običnoj specijalizaciji, koju čovečanstvo praktikuje od pamtiveka, nego o podeli svakog kompletnog procesa proizvodnje u sitne delove, tako da krajnji proizvod može biti proizveden velikom brzinom, a da niko od onih koji rade, ne daje doprinos veći od beznačajnog, i u većini slučajeva nekvalifikovan je da razume celokupan proces rada.
Šumaher to upoređuje sa budističkom perspektivom:
Sa budističke tačke gledište uloga rada mora biti najmanje trostruka: da daje čoveku priliku da primeni i razvije svoje sposobnosti; da mu omogući da prevaziđe svoju egocentričnost u saradnji sa drugim ljudima na zajedničkom zadatku; i da stvori dobra i usluge potrebne za život. Posledice koje proističu iz ovog gledišta su mnogobrojne.
Da organizuje rad na način da on postaje besmislen, dosadan, zamoran, ili štetan i takav da kida živce radniku je jedva malo manji prekršaj od kriminalnog; to bi značilo veću brigu za dobra nego za ljude, naopak nedostatak saosećanja i za dušu uništavajući nivo vezanosti za najprimitivniju stranu ovozemaljskog postojanja. Isto tako, težnja za dokolicom kao alternativom radu se može smatrati potpunim nerazumevanjem jedne od osnovnih istina o ljudskom postojanju, a to je da su rad i slobodno vreme komplementarni delovi istog životnog procesa i ne mogu biti razdvojeni bez uništavanja radosti rada i blaženstva dokolice.
Sa budističke tačke gledišta, dakle postoje dve vrste mehanizacije koji moraju biti jasno istaknute: jedna koja potpomaže čovekovu veštinu i snagu i jedna koja pretvara rad čoveka u mehaničkog roba, stavljajući čoveka u poziciju da služi kao rob.
Sa prizvukom neprolaznih Gandijevih reči, Schumacher piše:
Budistički ekonomija se, mora biti, veoma razlikuje od ekonomije modernog materijalizma, jer budista vidi suštinu civilizacije ne u umnožavanju želja, već u prečišćavanju ljudskog karaktera. Karakter je, istovremeno, formiran pre svega radom čovek.a I rad, propisno organizovan u uslovima ljudskog dostojanstva i slobode, blagosilja one koji to rade, a takođe i njihove proizvode.
Ali Šumaher brine da istakne da je budistički stav, pre nego osuda materijalnog sveta, mnogo fluidnija integracija njegovih delova:
Dok je materijalista uglavnom zainteresovan za robu, budista je uglavnom zainteresovan za oslobođenje. Ali budizam je „srednji put“ i stoga ni na koji način nije u antagonističkom stavu sa fizičkim blagostanjem. Nije bogatstvo to koje stoji na putu oslobođenja, već vezanost za bogatstvo, zavisnost od njega; nije problem uživanje u prijatnim stvarima nego žudnja za njima. Glavna misao budističke ekonomije je, dakle, jednostavnost i nenasilje. Sa ekonomskog stanovišta, čudo budističkog načina života je potpuna racionalnost njegovog obrasca – neverovatno malo sredstva koji dovode do izuzetno zadovoljavajućih rezultata.
Ovaj je koncept, tvrdi Šumaher, izuzetno teško razumljiv za ekonomiste iz potrošačke kulture, jer se ponovo sudara sa iskrivljenim zapadnim prioritetom produktivnosti nasuprot prisustvu:
[ Savremeni zapadni ekonomista ] je navikao da za merenje “ životnog standarda“ koristi iznos godišnje potrošnje, pod pretpostavkom da je sve vreme čovek koji troši više „i bolje“ od čoveka koji troši manje. Budistički ekonomista bi ovaj pristup smatrao preterano iracionalanim: jer potrošnja je samo sredstvo za ljudsko blagostanje, cilj treba da bude da se dobije maksimum blagostanja uz minimum potrošnje .
[ … ]
Vlasništvo i potrošnja robe je sredstvo za postizanje cilja, a budistička ekonomija je sistematska studija o tome kako da se do cilja stigne uz minimalna sredstva.
[ Zapadna ] ekonomija, s druge strane, smatra da potrošnja treba da bude jedini ishod i cilj svih ekonomskih aktivnosti, uzimajući faktore proizvodnje – zemljište, radnu snagu i kapital – kao sredstvo. Prvi (budistički), ukratko, pokušava da maksimizira ljudska zadovoljstva kroz optimalni obrazac potrošnje, dok drugi pokušava da maksimalizuje potrošnju optimalnom šemom proizvodnog napora.
Ova maksimizacija „ljudskih zadovoljstava, “ tvrdi Šumaher, ima korene u dva blisko vezana budistička koncepta – jednostavnosti i ne- nasilja:
[…]
Optimalan obrazac potrošnje, proizvodnja visokog nivoa ljudskog zadovoljstva sredstvima relativno niske stope potrošnje, omogućava ljudima da žive bez velikog pritiska i teskoća i da ispune osnovne zapovesti iz budističkog učenja: “ suzdržavaj se od zla; pokušaj da činiš dobro.“ Kako su fizički resursi svuda ograničeni, ljudi koji zadovoljavaju svoje potrebe skromnim korišćenjem resursa su očigledno manje skloni da staju drugim ljudima za vrat od onih koji zavise od upotrebe velikog broja resursa. Isto tako, ljudi koji žive u veoma samodovoljnim lokalnim zajednicama imaju manje šanse da se uključe u veliko nasilje nego ljudi čija egzistencija zavisi od svetskih mreža trgovine.
Pišući odmah posle objavljivanja knjige Rachel Carson Silent Spring, koja je podstakla rađanje modernog ekološkog pokreta, Šumaher je bio preteča u formulisanju argumenata zastupnika održivog funkcionisanja baziranog na korišćenju lokalnih proizvoda:
Sa stanovišta budističke ekonomije … proizvodnja iz domaćih resursa za lokalne potrebe je najracionalniji način ekonomskog života, dok je zavisnost od uvoza izdaleka i posledična potreba da se proizvede za izvoz nepoznatim i dalekim narodima veoma neekonomična i opravdana samo u izuzetnim slučajevima i u malom obimu.
On još jednom ocrtava celinu budističkog pristupa ekonomiji koja je danas još značajniji nego što je to bio 1973.:
U svetlu kako trenutnog iskustva tako i dugoročnih izgleda, preporučljivo je proučavati budističku ekonomiju čak i za one koji veruju da je ekonomski rast važniji od bilo kakvih duhovnih ili religijskih vrednosti. Jer to nije pitanje izbora između „modernog rasta“ i „tradicionalne stagnacije. “ To je pitanje za pronalaženja pravog puta za razvoj, Srednjeg Puta između materijalističke bezglavosti i tradicionalističke nepokretnosti, ukratko, pronalaženja “ ispravnog života. “
Malo je lepo je vrhunsko delo za čitanje, u celini. Dopunjuju ga Kurt Vonnegut sa Imati dovoljno i Toro sa redefinisanjem uspeha.