Tokom dve decenije rasprostranjeno shvatanje građana Zapadnog Balkana (zemlje nastale raspadom Jugoslavije, ali bez Slovenije, ali sa Albanijom zajedno) o dobrobitima približavanja Evropskoj uniji postepeno se menja. Od početka globalne ekonomske i finasijske krize 2008. godine, ta percepcija polako pada u sve rasprostranjeniji evroskepticizam, piše Roberto Bollino, italijanski sociolog u najnovijem broju Il Mulino, magazina za politiku i kulturu.
Ispitivanja javnog mnenja pokazuju da popularnost Evropske unije na Balkanu konstantno opada, mada je još uvek relativno visoko. U Srbiji podrška evrointegracijama je pala na istorijski minimum. Dok se 2011. sklonost građana za ulazak u EU kretala oko 60 odsto, u 2013. njihov udeo pada na samo 40 odsto (ovaj tekst je originalno objavljen u decembru 2013. pre poslednjih rezultata o stavovima javnog mnjenja u Srbiji po kojima je podrška evrointegracijama porasla na 51%). Čak i zemlje koje su kao Makedonija, koja je uz Crnu Goru, imale jaku proevropsku tradiciju beleže takođe uočljive promene. Od početka krize podrška ulasku u EU pala je za približno 15 odsto u obe države. U Makedoniji su građani frustrirani i razočarani zbog neprekidnog odlaganja u procesu približavanja Uniji. Već četiri godine Evropska komisija obećava nastavak pregovora o pristupanju, ali su oni i dalje blokirani grčkim vetom, zbog dvodecenijskog konflikta oko imena „Republika Makedonija“ koje želi preko 80 odsto stanovnika, ali Grčka ne dozvoljava smatrajući ime Makedonija grčkim.
Crna Gora je 2012. započela pregovore o pridruživanju, ali se prepreke u nedovoljnoj borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije i slobode izražavanja pokazuju kao veoma velika prepreka. Kritike koje upućuju evropske institucije Podgorici u tom smislu primaju se sa sve većim nezadovoljstvom uočljivim kod političko-ekonomske elite.
Opštenarodna podrška ulasku u Evropsku uniju još uvek je veoma visoka tamo gde porces najviše zaostaje. Albanija je još jedan „potencijalni kandidat“ čiji je procenat privrženosti stabilan na oko 90 odsto građana koji su za evropsku integraciju. U sličnom, čak još izraženijem maniru Kosovo plebiscitarno, uprkos najvećem kašnjenju pregovora, ostaje najprivrženije Evropskoj uniji od svih delova nekadašnje Jugoslavije. Uprkos kašnjenja procesa evro-integracije, ili možda baš zbog toga, Kosovo je jedino na području Balkana slavilo 9. maj „Dan Evrope“. Stiče se utisak da se naklonost Evropi povećava sa udaljenošću od nje. Hrvatska je primer kako jača evroskepticizam što se zemlja više približava intergaciji.
Od početka raspada Federativne Jugoslavije Hrvatska je neprekidno isticala svoju evropsku tradiciju i tražila da ona bude valorizovana, na taj način ona je pokušavala da bude sve manje „balkanska“. Tokom procesa približavanja Hrvatska je izgubila znatan deo svog evropskog elana. Kada je započela pregovore 2003. godine oko 85 odsto stanovnika je bilo za integraciju. Deset godina kasnije front političke elite je i dalje za Evropu, ali je velika većina hrvatskih građana postala nezainteresovana. Referendum o pristupanju sproveden 2012. godine pokazao je da 66,2 odsto građana glasa za, ali je na referendum izašlo samo 43,5 odsto građana. Na prve izbore za Evropski parlament izašlo je samo 20,84 odsto glasača.
To rastuće nezadovoljstvo posledica je otežanih ekonomski prilika i gubitka perspektive. Činjenica je da Evropska unija omogućava Hrvatskoj pristup do 11 milijardi evra u razdoblju 2013. do 2020. godine ali su na kratki rok izvesni samo pad standarda i veća nezaposlenost. Nezaposlenost je dostigla 21 odsto radnog potencijala, a ministar za telekomunikacije najavljuje da će samo u njegovom sektoru 10.000 zaposlenih u javnim preduzećima ostati bez posla. Hrvatska je podvrgnuta procesu nadzora jer njen odnos između deficita i BDP iznosi 4,7 procenata, a dozvoljeni maksimum u EU je 3 procenta.
Sa ekonomskog stanovišta region Zapadnog Balkana u velikoj meri je već integrisan u EU. Skoro dve trećine celokupne razmene regiona odvija se sa EU. Crna Gora i Kosovo odlučili su se da koriste evropski novac u domaćem prometu. Bosna i Hercegovina je, iako ima svoj novac, konvertibilnu marku, faktički svoju monetarnu politiku prepustila Evropskoj banci da je vodi. Ekonomska integracija je doprinela da BDP u regionu raste brže, ona je ipak istovremeno učinila i da te zemlje postanu ranjive na nepovoljna zbivanja u EU, naročito sa evrom, pri čemu nemaju dostupa do mehanizama olakšica koje imaju članice EU.
Nezaposlenost je najteža boljka regiona. U Bosni i na Kosovu približno polovina stanovništva nema nikakvog zaposlenja. U Makedoniji stopa nezaposlenosti iznosi 31 odsto. U Srbiji, politički i strategijski najvažijoj zemlji regiona, na 2,8 miliona radne snage 800.000, odnosno 27 odsto su nezaposleni.
Političke elite i intelektualci se žale na paternalistički odnos iz EU prema njima. Teorijski proces integracije morao bi da podrazumeva da evropske institucije i funkcioneri zajedno sa demokratski izabranim predstavnicima elite zemalja aspiranata, na paritetnoj osnovi donose odluke; u praksi najvažnije odluke o tome gde, kako i pre svega kada će integracije uslediti, donosi Brisel. Olakost kriterijuma na osnovu kojih predstavnici EU donose svoje odluke komplikuje odnose između dveju strana. Ne retko predstavnici Evrope traže od aspiranata na članstvo da poštuju kriterijume koji su teško narušeni u samoj Evropskoj uniji. Zemlje EU su sve više nagrižene evroskepticizmom, ekstremnom desnicom, povratkom nacionalizama i često nemoćne da obezbede neupitnu snagu idejama tolerancije i multikulturalnosti. Ta evolucija, bolje reći involucija, komplikuje i proces tranzicije balkanskih zemalja kojima i onako predstoje bolne, skupe i teške reforme u ime pristupanja Evropi, koju potresaju teške krize.
Ne iznenađuje zato što lokalne političke elite, ne drugačije nego elite zemalja članica EU, dočekuju sa nepoverenjem zahteve Brisela, te u određenim okolnostima pokušavaju da prenesu sa sebe odgovornost za ekonomske teškoće i nedostatak perspektive na pleća evropskih tehnokrata.
Roberto Belloni, Il Mulino
Priredio: Milutin Mitrović