Nije dovoljno „presaditi“ dobar finansijski sektor da bi se obezbedio privredni rast. Dokaz u prilog ovoj tezi je srpski primer koji potvrđuje da je preduslov svakog oporavka privrede snažan pravni okvir i jake institucije, kojih ovde nema.
Još početkom prošlog veka ekonomisti su utvrdili značaj finansiranja kao suštinske snage u pokretanju inovacija i preduzetništva koji su nosioci privrednog rasta. Šumpeter je tvrdio da inovacija i preduzetništvo mogu vući napred samo kada ekonomija uspešno mobiliše štednju, efikasno alocira resurse, smanjuje efekat informacione asimetrije i poboljšava upravljanje rizikom, što su sve usluge koje obezbeđuje moderni finansijski sektor.
Ove teze bile su predmet brojnih istraživanja i pre izbijanja globalne krize, no nisu mogle biti osporene osim što su pojedini istraživači ukazivali na međuzavisnost ovih procesa, odnosno povratni uticaj ekonomskog rasta na razvoj finansijskog sistema.
Međutim, logično je postaviti pitanje zašto onda postoje nerazvijene zemlje, i nije li potrebno samo prekopirati osnovne elemente finansijskog sistema kako bi se obezbedio rast? Većina istraživanja odgovor pronalazi u institucijama, posebno u pravnom okviru i sprovođenju principa vladavine prava koji se u ovim zemljama nalaze na veoma niskom nivou. U većini nerazvijenih ekonomija, zakonski okvir je ustanovljen daleko pre nego što je zaživeo finansijski sistem i u krajnjoj liniji vodi lošoj investicionoj klimi i slabom tretmanu investitora, što dovodi do njihovog odsustva i niskog nivoa ekonomskog rasta. S druge strane, u kratkom vremenskom periodu veoma je teško sprovesti izgradnju zdravog finansijskog sistema, s obzirom na zapuštenost institucija čija je sveobuhvatna reforma preduslov za tako nešto.
Preveliki za…
Izbijanje svetske finansijske krize i njene teške posledice ponovo su na scenu dovele argumente koji negiraju pozitivne efekte finansijskog sistema na privredni rast. Štaviše, pojedini glasovi išli su u prilog negativnoj ulozi finansijskog sistema u okviru privrede uopšte, naročito kada su pojedine države spasavanjem banaka počele ispostavljati nemale račune svojim poreskim obveznicima. Pitanje koje je dospelo u fokus istraživača bila je poželjna veličina bankarskog sektora odnosno granica nakon koje će ovaj segment ekonomije negativno uticati na njen rast i razvoj.
U poslednjih četrdesetak godina, prosečan direktni trošak spasavanja banaka bio je oko sedam odsto BDP-a, što najbolje pokazuje koliko je važno pitanje sa aspekta planiranja fiskalnih troškova postala veličina finansijskog sektora. Vremenom, bankarski sistemi (ili čak pojedinačne banke) u pojedinim ekonomijama su postajali ne samo preveliki i previše bitni da ne mogu propasti (too-big-to-fail), nego su toliko predimenzionirani da bi uopšte mogli biti predmet spasavanja (too-big-to-save).
Uobičajen kriterijum za merenje veličine bankarskog sektora jeste odnos visine aktive u odnosu na nacionalni BDP. Ovo praktično znači da bi svaka pojedinačna vlada mogla spasiti banke koje zapadnu u problem samo u slučaju da bankarski sektor nije preveliki u odnosu na kapacitet same ekonomije merene BDP-om. Dva osnovna kriterijuma koriste se da bi se na ovaj način izmerila veličina bankarskog sektora: odnos aktive ili odnos kapitala prema BDP-u. Oba ova pokazatelja imaju određenih prednosti, ali u svakom slučaju vode zaključku da male ekonomije ne mogu imati veliki bankarski sektor. Prema ovom kriterijumu, predimenzioniran bankarski sektor, primera radi, imaju pojedine ekonomije sa povoljnim poreskim tretmanom (Luksemburg, Irska, Kipar), jak finansijski centar kao što je V. Britanija, dok je veličina aktive banaka u zemljama evrozone 3,3 puta veća u odnosu na BDP.
Drugo gledište fokusira se na klijente bankarskog sektora i prema ovom kriterijumu njegova veličina bi trebalo da stoji u liniji sa finansijskim potrebama pravnih i fizičkih lica koje uslužuje. S obzirom da različite zemlje imaju različite finansijske potrebe, BDP bi teško mogao biti dobra mera za veličinu bankarskog sektora s obzirom da obuhvata samo dodatu vrednost u ekonomiji ali ne i druge faktore kao što su različite finansijske potrebe. Na primer, za zemlje koje imaju veliki privatni sektor, velike multinacionalne korporacije, logično je da imaju i veliki bankarski sektor, s obzirom da se ove kompanije obično finansiraju centralizovano i uglavnom za svoju ekspanziju koriste banke iz matice. Dakle, ovaj pristup naglašava da je za veličinu bankarskog sistema naročito bitna struktura bankarskih plasmana, te da je ona u direktnoj korelaciji sa udelom kredita datih preduzećima koji jedino donose ekonomski rast.
Tranzicioni put
Razvoj modernog bankarskog sektora u Srbiji otpočeo je posle petooktobarskih promena, nakon gašenja četiri državne banke kojim je utrt put stvaranju zdravijeg finansijskog sistema. Pozicije u bankarskom sistemu mlade tranzicione ekonomije veoma brzo su zauzele inostrane, pre svega regionalne banke, koje su učestvovale u privatizaciji ovdašnjih finansijskih institucija. Njihovom kreditnom aktivnošću umnogome je potpomognut oporavak izraubovane privrede, a banke su postale gotovo jedini reprezent finansijskog sistema. Ovakva situacija nije se bitnije promenila ni do današnjih dana s obzirom da veličina bankarskog sistema daleko prevazilazi aktivu osiguravajućih kompanija, dok je poređenje sa dobrovoljnim penzionim fondovima ili berzanskim tržištem više nego neumesno.
Bankocentričnost ovdašnjeg finansijskog sistema odnosno dominacija kredita kao gotovo jedinog finansijskog instrumenta donela je veoma visoke stope rasta bankarskog sektora, ali njegova aktiva ni u jednom momentu nije prevazišla nivo BDP-a naše zemlje. Moglo bi se zaključiti da ovdašnji bankarski sistem nije predimenzioniran, premda je i laičkom oku više nego očita nadmoć ovog segmenta finansijskog sistema, koja se ponajpre ogledala u visokim kamatnim stopama. Istina, zamajac razvoja privrede u tim godinama u velikoj meri je dolazio od strane bankarskih zajmova, pa ne čudi da su najveće stope rasta BDP-a bile u godinama najveće kreditne ekspanzije. Istrošeni privredni subjekti, čak i ovdašnji novonastali kapitalisti, poslovali su sa veoma niskom kapitalnom bazom pa su zajmovi bili jedni način finansiranja privredne aktivnosti.
Izbijanje globalne finansijske krize u prvom naletu nije znatnije pogodilo bankarski sektor, koji je po sistemu inercije nastavio da beleži pozitivne stope rasta. Ipak, kriza iz realnog sektora postepeno se prenosila i na banke koje su u bilansima gomilale sve više nenaplativih kredita. Splet slabog upravljanja i velike količine loših kredita veoma brzo je odneo nekolicinu državnih banaka, što je poreske obveznike koštalo skoro milijardu evra odnosno trošak je dostigao skoro tri odsto BDP-a.
Poslednje dve godine, koje je obeležilo potpuno prenošenje krize sa realnog na finansijski sektor, banke beleže negativne stope rasta kreditne aktivnosti, a i ono malo kredita uglavnom se koristi za održavanje likvidnosti a tek delimično za investicione potrebe. Situacija niske kreditne aktivnosti, izvesno je, biće dominantna i u bliskoj budućnosti dok će je tek na kratak rok zamagljivati državni subvencionisani krediti, kao loš supstitut za podsticanje ekonomskog rasta. Stvarnog oporavka privrede neće biti bez ekspanzije kreditne aktivnosti, a oživljavanja odnosa kreditor-zajmoprimac bez rešavanja pitanja ogromne mase akumuliranih loših kredita. Ovaj krug učaurene privrede sa niskim ili negativnim stopama rasta završava se na ovdašnjim institucijama, bez čijeg uspostavljenja (ozdravljenja) prave slike ekonomskog rasta teško može biti.
Nenad Gujaničić