Verovatno bi na pitanje „kako čitati grad“ neki drevni gradograditelj spremno raportirao da ga treba čitati onako kako se čitaju zvezde, jer, na kraju krajeva, grad i nije ništa drugo do projekcija kosmosa. To je možda i bilo tako kada je svet bio mlad, a kosmos ne mnogo matoriji. U međuvremenu, svet se naborao, vaseljena je deflorisana, a grad, umesto slike sveta i kosmosa, proglašen – ogledalom društva.
No, čini mi se da nas takvo viđenje grada ne bi odvelo nekoj valjanoj definiciji (naravno, ako ona uopšte postoji), već pre još jednom opštem mestu. Floskula da je „grad ogledalo društva“ podvlači ideju da se sve promene u društvu, i evolutivne i revolucionarne, jasno ogledaju na nivou urbanog i da uvek bivaju upisane u njegovu strukturu. To je svakako tačno, ali, kao što bi rekli u nekom lošem kvizu, ne i dovoljno tačno. Grad je koliko proizvod, toliko i proizvođač tog društva i njegovih aspekata: kulture, politike, filozofije, umetnosti, pa se zato o njemu ne može govoriti kao o nekom pasivnom reflektujućem polju ili ogledalu. Pre će biti da je svojevrstan Narcis, koji se, istina, ne odvaja od svog jezera.
Odmah na početku, samo ime Novog Pazara, kao značajan element identiteta grada, uvodi nas u najavljenu problematiku. Ako je nešto „novo“ nije neka mudrost pretpostaviti da postoji i nekakav „stari“ ekvivalent. No, u slučaju Pazara izgleda da je određenje tog „starog“ više od mudrosti, odnosno, to je polje na kojem se poslednjih decenija uredno i ponekad veoma strasno lome akademska koplja.
Relacija staro-novo se najviše tiče odnosa sadašnjeg Novog Pazara, čije se osnivanje vezuje za Isa-bega Isakovića i sredinu petnaestog veka, i starijih naselja koja su se nalazila na ovom prostoru. Da li je Novi Pazar naslednik Rasa, prve prestonice Nemanjića (i šta je uopšte Ras – tvrđava, grad ili utvrđena oblast) ili je Novi Pazar translirano Staro Trgovište, odnosno, podgrađe tvrđave Ras, na ušću Sebečevske reke u Rašku, koje je pomereno nekoliko kilometara nizvodno i da li je to novo naselje zasnovano „na zapušteniju“ ili na već postojećoj proto urbanoj strukturi i je li ona i koliko uticala na razvoj budućeg grada, i još mnogo tih „da li“ i „je li“ kruži, kao onaj čuveni „bauk“, nad Novim Pazarom i onemogućava neke jednoznačne i precizno definisane odgovore, što ostavlja dosta prostora za različita tumačenja, često i krajnje proizvoljna.
U blizini centra Novog Pazara nalazi se i crkava svetih Apostola Petra i Pavla, poznatija kao Petrova crkva, značajan kulturno-istorijski spomenik preromanskog stila, a za našu priču zanimljiva jer se radi o prvom episkopskom središtu u ovim krajevima, a poznato je da su episkopije podizane ili u urbanom okruženju ili tamo gde se pojava takvog okruženja očekivala i podsticala. Takođe, budući da je ova oblast pripadala onom što se danas naziva „vizantijskim komonveltom“, moguće je da je i Ras deo urbane tradicije vizantijskog grada, koji se i pored istovetnih antičkih korena značajno razlikovao od koncepta srednjevekovnog grada na Zapadu. Pozno vizantijski grad je kompleksna struktura, koja je pored upravnog, verskog ili vojnog središta, svojim utvrđenim zidinama obujmljivala i celu agrarnu naseobinu i zato ne čudi da njegovi upravitelji nisu bili predstavnici nekog strogo definisanog građanskog sloja, već, adekvatno prostornoj dispoziciji, pripadnici zemljišne aristokratije.
Dakle, ako je Ras zaista grad zasnovan na ovakvom konceptu, onda je i sasvim verovatno da su njegovi temelji i u naselju koje je osnovano sredinom petnaestog veka. No, kako nas starostavna poslovica uči, babe i žabe se teško mešaju, odnosno, ne mogu se tek tako disperzni varijeteti srednjevekovnih gradova pretvarati u naselja sa karakterističnim linearnim trgom zvanim „čaršija“. Zato je opravdanije u slučaju Novog Pazara govoriti o nizu urbanih diskontinuiteta, nego o nekakvom kontinuitetu jednoznačne urbane tradicije.
Ali ako epitet „novi“, zaista i donosi dosta otvorenih pitanja, kod druge reči u imenu ovog grada nema zabune. „Pazar“, kao oznaka procesa i rezultata razmene dobara i usluga, svakako odgovara karakteru grada koji je od petnaestog veka pa do danas revnosno gajio duh trgovine. Devedesetih godina dvadesetog veka, taj duh je avanzovao u sablast. Na tadašnjoj novopazarskoj pijaci, prostoru svojevrsne simulacija tržišta, trgovalo se robom koja je bila upravo prototip simulakruma. Razlike između stvarnosti i predstave, odnosno, između originala i njegove kopije, jednostavno nije bilo.
Karakteristično je da se ime grada, možda baš zbog ove izrazite trgovačke delatnosti, tokom vekova, u raznim istorijskim izvorima, navodi i u fonetskim interpretacijama, ali i u bukvalnim prevodima. Evo najčešće korišćenih naziva: Novi Pasar, Nuovo Pazaro, Noui Pasar, Novo Bazar, Novibazaria, Novi Passar, Novobazzarro, Novopasaro, Nova Bazar, Nova Bassar, Noua Pasar, Nobozar, Noroposam, Kembasal, Eski Bazar, Yeni Bazar, Jeni Bazar, Jggu Bazar, Nuovo Mercato, Neumarkt, Newmarckt, Neuwemarscheit.
Novi Pazar se, pod ovim, kao što smo videli simptomatičnim, imenom prvi put pominje 1461., pa je tako ova godina i zaslužila mesto na grbu grada.
Pojava grba grada, kao oblika simboličkog identiteta, vezuje se za srednji vek i nastanak „slobodnih gradova“, istina, sa ograničenim heraldičkim mogućnostima, budući da se gradovi nisu koristili monarhističkim, klerikalnim ili vojnim obeležjima, već isključivo motivima lokalne mitologije, stilizovane arhitekture ili predstavama gradskog patrona, čime su isticali svoju nezavisnost i slobodu u odnosu na feudalne posednike.
Novi Pazar je svoj, sada važeći, grb dobio tek u dvadesetom veku i to posle Drugog svetskog rata. Parafrazirajući Mamfordovu ideju da je grad mesto koje pruža maksimum mogućnosti na minimumu prostora, može se reći da je grb grada znak koji minimumom elemenata saopštava maksimum informacija o gradu. Naravno, ako je dobro osmišljen. U suprotnom, više govori o onima koji su ga konstruisali. Grb Novog Pazara je poligonalni srednjevekovni štit sa zašiljenim dnom na kojem su u prvom planu predstavljeni stilizovani, crveni, bedemi gradske tvrđave i u čijoj osi simetrije je vitka kula motrilja, sa prepoznatljivim erkerima. U pozadini se nalaze zatalasana, zelena, brda, a ispod bedema je stilizovan tok reke Raške. U samom dnu štita je pomenuta 1461. godina.
No, punktum slike, kako bi to rekao Rolan Bart, ono što na ovom grbu upada u oči, ne svojom veličinom, već neobičnošću, je manji kvadrat u podnožju kule motrilje, iste boje kao kula, bež- žute, pored kojeg se nalazi stilizovana predstava turbina hidrocentrale.
Ova mala hidrocentala zaista i postoji u podnožju gradske tvrđave i u stvari predstavlja verovatno prvi industrijski objekat u Novom Pazaru, izgrađen kasnih dvadesetih i ranih tridesetih godina dvadesetog veka, sa ciljem da obezbedi elektrifikaciju centra grada. Objašnjenje kako se ovaj element, kojeg heraldika najblaže rečeno ne poznaje, našao na grbu grada, leži možda u sovjetskoj revolucionarnoj krilatici – „industrijalizacija plus elektifikacija jednako komunizam“. A ako prethodnu rečenicu jukstapozicioniramo tradiconalnom izgledu tvrđave i kule sa grba grada, možemo dobiti i maksimu gradograđenja iz doba Obnove i Izgradnje – „gradovi nacionalni po formi, socijalistički po sadržaju“.
I eto, na krilima, malo oprljenim, ovih „velikih rečenica“ dolazimo do medijuma u kojem se spajaju simbolički, o kojem je do sada najviše bilo reči, i vizuelni identitet grada, a taj medijum je, naravno, arhitektura.
Arhitektura grada, da se poslužim sintagmom Alda Rosija, predstavlja materijalizaciju društveno prihvaćenih kulturnih vrednosti i nazora. Kao takva, ona je ekran na kojem se projektuje stanje grada u određenom stepenu razvoja.
Centar predratnog Novog Pazara razvijao se uz čarašiju, dakle, uz varijantu linearnog trga u kojem su smešteni trgovački i zanatski objekti, često prizemni, a najviše jednospratni.
Tadašnji čitki vizuelni identitet, gotovo tipska „scenografija“ istočnjačkog grada, stvoren je kroz slikovitost čaršijskog života, ali i kroz stilske karakteristike porodične kuće. Taj stil se najpreciznije definiše kao orijentalni, a češće i manje precizno, kao balkansko-orijentalni ili turski, i predstavlja slojevitu strukturu razvijanu tokom vekova, a koja u sebi nosi reminescencije na vizantijsku gradsku kuću pročitanu kroz vizuru islamske kulture. Negde od 1911-12., što se nekako poklapa sa ulaskom Novog Pazara u sastav Kraljevine Srbije (23. 10. 1912.) ali ni uticaj solunske arhitekture nije zanemarljiv, ovaj do tada jasan identitet dobija svoje prve disjunktivne crte. To je vreme kada se u Pazaru pojavljuju prve takozvane „planske“ kuće izgrađene u duhu istorijskih stilova sa dekorativnom plastikom zapadne provinijencije, istina, često proporcijski nepreciznom. U jednom kasnijem tekstu, s kraja šezdesetih godina dvadesetog veka, ovaj period je okarakterisan kao „jalova tendencija evropeizacije balkanskih gradova“.
Posle drugog svetskog rata, negde od kraja pedesetih i tokom šezdesetih, urbanisti Novog Pazara su u skladu sa izgradnjom „vrlog novog sveta“ osmislili novi koncept razvoja centra grada, koji napušta raniju linearnu strukturu čaršije i promoviše radijalnu mrežu ulica oivičenu zidom od visokih stambenih lučnih zgrada. Ovaj prostorni kompleks nije trg, već centralni gradski rejon, koji treba da objedini raznovrsne funkcije gradskog centra na planiranoj površini od 30 hektara. Sličan koncept urbanog centra postoji i u radovima engleskih arhitekata Smitsonovih (u planu za Berlin – Haupstat iz 1955.) i takođe kod tima Kandilis, Josić, Vuds (u planu za Tuluz le Miral iz 1961.), dakle, ne može se reći da je novopazarski plan tek puka, nezasnovana, proizvoljnost, ali se radikalan rez u urbanoj strukturi grada verovatno može objasniti onim što Anri Lefevr naziva „urbanističkom zabludom“ – težnjom za stvaranjem sopstvenog celovitog sistema i promocijom jednog novog totaliteta. Iako na nivou partera i distribucije urbanog mobilijara ima veoma interesantnih rešenja, ove male „lucidnosti“ ipak nisu u stanju da se suprostave snažnim strukturama „totalitarno-dekorativne“ arhitekture.
U devedesetim, usled opšte degradacije društva, a nije bez značaja ni to što je ukinut ultimativni zakon o eksproprijaciji, ostvarivanje plana koji se približavao svom potpunom ostvarenju zamire, ali ono što je nastajalo u predhodnih dvadesetak godina više je nego dovoljno da stvori prepoznatljiv, ne obavezno i jasan, vizuelni identitet Novog Pazara.
Evo nekoliko najzanimljivijih arhitektonskih ostvarenja ove „demijurške“ faze u razvoju grada. Stara i Nova lučna zgrada, „kapitalna investicija“ novopazarskog urbanizma i najdominantniji objekti u gradu, dobili su ključnu ulogu u ostvarivanju plana, odnosno, ulogu da zaokruže pomenuti gradski centar .
I eto tako, sa dve lučne zgrade (planirane su tri sestre, ali najmlađa je ostala nerođena), centar Novog Pazara je „gradom ograđen“, da se poslužim Teodosijevim rečima kojima on opisuje podizanje odbrabeno-stambenih bedema Hilandara. Ove dve sestre usedelice u punom smislu predstavljaju ono što Dženks zove „invertirani profil“, tj. „kineski zid“, a Venturi – „prostorni beleg razrešenja odnosa spolja-unutra i njegove drame“, mada u novopazarskom kontekstu, ovaj „zid“ pre započinje dramu nego što bilo šta razrešava. I arhitektonski iskazi „aversa“ i „reversa“ posebno Nove lučne zgrade se drastično, a i dramatično razlikuju. Fasada okrenuta ka centru grada, za ovu priliku nazvana avers, je razuđena igrom modularnih elemenata sa završnom obradom u kulijeu, dok je revers u crvenoj fasadnoj opeci i neodoljivo asocira na srednjevekovna manastirska utvrđenja.
Lučne zgrade se mogu posmatrati i kao „čaršija umesto čaršije“. Istina, pokrivene pešačke pasarele sa uslužnim i trgovačkim sadržajima na nivou prizemlja lučnih zgrada su pre prototip orijentalnog bezistana, nego čaršije, ali karakteristično je da one definišu pravac kretanja– „kroz lučnu“, kao što postoji pravac „kroz čaršiju“.
Setimo se da je tipični starorimski grad sadržao je dva ortogonalna pravaca, kardo i dekumanum, u čijem preseku se nalazila ništa manje do slika centra sveta. Tako se može reći da linija lučnih zgrada postaje svojevrsni, lučni, dekumanum, u odnosu na kardo – čaršiju, čiji pravac razdvaja Staru od Nove lučne zgrade.
Mesto preseka pravca lučnih zgrada i trase pređašnje čaršije, koja u večernjim časovima postaje „korzo“, veoma je živo i aktivno sastajalište pretežno mlađe populacije. Ovaj novopazarski „omfalos“ u žargonu se zove, jednostavno, „Centar“ ali i „Zevalište“.
Ako se podsetimo da je sinegdoha stilska figura koja opisuje celinu navođenjem jednog njenog dela, onda možemo reći da je hotel Vrbak, od svog nastanka sredinom sedamdesetih, gotovo po pravilu bio sinegdoha vizuelnog identiteta Novog Pazara.
Hotel Vrbak je centralna građevina glavnog gradskog trga, ranije poznatijeg kao trga maršala Tita. Čaršijska je priča da je i hotel trebalo da bude krešten imenom onoga kojeg-majka-više-ne-rađa, ali se zbog karakteristične oblikovnosti građevine od toga odustalo i hotel je, barem što se imena tiče, doživeo sudbinu beogradske „Albanije“, odnosno, nazvan je po kafani i pansionu koji je ranije postojao na tom mestu. Vrbak, formom koju arhitekta-više-ne-projektuje, čini se kao da želi da nadomesti nepostojanje javnih, verskih ili upravnih, objekata na mestu na kojem su ovi očekivani. Iako su te statusne zgrade i u mnogim i nesumnjivo većim gradovima prepustile svoju poziciju objektima druge namene, recimo, Linkolnov centar u Njujorku, Opera u Sidneju, Rojal festival hol u Londonu, ipak se retko dešava, pa i nikako osim naravno u Las Vegasu, da to počasno, centralno, mesto zauzme hotel.
A Vrbak je, verovatno, trebalo da na mentalnoj mapi grada pre svega zameni obližnji objekat, zgradu Islamske zajednice, izgrađenu na temeljima džamije Isa-bega Isakovića, koja je opet nastala na ostacima starije crkve, dakle, da zameni zabludeli objekat koji je, zahvaljujući napretku kapitala na tržištu divinizacije, na kraju postao robna kuća .
Čarls Dženks nasuprot multivalentnoj arhitekturi, koja ističe postojanje mnogih nivoa značenja i složenih vrednosti, suprostavlja jednovalentnu arhitekturu koju karakteriše prosto nagomilavanje elemenata ili delova. Arhitektura Vrbaka mogla bi se analizirati sa obe ove pozicije – značenja je toliko da su jednostavno jako teško čitljiva ili prenagomilana do nečitljivosti. U nekoj pojednostavljenoj interpretaciji vizuelni identitet Vrbaka bio bi struktuiran na nekoliko nivoa, na nivo sintetičke tradicije, čemu bi pandam u književnosti mogla biti „Hiljadu i jedna noć“, na nivo nekritičke hibridnosti i na nivo kempa, kao urbane pastorale, kako bi to rekla Susan Sontag. U ovom trouglu, ili tromeđi, pseudo tradicije, hibridnosti i kempa, hotel Vrbak jeste manifestacija, ali i materijalizacija, želje i volje za „drugošću“. Svakako, ako se ne radi o nečem trećem.
Budući da su se prve banke u gradu pojavile u drugoj polovini devetnaestog veka, izgradnjom filijale Službe društvenog knjigovotstva 1981. krunisan je, sudeći po oblikovanju građevine gotovo bukvalno, vek bankarstva u Novom Pazaru. SDK je bila, barem prema Maloj Prosvetinoj enciklopediji, „samostalna organizacija koja vrši poslove opšteg društvenog interesa“. Filijala ove službe u Novom Pazaru bez sumnje ukazuje na tu samostalnost, a „opšti društveni interes“ valjda treba tražiti u zadovoljstvu građana što su dobili svoju mini verziju, odnosno, maketu, Vavilonske kule i Semiramidinih vrtova – „dva u jednom“.
Bela stepenasta struktura nad kružno- kompozitnom osnovom svoje arhetipe svakako ima u arhitekturi bliskog istoka, ali srećom zgrada SDK nije doživela sudbinu najpoznatijeg objekta sa tih prostora, već pomenute, Vavilonske kule. Ustvari, to je tačno u materijalnom smislu, ali ne i u onom drugom, metaforičnom. Naime, prostor u zgradi SDK, budući da služba, barem ova, više ne postoji, sada je podeljen između nekoliko različitih banaka.
Prošla decenija i prve godine novog milenijuma, pored divlje i pitome gradnje i nadgradnje, bile su svakako i godine ugradnje. Pod „ugradnjom“ se ovde ne podrazumeva oblik akumulacije prvobitnog kapitala, već interpolaciju, odnosno, postupak umetanja u niz novog objekta između dva postojeća. Kolokvijalni naziv za ovu arhitektonsku praksu je „plombiranje“, a novi element se naziva „plomba“. Međutim, s obzirom na kontekst u kojem se opisana pojava često sreće, verujem da ovom pretakanju novog vina u stare mešine više odgovara pojam – inplant.
Arhitekte Pazara prešle su dug put od arhitekte-demijurga do arhitekte-plastičnog hirurga tako da je veliki broj novopazarskih prizemlja i mezanina promenio svoj izgled i namenu, često sa poslovičnom komšijskom „usrdnošću“. Cilj ovakve arhitektonske prakse zaista je sličan estetskoj hirurgiji, tj. u oba slučaja se radi o delimičnom preoblikovanju fasade, sa malim razlikama u materijalu, jednostavno, umesto silikona – niklovani čelik i staklo.
Takav anatomski autfit zajedno sa „diskretnim“ brendom služi, kako bi to rekao Bodrijar, da „održava zavođenje u vidu simulakruma afekta, simulakruma želje i libidalnog investiranja“, a investiranje, pa bilo i „libidalno“, je pojam kojem je Pazar često bio naklonjen. Ako bi sada, posle pregleda nekih od verujem zanimljivijih momenata novopazarske arhitekture, hteli da napravimo sintezu onoga što je ovde rečeno, mogli bi da podvučemo barem tri značajne „karakterne“ crte, za ovu priliku uslovno nazvane: pozicioni, kulturološki i konceptualni aspekt.
„Pozicioni“ apekt bi referirao na odnos centar-margina, dakle, na pomalo šizofrenu situaciju u kojoj s jedne strane figuriraju velika dostignuća vezana za ovaj prostor, kakva su recimo sopoćansko slikarstvo ili bajkoviti trgovački uspesi sredinom sedamnaestog veka, a sa druge strane opadanje moći i stagniranje grada u koji se uvlači ono što se danas obično naziva „duhom palanke“. „Kulturološki“ aspekt bi bila ravan mešanja i sučeljavanja različitih kulturnih obrazaca, verskih i nacionalnih, sakralnih i profanih, odnosno, mesto preplitanja i zaplitanja raznorodnih iskaza, koji su često upleteni u nerazdrešiv čvor.
I poslednji, „konceptualni“, aspekt je gotovo opšte mesto savremene kulture, dakle, problematičan odnos između tradicije i modernosti. No, u svemu tome se nalazi i možda ključna crta pojma urbanog. Jer, grad je i ono što proizvodi razlike, koje potom centralizuje, a kao finalni proizvod tog sinhronijskog procesa, ponekad dugog i vrlo dinamičnog, pojavljuje se simbolički i vizuelni identitet grada.
Nadam se da smo se govoreći o Novom Pazaru barem malo približili odgovoru na pitanje „kako čitati grad“.
Jasno je da i ovo naše čitanje, ova igra sa raznim društvenim, prostornim i vremenskim refleksijama i njihovim uzejamnim prelamanjima, ima svakako svojih nedostataka koji, pre svega, leže u nužnoj reduktivnosti. Ili, kako bi to rekao Niče, da kada pokušamo da ispitamo ogledalo u sebi ne otkrivamo ništa osim stvari u njemu, a kada želimo uhvatiti te stvari na kraju ne držimo ništa osim ogledala. Ali ako je tačno da je različitost ono što svaki grad čini jedinstvenim, jasno je da onako kako smo čitali Pazar, pod uslovom da smo uopšte i njega dočitali, ne bi mogli čitati neki drugi grad. No, ovočitanje i ne bi trebalo da služi kao model. Pre kao put sa brojnim raskršćima.
Na kraju, pokušaću da dam direktan odgovor na pitanje sa samog početka. Dakle, kako čitati grad? Verujem, isto onako kako treba i živeti u njemu – uživajući. Naravno, nije nužno postati narkoman.
Iz ciklusa Kako čitati Narodne biblioteke Srbije 2003 – 2004