Uprkos mom nedostatku iskustva, a zahvaljujući upornosti konjske muve i spletu srećnih okolnosti, dobijam primamljivu ponudu za novi posao. Moj fanatični entuzijazam, na čijem talasu sam mesecima vrtela desetine telefonskih brojeva dnevno i pisala isto toliko mejlova proganjajući nepoznate ljude – se na kraju isplatio.
Poslednje dve godine živim u Atini i iako su sezonski i part-time ostrvski poslovi već uveliko iza mene, ovo je prvi put da mi korporativni svet svojevoljno otvara vrata.
Opis novog posla me mami kao pčelu med – česta putovanja, visok stepen samostalnosti, fensi vizitka sa titulom koju nisam sama izmislila. Prodavaću prehrambene (slatke i slane) proizvode, koje ću ujedno morati – čekajte, sada tek dolazi najbolji deo – redovno da degustiram!
Pozdravljam se u sekundi sa svojim dotadašnjim samostalnim ali kampanjskim poslom koji me je i odveo u susret novoj prilici; njegovi neredovni prihodi i čekanje na odgovore zauzetih menadžera duže nego da čekam Godoa su me za sada manuli snova o samostalnoj preduzetnici.
Hladne glave zaključujem da slatkiši zavređuju moju dugoročnu posvećenost. Osim toga, izgaram od želje da se dokažem u novom gradu i u novoj oblasti. Tako pada dogovor i moja nova kompanija i ja se obavezujemo da ispunimo ugovoreno: ja da ne otperjam za godinu-dve i da izgradim bazu za ostvarivanje postavljenih ciljeva, a kompanija da mi obezbedi sredstva za to.
Iako ovim potezom stavljam svoj profesionalni opstanak samo na jednu kartu jer će u slučaju neuspeha odgovornost biti moja– što bi mi automatski zatvorilo mukom otškrinuta vrata korporativnog sveta u budućnosti – ne brinem previše jer sam naviknuta na hodanje po žici. Znam da me očekuje brdo problema, izazova i prepreka i spremna sam na njih. Ali, prvi zid koji će se uskoro isprečiti predamnom – i o koji ću iz sve snage tresnuti glavom – me je zatekao potpuno nespremnu.
Nakon prvih nekoliko nedelja ispunjenih edukacijom, tek ponekom degustacijom i šleperima teorije – a teorija mi se nikada nije milila i oduvek je uticala na mene poput udarca čekićem u glavu (zujanje u ušima i gubljenje kontrole nad kapcima koji padaju sve niže) – nestrpljivo iščekujem prelazak na praksu.
Prilika se uskoro ukazuje i ubrzo počinjem da se pripremam za polazak na svoje prvo poslovno putovanje – u posetu kupcima i distributerima na Kipru.
Sa predanim žarom se bacam na pripreme – proučavam rezultate, analiziram podatke i brejnstormujem predloge razvoja. Pred sam put imam spreman čitav dosije pun informacija i zaključaka, kao i ideja za koje sam dobila zeleno svetlo da podelim sa kiparskim saradnicima. Svesna sam da ova poseta znači testiranje mojih sposobnosti i snalaženja na terenu i odlučna sam da ga prođem sa najvišom ocenom.
Početak iduće nedelje me nalazi uštirkanu i ustreptalu na atinskom aerodromu Elefterios Venizelos, na kojem se pojavljujem štreberski rano. Par kapućina kasnije, ukrcavam se na prvi jutarnji let na relaciji Atina–Larnaka.
Kako se avion približava destinaciji ispod oblaka se ukazuje ogoljeno, osunčano ostrvo i sa uzbuđenjem iščekujem sletanje. Ali, da sam znala šta me nakon njega očekuje, ne bih bila toliko nestrpljiva.
Pasoška kontrola brzo ide i uskoro dolazim na red. Pružam cariniku preko šaltera svoj srpski pasoš u kome uredno stoji nalepnica koja označava regularni grčki boravak i sa kojim putujem svuda po Evropi bez vize.
Već sam naviknuta na to da ažurni carinici prelistavaju i zagledaju moj nepopularni pasoš i ne čudi me što i njihov kiparski kolega radi to isto.
Ali me čudi pitanje koje mi upućuje.
– Gde Vam je viza?
Prevrćem očima u sebi – još jedan državni službenik kome mora da se crta; očigledno nije video nalepnicu u mom pasošu te mu ljubazno odgovaram:
– Ne treba mi viza jer imam grčku dozvolu boravka. Tu je u pasošu na strani 18, pogledajte.
Na moje čuđenje ne lista pasoš u potrazi za stranom 18 uz lupanje po čelu, već mi ponovo upućuje pitanje:
– Nemate kiparsku vizu?
– Nemam kiparsku vizu. Ali imam…
Ne stižem da završim rečenicu jer me prekida.
– Vaša grčka dozvola boravka važi samo za ulazak u zemlje Šengena.
Počinjem da gubim strpljenje.
– Kao što sam Vam već rekla imam grčku dozvolu boravka uz koju slobodno putujem po Evropskoj uniji. A Kipar je u Evropskoj uniji – bar koliko ja znam.
Moj sarkazam ne zbunjuje stamenog carinika.
– Ne za putovanja po Evropi već za putovanja po Šengenskoj zoni. Kipar pripada Evropskoj uniji ali ne pripada Šengenskom sporazumu i nije u Šengenskoj zoni. Ne možete ući u zemlju. Žao mi je.
Napetost krvnički zariva kandže u moj stomak. Ne mogu da verujem da se ovo dešava. Iako prepoznajem konačnost odluke u njegovom tonu i izrazu lica, refleksno se opirem.
– Kako to mislite ne mogu da uđem u zemlju? Molim Vas, imam važne sastanke… Evo imam i povratnu avionsku kartu za sutra – neću dugo ostati, nemate razloga da brinete… Zbrzano i pomalo histerično odgovaram i munjevito vadim povratnu kartu iz tašne i pružam je cariniku.
– Evo pogledajte.
Guram kartu kroz šalter unoseći mu se u lice koliko mi to staklo koje nas razdvaja dopušta.
Uzima kartu što shvatam kao dobar znak. Uzdiše.
– Koji je razlog Vaše posete?
– Poslovna poseta distributerima i klijentima na Kipru. Izbacujem kao iz topa.
– Gde ćete boraviti?
– U hotelu u Larnaki.
– Koji hotel? Da li imate rezervaciju?
– Samo momenat….saradnci su nam rezervisali hotel…ne sećam se tačno imena…
Zbunjujem se na trenutak, ali mi već u idućem trenutku sine rešenje.
– Imam sve u kompjuteru, evo odmah ću Vam kazati koji je hotel!
Brzo izgovaram vadeći hitro laptop iz torbe, otvaram ga na kolenu u dva pokreta i stavljam na šalter, uz tašnu iz koje se po celom pultu rasipaju papiri i novčići.
– Ne, ne, molim Vas… Carinik sada usplahireno maše rukama pokazujući na šalter koji sam pretvorila u svoj radni sto.
– Sklonite Vaše stvari i stanite u stranu – ljubazno ali odlučno mi govori, zadržavajući kod sebe moj pasoš.
Tupo ga gledam i shvatam da je moje koprcanje uzaludno. Gotovo je. Neće me pustiti da uđem u zemlju. Propala sam zajedno sa svojom još nerođenom karijerom.
Olovnim prstima pakujem u tašnu svoje rekvizite sa šaltera i stajem u stranu pokošenog duha. Pogledom napuštenog psa posmatram ostale putnike koji idu u pravcu izlaznog terminala.Carinik odlazi negde sa mojim pasošem govoreći mi da sačekam tu gde sam. Da, kao da mogu negde da odem.
Vraća se nakon petnaestak minuta sa konačnom presudom.
– Razgovarali smo sa Vašim saradnicima i oni su potvrdili da zaista dolazite kod njih. Ipak, ne možemo Vas pustiti u zemlju bez vize. Trebali ste da je izvadite. Žao mi je.
Već sam se pripremila na ovaj ishod tako da se držim u jednom komadu. Iako bih najradije zakukala o nepravednoj birokratiji i udarila u dreku o Miloševićevim dignutim milionima koji su – za razliku od mene – bili dobrodošli na Kipru, ne dramim; znam da nema svrhe.
Obaveštavaju me da ću boraviti u tranzitnoj čekaonici dok avion kojim sam došla ne bude bio spreman za povratak u Atinu. Pokušavam da smislim uverljivo opravdanje za moj kiks. Zbog visokog nivoa kortizola u krvi ne proslavljam se kreativnim rešenjima i najbolje što uspevam da smislim je:
a) Bile su jake turbulencije, i onda je odjednom odleteo krov aviona, a zajedno sa njim moja torba u kojoj je bio pasoš, za koji mi se učinilo da je nakon pada u more zavšio u ajkulinim čeljustima.
b) Uredno sam izvadila kiparsku vizu ali mi je opako štene neprimetno pojelo baš tu stranicu iz pasoša na kojoj je bila viza i posle ga (bezobrazno jedno) vratilo u tašnu na kvarno bez da sam išta primetila.
c) Avion je odjednom uleteo u peščanu oluju koja je pristigla iz obližnje Sahare i onda je pesak uleteo u motor, i onda…
Ne vredi. Zabrljala sam. I moram da se pomirim sa tim.
Nakon nekog vremena me pozivaju i drugi policajac me prati do aviona, gde me predaje ljubaznim stjuardesama koje me smeštaju u prvi red sedišta. Delikatna pažnja sa kojom se prema meni ophode je utešna, ali se bojim da ću se u njoj rasplinuti i zaridati od muke na njihovim ramenima.
Za vreme leta tonem u kaljugu bespomoćnog besa u kojoj se dave moje ambicije o osvajanju poslovnog sveta. Koja će biti cena ove greške?
Podne je tek prošlo kada stižemo nazad u Atinu. Tmurna kao zimski oblak prolazim kroz objašnjavanje na Grčkoj pasoškoj kontroli. Ali, najteži deo dana tek predstoji. Sada moram da se vratim u firmu, gde će svi da vide kako sam fino uprskala. I naravno, moraću da položim račun za moj peh.
Plaćam taksisti koji me ostavlja sa mojim koferčićem ispred kapije firme. Gutam knedlu, dižem glavu i dajem sve od sebe da ne izgledam kao pokisao miš dok prolazim pored kolega i koleginica javljajući im se u prolazu.
Po njihovim pogledima koji su mešavina uzdržanog saosećanja i prikrivene osude vidim da cela firma već zna šta se desilo. Moj neslavni početak je očigledno vest dana. Nisam baš osvetlala obraz ni sebi ni onima koji su me odabrali, i pitam se da li već misle da su napravili grešku što su dopustili da firmu predstavlja strankinja sa nepoželjnim pasošem.
Vraćam se u kancelariju u kojoj me ne čeka ni jedan neodgovoren e-mail, ni jedan polu-pojeden sendvič. Pred put sam očistila listu obaveza i ne znam šta drugo mi preostaje nego da sedim i čekam kada ću biti pozvana na objašnjenje.
Neko vreme se prepuštam samosažaljivim žalopojkama, ali ubzro shvatam da, ako neću da se predam bez borbe, moram pod hitno da se mrdnem iz teskobne močvare u koju sam zapala. Pokušavam da nekako sakupim rasute mrvice pokretačke energije i skoncentrišem se na posao. To mi samo delimično uspeva i dok se provlačim kroz teorijsko trnje učeći o „bakterijama laktične kiseline koje proizvode enzime (α-amilaze, fitaze i proteolitičke enzime) i koji formiraju ugljene hidrate male molekularne mase, peptide, i amino kiseline koje deluju kao prekursori ukusa”(za kaznu), sve vreme jednim uvom osluškujem kada će doći poziv na raport koji će odlučiti moju dalju sudbinu.
Zvonjava kancelarijskog telefona ubrzava otkucaje mog nemirnog srca, ali je to samo greškom na mene preusmerena punuda za hitne vodoinstalaterske intervencije.
Kako dan odmiče a sudbonosni poziv ne dolazi, moja napetost se postepeno smiruje. U poslednjih par sati još i uspevam da se potpuno skoncentišem na posao.
Radni dan je prošao a da se neprijatni razgovor nije desio. A nije se desio ni u danima i nedeljama koje su usledile. Ćutanje mi je poslalo jasnu poruku da, iako mojim propustom svakako nisam zadovoljila, ovaj put sam sačuvala glavu.
Trudim se da neprijatnu epizodu što pre ostavim iza sebe i usmeravam pažnju na planiranje budućnih pohoda. Obećavam sebi da ću novu šansu opravdati svojim rezultatima. I da ću se truditi da firmi pojedem što manje proizvoda.
Kada je došlo vreme iduće posete Kipru, prvo sam izvadila godišnju vizu pa tek onda zakazala termin posete. Poveren zadatak sam na kraju ipak obavila sa uspehom; a za svako iduće putovanje pripremala sam se cepidlački do najsitnijeg detalja.
Ipak, bila je ovo tek prva u nizu novih peripetija koje su usledile u idućim godinama, i koje me – kao po nalogu nekih nestašnih đavolaka koji mi obesno podmeću nogu čim se previše uozbiljim– često prate u mojim poslovnim avanturama.
Kao ono kada sam zamalo bila privedena od aerodromskog obezbeđenja nakon upornog odbijanja da izujem čizme pred prolazak kroz bezbedonosni skener – na čuđenje delegacije uštogljenih direktora sa kojima sam putovala i koji su čekali u redu tik iza mene.
A sve zbog toga jer sam se u poslednjem trenutku pre izuvanja obuće pred nadređenima iznenada setila da sam, sva sanjiva i užurbana, tog jutra obula dve različite čarape.
Izvor: Blog Ana Casic talassi.net